Desilo se. Zavolele smo nekoga. Ili smo se samo zaljubile. Ali, on je odustao. Možda posle 10 godina, možda posle 3 godine, a možda i posle samo 2 meseca. Možda i nismo bili u vezi. Nešto je počelo, a onda je on započetu priču napustio. Možda postepeno, možda naglo. Možda joj nikada nije ni dao na značaju na kome smo joj mi dali. Iako je zvučalo ili bilo drugačije u startu. Dok smo mi shvatile da je naše čekanje uzaludno, dok smo napokon uvidele da svi naši pokušaji i ulaganja da izazovemo opet one početne emocije ne rađaju plodom, dok su u nama tinjale i podgrevale se iznova stare emocije putem sećanja na početak priče, dok smo mi u svakoj vrsti direktnog kontakta i interakcije sa njim, narocito ako je seksualizovan, osećale nadu da će se među nama opet nešto dogoditi i produžiti tamo gde se zaglavilo nekad, on je već uveliko ulazio u neku već desetu priču i ni ne seća se više da je sa nama uopšte ikada razmenio neku emociju. Neuzvraćena su nam osećanja. Boli nas. Peče. Plačemo. Nije nam jasno kako i zašto. Šta to nama fali? Zašto nas ne voli? Da nismo u nečemu pogrešile i razočarale ga? Zašto nas ne voli i ne želi kao pre? Zašto je otišao ili nas samo drži na stand by-ju, ali ne želi više ništa dublje sa nama? I kinjimo tako same sebe. Šta dalje?
Evo 5 načina da osvestimo šta nam se zapravo dogodilo i da uđemo dublje u problematiku, kako bismo izašle emotivno slobodne iz te priče. Raskinuti je ništa. Udaljiti se - isto ništa. Ne komunicirati sa njim – isto ništa. Poenta i jedina prava sloboda je biti izunutra slobodan od te osobe u onom starom smislu. Ali ne i otići u krajnjost mržnje, osvete, prezira i obezvređivanja, jer je to istovetno ropstvo kao i neuzvraćena ljubav
Kolumnu piše: Ema Cvetković