Odnos roditelja i deteta je kompleksan i delikatan - kako za roditelja, tako i za dete. Zašto? Zato što stasamo zajedno: fizički, emocionalno, duhovno i psihički. Rađanjem deteta, rođena je i uloga roditelja. Bez obzira na bogato životno iskustvo, roditelj nema prakse u roditeljstvu, dok god ne dobije dete. Dakle, počinju zajedno, od nule. Dalje nastavljaju upoznavajući se i učeći, u paketu. Odnos i uloga se, vremenom, pomalo menjaju i prilagođavaju, ali priča za sve počinje sa iste pozicije: tabula rasa - prazna ploča. Kako će ta ploča izgledati kasnije, zavisi od roditelja, deteta, njihovog odnosa i okolnosti.
U radu sa decom i roditeljima, nailazila sam na različite odnose: neka deca su nestašna, neki roditelji zatvoreni, neka deca su ljubomorna, neki roditelji posesivni. Reč je o karakteristikama ličnosti, koje zavise od temperamenta osobe, a manifestuju se i kroz odnose koje individua gradi s okolinom. Međutim, koliko god se osobe međusobno razlikovale po karakteru, primetila sam da postoje određeni šabloni ponašanja koji, čini mi se, vode ka zdravijem i kvalitetnijem odnosu. Sabrala sam i rezimirala sve svoje beleške i zaključke, i rešila da ih uobličim u jedno delo - kako da se ponašate prema detetu danas, da bi vas i dalje cenilo sutra.

Sabrala sam i rezimirala sve svoje beleške i zaključke, i rešila da ih uobličim u jedno delo - kako da se ponašate prema detetu danas, da bi vas i dalje cenilo sutra.

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Niste drugari, nego roditelj i dete

Lakše je popuštati detetu, prilagođavati se njegovim željama i prohtevima i tako održati mir u kući (a i van nje). Lakše je biti drugar za igru, nego dežurni policajac. Da li će vam, bar u početku, dete biti privrženije ako mu sve dozvoljavate? Verovatno. Da li će, kasnije, ceniti vaše mišljenje i autoritet? Verovatno - ne.
Prosto i jednostavno, vaš odnos nije odnos dva drugara. Dete i roditelj ne mogu imati podjednak autoritet i biti egali u donošenju odluka. Razlog je vrlo prost i smislen: dete ne zna šta je za njega najbolje i potrebne su mu instrukcije, saveti, opomene i obrazloženja. Zapamtite, uloga roditelja nije posao na određeno vreme. Vaš cilj nije kratkoročan - da dete beskompromisno osvojite i impresionirate. Trebalo bi misliti i na budućnost. Pubertetski dani su uvek bliže nego što se nadate. Pravi i stečen autoritet je, u tom uzrastu, jedini alat koji će zaista davati rezultate. Naravno, rešenje nije ni drugi ekstrem - zabrana na sve i svašta, bez valjanog razloga. S tim u vezi:

Svaka zabrana mora imati valjan razlog

Primetila sam da, pojedini roditelji, obrazloženje zabrane shvataju kao bespotrebno pravdanje detetu. Međutim, obrazloženje zabrane nema veze s pravdanjem i ima ogroman značaj i težinu.
Dete veoma rano shvata koncept zabrane: jednogodišnjak razume da svako „NE!“,  znači da bi nešto trebalo da pusti, ostavi, udalji se. Već kada poviknete „Ne, to pec!“, dajete vrlo jednostavno objašnjenje zabrane ili opomene: ostavi to, povredićeš se! Dete će polako, logički i prostom indukcijom, postepeno samo razlučiti šta je dozvoljeno, a šta nije. Dodatno, počeće da uočava i uzročno-posledične veze. Ukoliko ne pružate obrazloženja zabrana, lišićete svoje dete i smernica ka logičkom razmišljanju.
Jednostavnim obrazloženjima sada, uštedećete mnogo truda i vremena, u budućnosti. Ako je vaš odgovor uvek NE ili NEMOJ, ako je sve, po difoltu, zabranjeno i podjednako kažnjivo - dete će ostati izgubljeno i zbunjeno. Dalje će nastaviti da radi sve po svom, ili će prevladati panika i postaće anksiozno.
 

