Nikad nisam bila posebno druželjubiva, pogotovo kad su žene u pitanju.
Mnogo kokošaju, tračaju, lažu.
Nisam ni težila nekim priajteljstvima, pod hitno, da se mora.
Samo ono što se desi, kako mi legne.
Da se iskreno i lepo volimo kao drugarice, bez zavisti i ženskog spletkarenja.

Znate ono, odu u srednju školu da nađu nove drugarice.
Odu na faks da nađu još drugarica.
Odu na more da nađu neko novo društvo.
Ja nisam taj tip.
Držim se svog malecnog kruga prijatelja i ne težim da nađem nove.

Nisam sklona otimanju prijatelja, ogovaranju jednih sa drugima, trećeg sa četvrtim, sa jednom izlazak u petak, sa drugom u subotu.
Sve mi je to nekako previše poslovno.
Koristoljubivo.

Nego.
Odlutah sa teme.
Gde sam stala?
Da, kod trudnoće.

 Kolumnu piše: Nevena Marjanović

Dve crte su tu.
Ni sama ne znam da li to želim u datom trenutku, ali da, sretna sam.
Živim sa čovekom koga volim, bebe svi (valjda) znamo kako se prave, nije da se desilo.
U krajnjoj liniji, toliko sam čekala ovaj trenutak.

Uhvatim telefon, da javim drugarici, jer čemu sreća ako nemam sa kim da je podelim (muškarci ionako nikad nisu tu kad trebaju).
I…

Koga da pozovem?

Ja nemam koga da pozovem!
Vrtim kroz glavu sve one svoje dugogodišnje prijateljice, kojima bi, dabome, trebalo biti drago.
Koje bi trebalo biti briga za moj život.
Okrećem u glavi film, kako bi to izgledalo – Pih! Veštački!
Par kikotanja, jao baš mi je drago i kraj.
Opet ništa.
Neću ni da im javljam.

Okrenem poznanicu, devojku koju znam dugo, ali viđam retko, koja se nekako svaki put meni našla kad je bilo najteže, a nije na listi UMERĆUZATEBE drugarica - jer neće.
Ali se barem javila na telefon.
Kažem joj.
Bila je srećna.
Iskreno.
Podelimo moju sreću.

Pa teramo dalje.

Ali još tad…
Još tad sam znala…
Više nikad ništa neće biti isto!
U mom životu svakako.
Ali na polju prijatelja – vidno!

Jasno mi je sve, ima tu i malo karme.
Prva sam bila ta – žene sa dečurlijom dalje od mene!
Ma sve smo bile takve, nemoj da se lažemo.
Svi smo kolutali očima u autobusu kada se beba izvrišti iz petnih žila.
Svi smo se na plaži gadili breskvi, krofni, pelena i krema za sunčanje.
Sve su nas nervirala mala, na oko bezbrižna dečica koja u pet minuta pokarabase naš sveže pospremljen stan.
I jasno mi je da žena koja nema dete ne može da te pita pitanja tipa: Koja si nedelja? Šta piješ protiv zatvora? Kada ti je dabl test? Imaš li strije? Jel ti otiču šake?
Sve je meni to jasno kao dan.

Nisam ni ja znala šta da pitam trudne žene, pa sam se pravila da nisu trudne.
Ali da je moja drugarica trudna…
Imala bih mnogo toga da je pitam, ako ne iz brige, onda iz radoznalosti.
Pitala bih je možda prvo: Kako si?

Ali dobro, shvatila sam ja to sve brzo, pomirila se i onda prešla na istraživanje.
Zašto?
Odakle to potiče?
Šta ga uzrokuje?
Ko je kriv?
I došla do sledećih zaključaka:
Žene ne žele da čuju da je neko njima blizak trudan ako ta trudnoća na neki način ,,bocka'' i njihov život.
Postoje i one čiji ,,bocka'’, ali su dovoljno normalne da to stave u stranu i budu dobre prijateljice, pre svega.

