Zaljubljenost, kada je uzajamna i kada su ljudi zajedno, traje oko 2 godine. Makar bili i sa najidealnijom osobom na svetu za nas. Posle toga smo na velikoj raskrsnici. Ili cemo da naucimo svesno da volimo, po odluci, nameri, da voljnim i redovnim postupcima podizemo uvek iznova nivo osecanja i u sebi i u partneru, da savladamo znanje i vestinu voljenja, kao sto se savladava vestina sviranja, kuvanja, voznje, ili nam sledi raskid, pa nova zaljubljivanja unedogled, ostajuci tako na jednom  animalnom, nagonskom, plitkom i siromasnom dusevnom nivou, bez mogucnosti za gradnju emotivne celine viseg reda kao sto je to porodica, ili ce pak odnos uci u krizu i patologiju, trajuci tako deformisan i muceci i nas i druge. Na nama je da preuzmemo inicijativu, savladamo umece ljubavi i nacinimo vrlo konkretne korake na osnovu kojih cemo tacno znati da li taj odnos ima perspektivu ili ne.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Pre nego se venčamo, obično se zaljubimo. Zaljubljenost je san. U tom snu sve teče kao na filmu. Neka unutrašnja neobjašnjiva sila nas izunutra vodi tako da smo prema onome u koga smo zaljubljeni najbolja verzija samih sebe, štaviše, tada prevazilazimo sebe i rapidno napredujemo na svakom polju želeći da ga oduševimo svim onim što jesmo u našoj biti i potencijalu. Slušamo i pomno pratimo svaku njegovu reč. Udubljujemo se celim bićem u njegov zivot i pamtimo sve detalje. On nam je najdivniji na svetu. Najveća vrednost. Ne postoji u univerzumu lepše mesto nego kraj njega, makar to bio i najprljaviji podrum. Ne postoji taj napor koji nam je teško podneti, ako će doprineti da njemu ugodimo. Ne postoji previše cimanja, niti previše utrošenog vremena i truda da njemu budemo lepe, zanimljive i da mu se posvetimo. Dani i sati bavljenja njime samo su slatki trenuci čistog uživanja. Sve je magično. Svaki susret obojen čarolijom. Svaka sitnica dovedena do blistanja. Dešavanja i dogadjaji su tako nestvarni i posebni. Neka energija nas obuzima pri svakom spremanju za njih tako da smo čudesno i nehotice inspirisane i motivisane da od svega stvaramo bajku.

Zaljubljenost je poput bljeska prošlosti -  nekadašnje simbioze sa majkom koju smo doživeli u prve dve godine života. Reminiscencija stanja potpunog stapanja, pripadnosti, jednosti, topline i mekoće u kojoj smo obožavani i obožavamo, u kojoj smo dojeni, maženi, paženi, zaštićeni i u kojoj nikakav svesni i voljni čin ne moramo da preduzimamo da bi blaženstvo i divnoća trajali. Potpuni raj. 

No bilo da nam je zaljubljenost uzvraćena ili ne - ona nažalost neminovno prolazi. A šta je to ruši? 

,,Ruši' je realnost. Ako je neuzvraćena, ruši je konačno suočavanje sa činjenicama da nam se nade i želje neće ispuniti i da je uzaludno i van pameti više čekati i verovati u buduću ljubav pored toliko sitnih i krupnih dokaza sa druge strane da u njoj ne postoje takva osećanja i želje. A ako je pak uzvraćena, ruši je zasićenje, ostvarenost, zadovoljenje koje postaje navika i neumoljivo tok stvari vuče na novu stepenicu. Ta stepenica nameće nova pravila igre i ponasanja. Ona nas poziva da zakoračimo u zrelu ljubav, naslednicu zaljubljenosti. 

Šta se tada dešava?

Izašli smo već puno puta jedno sa drugim. Spavali. Jeli izjutra. Tuširali se zajedno. Bili svuda. Upoznali se sa roditeljima jedni drugih. Sa drugarima. Svi znaju da smo zajedno. Nismo više tajna u povoju. Putovali smo i na more i na planinu i u Pariz. Bili bolesni, pa prezdravljali. Susreti više nisu magija zbog koje nam se ne jede i ne spava i koja nas drma iz temelja. Susreti postaju navika. Standardno, uobičajeno stanje stvari.

