Kako se bliži dan da napustim Srbiju, zemlju koju nazivam domom otkako znam za sebe, u meni buja kaskada emocija, od uzbuđenja za budućnost do dubokog osećaja nostalgije za onim što ostavljam iza sebe. Srbija, sa svojom burnom istorijom, otpornim ljudima i pejzažima koji oduzimaju dah, toliko se duboko urezala u moje biće da mi pomisao da živim negde drugde izgleda gotovo nadrealno. Ipak, život je imao drugačije planove. U maloj sobi, u porodičnoj kući, naređane su moje stvari koje nikako da spakujem. Gledam ih, peglam, vadim i ređam ponovo. Imam dva velika kofera, crna masivna, koja čekaju da prislone točkove na tuđe tlo. I svaki put kada to radim, knedla se skuplja u grlu. Odvratno je, a već je sve dogovoreno.
U ovoj kolumni, ili oproštajnom pismu, pišem kako se osećam, dok se spremam da odem. Ovo je za sve vas koji se pitate da li treba otići. Upozoravam, toliko je izmešanih emocija, da nisam sigurna šta je pravilno.
%20(14).png)
.png)
.png)