Ako postoji kazna - mora postojati i pohvala

Roditelji su uglavnom dosledni u kažnjavanju, a pohvala se često izgubi u prevodu. U njihovu odbranu, za to postoji i racionalan razlog: ako dete, usvojenim ponašanjem ili neprihvatljivim postupkom, preti da ugrozi svoju dobrobit i bezbednost, u glavi svakog roditelja oglašava se alarm za uzbunu. Roditelj mora da odreaguje, kako bi se izbegla ili ublažila neprilika.
Kazna je, pre svega, posledica oglušenja na pravila i ne uključuje fizički obračun! Koncept je jednostavan: ukoliko dete ne poštuje zacrtana pravila i instrukcije, obično mu se oduzima neka privilegija (gledanje videa, odlazak na igralište ili u šetnju s drugarima, odlazak u igraonicu ili u posetu, a popularan je i praktični tajm-aut). Neko bi ovaj postupak nazvao dresurom, ali ja svakako ne bih bila tako gruba s rečima. Moramo posmatrati širu sliku: dete će, vremenom, promućurno povezati određena pravila i realne, životne posledice nepoštovanja istih. Tako zrela racionalizacija ne može biti rezultat dresure.

Na suprotnom kraju spektra, nalaze se pohvale. Zašto ih čujemo ređe nego ukore i opomene? Zato što ispoštovana pravila i savesno ponašanje, ne dovode do problema. Ako nema problema i sve teče glatko, ne oglašava se alarm za uzbunu. Nije neophodna nikakva akcija, da bi se stanje popravilo ili izmenilo. Budući da se alarm ne javlja, opterećen drugim obavezama, roditelj ponekad ne obraća dovoljno pažnje na situaciju.

Ipak, neću tražiti dodatno razumevanje za roditelje. Akcentovanjem i sankcionisanjem negativnog ponašanja, a podrazumevanjem pozitivnog, roditelji aktivno stvaraju iskrivljenu sliku situacije. Dete stiče utisak da njegove greške nose veću težinu od postignutih uspeha. Zaključuje da je uvek krivo i da uvek greši - nekad manje, nekad više. Veruje da mora biti idealno i bezgrešno, a sve manje od toga je psihički poraz. Ako se greške kažnjavaju, a uspeh se podrazumeva, ne postoji balans.

Namerno sam istakla da je reč o spektru: na jednom kraju se nalazi kazna, a na drugom pohvala. U većini slučajeva, dete ne greši konstantno, niti svakodnevno neverovatno briljira. Na taj način se, zapravo, i stvaraju kriterijumi za procenu. Krajnji cilj nisu svakodnevni hvalospevi za normalno, pristojno, ponašanje. Tako se nipodaštava efekat pohvale i zanemaruje inicijalna ideja: isticanje svakog ponašanja, koje odskače od normativnog.

Namerno ne koristim nagradu kao sinonim za pohvalu, jer nagrađivanje ukazuje na pružanje fizičkog poklona.

Već smo istakli da ne govorimo o dresuri, nego o vaspitavanju. Nagrada bi, ponekad, svakako trebalo da prati pohvalu, ali svaka pohvala ne bi trebalo da podrazumeva nagradu.
Detinjstvo ispunjeno neuravnoteženim mehanizmima kažnjavanja i pohvala, rezultiraće niskim samopouzdanjem, iskrivljenom slikom o sebi i svetu i narušenim odnosom s roditeljima. Ako zaslužuje kaznu kada zgreši, dete zaslužuje i pohvalu kada u nečemu briljira. Sasvim jednostavno: dete od sebe (i od sveta) ne bi trebalo da očekuje perfekciju. S tim u vezi:

Ne idealizujte sebe - ne tražite izgovore za svoje neuspehe

Vi ste svom detetu superheroj. Zaista, jeste. Otkad zna za sebe, rešavate sve njegove probleme, jaki ste, mudri, vešti, brzi, lepi, hrabri... ma, gotovo savršeni! Istovremeno ste prvi i (trebalo bi) jedan od najvećih uzora, svom detetu. Ako ste vi bezgrešni, da li to znači da i ono mora biti?
Dete posmatra roditelje kroz ružičaste naočare. Glorifikacija uloge roditelja je očekivana, prirodna i vrlo simpatična. U početku, vi zaista jeste njegov junak, neustrašivi heroj. Međutim, tokom odrastanja, dete želi da čuje priče iz vašeg detinjstva. Želi da sazna kako ste se vi nosili s važnim problemom ili rešili neku nedoumicu. Logično i očekivano, porediće sadašnjeg sebe s tadašnjim vama.

Elem, nema neke posebne mudrosti i skrivenih začkoljica: jednostavno, budite iskreni prema detetu. Ako niste najbrži trkač, ako vam je lopta neprijatelj, ako ste duduk za matematiku, a gramatika vam zadaje glavobolju, ako niste bili glavni dasa u kraju ili najlepša devojčica u razredu, to je sasvim u redu. Niste savršeni, niti bezgrešni - nije ni vaše dete. Sve je to potpuno normalno. Neka dete postane svesno vaših mana, ali i kvaliteta, kako bi uspelo da ceni sopstvene.