Pogled, dodir, seks, film, šetnja, bleja, večera, izlazak - sve to više nije čudesna čarolija kao u startu. Već postaje prirodan, normalan život. Ne nužno dosadan. Ali svakako ne više wow, ludilo, leptirići, med, euforija, adrenalin. Lepo nam je i ne vidimo razlog da raskidamo. Sve je kako treba.

Naš izabranik je od prilike osoba kakvu smo i hteli u životu i zadovoljeni smo seksualno, duhovno i emotivno u zajednici sa njim. Poplava strasti povlači se lagano nazad u obično korito. I sada najednom ulazimo u stanje da po prvi put voljno i svesno treba neke stvari da radimo, iako nas ništa izunutra više ne vuče da to radimo. Jer sada smo osvojeni i osvojili smo. Skrasili smo se. Što bi se sada dalje trudili? Šta sad ima tu da guramo? Tu smo, zajedno smo i to je to. Zar ne? Ostaćemo prirodni i spontani. Tu smo, pa šta bude. Neka se stvari same razvijaju svojim tokom. Zar ljubav pa treba da bude neko rmbačenje i nauka? Naravno da ne. Ako pukne - pukne, zaljubićemo se onda u nekog novog. A ako ne pukne, super. 

I šta se dešava sa ovakvim načinom razmišljanja?

Najpre ništa. Možda i duže vreme ništa. Ali neko od to dvoje polako počinje da emotivno gladuje. Jer mu prosto one potrebe s početka koje su bile prirodno zadovoljavane od siline zaljubljenosti više nisu zadovoljene, već samo zaobiđene u usputnom nemaru, nesvesti, lenjosti, slučajno, pa onda sve više i više, sve do navike da budu zanemarene i zaobilažene.

Možda i oboje počinju da gladuju. Neke tačke svakako tu ostaju same po sebi igrom slučaja poklopljene, ali mnoge druge ne. Jer se o njima nije ni pričalo, niti pitalo, niti je bilo sluha, želje i volje da se zadovolje svesno i namenski. Tema o tome da se druga strana učini srećnom i namirenom na način na koji joj je potrebno još nije bila na tapetu, jer je do sada zaljubljenost sve to odrađivala, pa i delovala tako da ljudi umisle da im je sve potaman, iako možda nije bilo ni tada u startu.

Umesto teme o osećanjima i potrebama, bilo je samo 'spontanosti' i prepuštanja uobrazilji, čulima i nagonu. Očekivati da ljubav sama teče je kao kada biste stavili na gas kamen, pa neka auto sam ide. Ako potrefi ulicu, super. A ako ode u reku ili izlog, šteta. Ili kada biste rešili da naučite da svirate klavir, ali spontano. Stavite prste na dirke, pa neka krene. Ako nastane muzika, super. A ako nastane buka, šteta.

Kao da ne postoje pravila, kao da nema veštine koju treba savladati. Kao da ne treba uložiti napor i primeniti neko znanje pa da stvari u odnosu funkcionišu, poput veštine kuvanja ili sistema za učenje novog jezika. A itekako ima prostora i za znanjem i za veštinom i za pravilima kad je bilo koji odnos u pitanju. No ako to ignorišemo, odnos počinje da se puni šupljinama. Postaje blago, pa sve više i više otuđen.

Tajne zidaju svoje zidine.

Zanemarivanje jedno drugog i zapuštenost postaju novo prirodno stanje stvari. Neko od dvoje ili oboje tiho se guše, nesvesno ili ne želeći da priznaju ni sebi samima koliko toga žele, sanjaju i treba im, a nemaju u onom drugom. Zadovoljavaju te svoje nezadovoljene potrebe sublimirajući ih u odnos sa decom, prijateljima, hranom…Izlaze, kupuju, piju ili su previše na socijalnim mrežama. Preteruju u svemu tome, pokušavajući da nadomeste prazninu koju jedino može popuniti ona materija od koje je ta praznina i nastala, a to je partnerski odnos.

