pinterest
Kada sam devedesetih godina, sa dva kofera, uplakanom decom i diplomom medicinske sestre koja ovde nije vredela ni pet para, stigla na autobusku stanicu u Frankfurtu, mislila sam da sam dotakla dno. Nisam znala jezik, nisam znala običaje, a hladna Nemačka delovala je kao planeta za sebe.
Danas, dvadeset godina kasnije, ja sam ovde svoja na svome. Deca su završila fakultete, a ja i suprug čekamo penzije o kojima bismo u Srbiji mogli samo da sanjamo. I neću da grešim dušu - Nemačka nam je dala hleb kada niko drugi nije hteo. Ovde se zna red, rad i disciplina. Plata leže tačno u minut, ulice su kao apoteka, a zakon je isti i za direktora i za čistačicu.
Ali, postoji jedna stvar koju nijedan evro ne može da kupi, i jedna istina koju sam shvatila radeći godinama po tuđim kućama, prvo kao spremačica, a kasnije kao negovateljica starih lica.
Oni imaju standard, ali mi imamo dušu. I ono najvažnije - mi imamo dom.
Često čujem naše mlade žene kako se dive zapadnom načinu života. Kažu: "Blago Nemicama, one su emancipovane, ne robuju kući kao mi." E pa, drage moje zemljakinje, dozvolite da vam Goca sa svojih pedete i četiri godine objasni razliku između emancipacije i hladne kuće. Dozvolite da vam kažem zašto, uprkos svemu, Nemica nikad neće biti domaćica kao Srpkinja.