Potrudite se da ne tražite izgovore za svaki svoj neuspeh. Jasno je da je nemoguće u celosti kontrolisati ishod, ali ponekad moramo prihvatiti sopstvenu odgovornost, za neku nevolju ili poraz. Iskoristite priliku i objasnite detetu da je ljudski grešiti, da će mu nešto u životu ići od ruke, nešto neće, ali se uvek računa uloženi trud.

Sastavni deo idealizacije, je i teorija o bezgrešnosti. Ne postoji savršena osoba i svi grešimo. Takvo je stanje stvari. Svojim greškama, nažalost, ponekad povređujemo one najbliže. Najdraže osobe će nam, na svu sreću, najčešće oprostiti nanetu nepravdu. Prvi korak ka praštanju jeste izvinjenje. Zapamtite: koliko god imalo godina, dete oseća, pamti i rezonuje. Ako nenamerno povredite dete (ne mislim samo na fizičku povredu, nego i na uvredu i nanetu nepravdu), za početak se izvinite. Dajte mu do znanja da je vredno izvinjenja, da je prihvaćeno i da se njegova osećanja uvažavaju i vrednuju. Iz vašeg primera, dete će naučiti da je ljudski pogrešiti, ali i izviniti se za učinjenu grešku.

Ne radite sve umesto deteta

Kada već govorimo o uloženom trudu i težnji ka perfekciji, roditelji često dolaze u iskušenje da odrade zadatak umesto deteta, računajući da će problem rešiti brže, bolje i lakše. Međutim, mešanjem u njegove obaveze i zadatke, detetu činite medveđu uslugu.

Dete će zaključiti da nije dovoljno vešto, spretno, pametno i talentovano i pomisliće da njegovi rezultati nisu zadovoljavajući. Postaće nesigurno u svoje znanje i odluke. Kasnije, ovakav šablon panašanja, može preći u rutinu. Očekivaće da svaku njegovu obavezu preuzme neko drugi, čak i kada je sasvim sposobno da zadatak odradi. Deca svaki „odrasli“ zadatak koji im je dodeljen, doživljavaju kao malu pobedu. Ne uskraćujte im to ushićenje i radost.

I za kraj:

Ne zaboravite da odvojite vreme za sebe

Iako je ovaj savet ostavljen za sam kraj, ne znači da je išta manje vredan. Roditelji često žrtvuju „vreme za sebe“ i jednostavno ga preimenuju u „vreme za dete“. U gomili obaveza, nekako je najlakše žrtvovati vreme koje biste inače posvetili sebi i usmeriti ga na nekog drugog, na nekog bitnog, na dete. Sebi ćete najlakše oprostiti preskočen trening, odlazak u bioskop ili kod frizera, propušteno druženje s prijateljima ili opuštanje u kadi.

Jasno je da je žrtva ponekad neophodna, ali žrtvovanje vremena rezervisanog za sopstveni razvoj, ne bi trebalo da postane životni stil. Sve vreme ste uzor svom detetu. Ono upija informacije, osluškuje i pamti - bolje i više nego što možete i da zamislite. Dete mora zapamtiti da postoji termin rezervisan samo za vas, za lični rast, razvoj i opuštanje - tako će naučiti da poštuje vaše, a kasnije, i sopstveno vreme.

Ispitivala sam novopečene roditelje o osećanjima koja su ih preplavila, kada su prvi put ugledali svoju bebu. Jedna emocija je nadjačala sve - ogromna, bezuslovna, instantna ljubav, a odmah zatim - strah. Strah da neće ispuniti svoje obaveze, da neće biti roditelji kakve njihovo dete zaslužuje, da će omanuti u svojoj ulozi i, naposletku, strah da će im dete, kad odraste, sve to zameriti. Razumem. Razumem ljubav, a još bolje razumem strah. Shvatam da beba dolazi bez uputstva, sa okvirnim smernicama iz neprovernih izvora. Dete stiže, preuzima svoju ulogu, a vi nemate izbora sem da čistog srca i otvorenog uma, uskočite u avanturu. Ponavljam, niste bezgrešni, ni vi ni dete. Uveravam vas da će kardinalnih grešaka biti malo i da će vas vaše dete zauvek voleti i (ako izuzmemo tinejdžerske dane, kad niko nije pri sebi) razumeti.

Zajedno odlučujete kako će izgledati tabula, kada više ne bude rasa. Sa detetom i (uglavnom) partnerom, ispisujete stranice zajedničkog života. U nekim slučajevima, jedna tabla se deli na pola - za svakog roditelja po deo. Proporcionalno povećanju broja dece, povećava se i broj tabli.

Tabla koja predstavlja odnos roditelja i deteta, čvrsta je i gotovo nesalomiva. Trpi ispravke, prepravke, greške i izvinjenja. Trpi jedno odrastanje, jedno starenje i bezbroj uspomena.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.