U čitavoj strukturi života narušena je ravnoteža. Deca se muče preteranom kontrolom, troši se novac kompulsivno, jede se neumereno. Ljudi postaju ogorčeni ili depresivni. Ljuti večito zbog nečega, projektujući frustracije na društvo i politiku, ili postaju zatvoreni. Naelektrisani. Ili se pronalazi neko nov u koga se ponovo zaljubljuju.

Odnos početni postaje formalna, deformisana, nesrećna celina. Koja će ili skroz pući ili ostati tako da bolesna visi na iskrzanim koncima interesa, straha i navika. A to je tako samo zato što je taj odnos pušten da sam raste bez nege, brige i svesnog truda. Pušten je da teče kao da njemu i dalje diriguje ona omamljujuća zaljubljenost koja će već sama sve urediti po holivudskom scenariju. A neće.  Zaljubljenost je potpomogla da se dvoje ljudi spoje, poput vile koja je Pepeljugu opremila i poslala na bal, a zatim je isparila i prepustila kormilo odnosa u ruke dva odrasla, zrela bića da ga svesno čuvaju i usmeravaju i umom i srcem i voljom i odlukama. 

I šta sada?

Tu ste. Zajedno. Ne želite da se rastanete. Jer znate koliko ste dugo zidali temelje vaše zajednice. Jer ste toliko toga već prošli, postigli i uradili. Jer se negde i volite. Jer znate i vidite da je vaš partner ona ista osoba koju ste jednom izabrali i koja i dalje ima sve te svoje vrednosti i kvalitete koji su vam se još onda toliko dopali.

A opet. Toliko vas nervira, nezadovoljava, toliko vam je dosadno ili naporno ili konfliktno, toliko mučno ili prazno sa njim, toliko to više nije to. U limbu ste. Želite da vratite odnosu stari sjaj, strast i lepotu. A ne znate kako.  Ne znate ni da li to stvarno želite pod silinom tmurne slike trenutnog stanja. Ni da li je to uopšte moguće. A ono što nikako ne želite je da se vi sad tu nešto kao krenete da trudite, a on da ni prstom ne mrdne.

Evo ključnog pitanja koje tada treba sebi da postavite.

Da li ste spremni i nepodeljeno svim bićem želite da sada, baš ovoga časa napustite tu osobu zauvek i budete sami do daljnjeg dok ne nadjete nekog drugog?

Ako je odgovor da - to uradite. I tu staje svaka dalja priča. Ako je odgovor - ne, onda znači da vam je ipak još uvek stalo, tako da jedino što ostaje jeste da uštedite sebi to vreme limba, muke i kolotečine koje i onako nicemu ne služi, niti vam prija, pa da spustite sujetu i preduzmete neke konkretne korake u cilju eventualne rehabilitacije odnosa. I ne pitajte se - a što on to ne uradi? Neko prosto mora prvi. Neko je nekad svesniji i razumniji. Neko pre i bolje shvati da je gubljenje vremena sedeti i dalje u toj smrdljivoj kolotečini i čekati da druga strana nešto uradi. Bez obzira na ishod, trenutno pametniji preduzimaju korake. Neko ko čita ove redove - na njemu je upravo ta odgovornost i on je pozvan.

Da li biste u bilo kakvoj drugoj nevolji (glad, poplava, požar) čekali da se druga strana seti da uradi nešto važno što je zaboravila, a može da popravi stvar ili biste vi to predložili prvi i preuzeli start, kako biste se oboje spasli? Naravno - ovo drugo. Tako da i u ovoj situaciji uradite šta god možete prvi, ne kukajući što to vi treba prvi da uradite. Uzajamnost će se svakako kasnije uspostaviti.

Ako odnos baš nema više nikakvu perspektivu, neka se to pokaže što pre. A ako je ima, neka zaživi. Na vama je da pokrenete pitanje. Da ubacite lopticu u njegovo dvorište i da sačekate odgovor. A evo kako pokrenuti stvari. 

Tako što ćemo razumeti da se ljubav oživljuje i hrani samo kroz određene konkretne i opipljive kanale. Tako što ćemo preduzeti INICIJATIVU da sami sa svoje strane svakog kanala ga pročistimo ka drugoj strani. Postoji tkzv. 5 kanala ljubavi. 