Pročešljaću nekoliko kategorija:

*Ovoj ne smem da kažem da sam trudna, jer mislim da i ona pokušava, ali neće da prizna da im ne ide, povrediću je.
*E ovoj ne smem da kažem jer ima tendenciju da bude ljubomorna na svaki život koji nije identičan njenom, a ona je trenutno mlada i luda, mada dok sam ja bila mlada i luda, to nije bilo ok.
*Ovoj ne smem jer je u dugoj vezi koju iz nepoznatog razloga ne zna da napusti, pa ubeđuje njenog momka kako su bebe fuj i ona ih mrzi. Znači ne podsećati momka da bebe postoje. Da postoje trudne drugarice. Ukloniti Nevenu.
*Ovoj nemam problem da kažem, ali mislim da je mamurna od sinoćne žurke, sačekaću da dođe sebi pa da shvati ozbiljnost kmečave bebe na putu.
*Ima tu i muških primeraka, e oni me kriju od svojih žena kao kakvo buvljivo kuče, da je ne podsete da odlažu pravljenje deteta već neko vreme. Jer on neće. Ona hoće.

A rekla sam…
Dvema ženama koje se leče od steriliteta.
Rekla sam onima kojima moja trudnća nije trn u oku, a mogla bi da bude.
O, itekako bi mogla da bude.
Možda i jeste, ali su im neke druge stvari preče.

Kasnije su i moje drugarice saznale.
Saznale su i da sam se porodila.
Tim redom.
Ništa između.
A onda sam ostala potpuno sama na ovom svetu.
Apsolutno.
Već četiri meseca.
Okružena samo onima koje rodbinska obaveza tera da budu uz mene i onima koje zaista tangira kako ja to provodim život. (Ludo!)
Od drugarica - ni traga.

Opet mi je jasno - žena koja nema dete ili nije odgajila neko obližnje kumče ne može da zna za neka od sledećih pitanja:
Kako je prošao porođaj? Što si završila na carskom? Jel te boli rana? Ko ti je vodio trudnoću? Gde si se porađala? Kako ide dojenje? Imaš li mleka? Jel ti spava noću? Kako uspevaš sama? Koje boje mu je kaka? Koliko puta kaki? Jel mu otpao pupak? Koliko je dobio na prvom pregledu? Jel izmazaš mleko? A koliko izmuzeš? Koje pelene koristiš?

Ali svakako očekujem pitanja:
Kako si? Je l’ ti teško? Je l’ si neispavana? Ako ti teba nešto, tu sam.
Tu sam.
Tu sam.
Tu sam!
Je l’ mnogo tražim?
Mislim da ne!

Ne brini drugarice, nisam postala gubava.

Da, jesam malo onemogućena da tresem glavom subotom uveče uz veliko točeno i žao mi je, jer i meni to nedostaje.
Jesam onemogućena da ti lajkujem sliku na Instagramu brzinom svetlosti, jer ga nisam otvorila neko vreme.
Onemogućena sam da saslušam tvoje, za moj pojam banalne probleme i to da se on nije javio od utorka.
Nisam skoncentrisana i jako loše pratim tok razgovora.
Ali sam željna društva.
Željna osećaja da sam čovek, a ne kravica Milka.
Željna da mi stigne poruka na telefon.
Da me neko pita kako si?
Kako ide?
Da kažem – super!

Neću ti kukati.
Neću, majke mi.
Teško je, ali i lepo.
To je sve što ćeš čuti od mene.
Ne moramo pričati o bebi.
Možda će biti tu, ali neće postavljati nepotrebna pitanja.
Biće dobar.
Spavaće.
Obećavam da hoće.

Zato me pozovi, slobodno.
Nećemo reći tvom mužu da sam trudna, ako ti to ne želiš.
Reći ću ti da će trudnoća doći kad je najmanje budeš očekivala, kao i moja. Da ne brineš.
Neću te pitati što si i dalje sa njim, ako je to tvoja bolna tačka.
Slušaću te kako pričaš o svojim seksualnim pustolovinama, ako te to čini sretnom.
Samo se javi, dođi.
Bićeš i ti jednom mama.

Neću ti davati savete koje ne budeš tražila, ali ću sigurno znati koliko si usamljena pored bebe stare sedam dana koja leži kao panj.
I zvaću te.
Svaki dan.
Da napravimo od tvoje dosade zezanje.
Da se našalimo na račun majčinstva.
Da podelimo čamotinju na dvoje.
Lakše se podnese, veruj mi.
Jer život u biti to i jeste.
Zezanje i igra.
Ako imaš sa kim da ga deliš.
A drugarice tome služe.
Jel tako?

 Kolumnu piše: Nevena Marjanović

Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim, naizgled normalnim i svima prihvaćenim situacijama. Uglavnom u borbi protiv vetrenjača, stvarnih i izmišljenih. Večiti isterivač pravde. Majka. Svetski putnik. Čovek.