Prvi kanal su reči.

Reči su veoma važne. Primetite. Frizuru, nokte, lice, haljinu. Recite: Lepa si. Primetite nešto što je on uradio, napravio, rešio. Recite: Bravo! Ponosna sam na tebe. Izuzetno. Primetite svaku malu urađenu stvar, delo, kreaciju i pohvalite je. Dajte mu/joj potvrdu vrednosti, talenata i sposobnosti. Afirmišite ga. Srcajte. Udivite se. Recite to čuveno 'volim te'. Napišite ga. Nacrtajte. Odsvirajte. Na razne načine. Svesno i voljno uradite nešto romantično, nežno, filmski. Znajući da će se druga strana oduševiti, otkraviti, omekšati. Znajući da ćete tim oduševljenjem pokrenuti u njoj da i ona uradi nešto što baš vi volite i treba vam.

Ne činite drugome ono sto biste VI voleli da ta osoba vama učini. To jeste globalni princip. Ali suptilnije gledano - učinite drugoj osobi ono što bi ONA htela da joj se učini. Jer muškarci i žene različiti su. A tek pojedinci među sobom. Dakle, ugodite mu/joj onako kako znate da samo on/ona voli. Pričajte. Pitajte. Slušajte. Unesite se u drugo biće. Pokažite interesovanje. Radoznalost. Otkrijte jedno drugom tajne, želje, strahove i radosti. Pokažite ranjivost. Delite svoje misli naglas. Prvi počnite. I čekajte da posejane reči niknu. 

Drugi kanal ljubavi jeste zajednički provedeno vreme.

Ne, to nije vreme kada on igra igricu, a vi visite na fejsu, mada ste u istoj sobi. To je vreme kada ste jedno sa drugim mislima, pogledom, tematikom, srcem. Odgledajte film. Idite u šetnju. Otputujte negde sami. Snimajte nešto zajedno. Čitajte nešto zajedno. Spremajte zajedno obrok. Svaki takav događaj u kome ste jedno sa drugim nepodeljene pažnje - spaja vas i izgrađuje vam iznova pokidane veze. Preduzmite inicijativu. Prvi organizujte takvo neko zajedničko vreme. 

Treći kanal ljubavi su pokloni.

Iznenađujte ga što češće nekom sitnicom. Kupite mu nešto što znate da voli. Da je baš po njegovom ukusu. Ne kupujte  mu nešto što bi on svakako kupio i treba mu. Već nešto što želi već duže vreme, ali mu nije preka potreba. Nešto što zadovoljava njegovo unutrašnje dete. Iznenadite ga omiljenim jelom. Omiljenim pićem i slatkišem. Kupite karte za predstavu. Koncert. Onaj baš koji ona/on voli i hoće. Prvi počnite, osmislite, potrudite se i pokažite inicijativu. 

Četvrti jezik ljubavi je pažnja.

Izmasirajte ga. Dodajte mu čašu vode. Spremite mu omiljenu poslasticu. Mislite na sitnice koje mu znače. Uradite umesto njega nešto što inače on radi. Oslobodite ga jedan ili više dana svih obaveza i recite mu da izađe ili otputuje sa društvom i opusti se. Učinite nešto lepo za njegovu majku. Snimite mu nešto slatko i seksi sto voli. Šaljite mu lepe sličice. Ili nešto smešno. Razveselite mu duh i sumoran dan. Prvi načinite korak. Pokažite inicijativu. 

I peti jezik ljubavi jeste fizički dodir.

On uključuje i poljupce i zagrljaje i nežnost i seksualnost. Ne štedite na tome. Ljubite. Usput i kratko. A i dugo i strastveno. Grlite ga. Ispunjavajte mu/joj seksualne fantazije. Ne odrađujte. Već se potpuno posvetite i prepustite njegovoj mašti uživljavajući se u ulogu koju on voli. Otisnite se iz realnosti na kratko i budite mu ostvarenje njegovih jedinstvenih snova. Ulepšavajte se za njega, sređujte, mackajte.

Kroz ove kanale, svesno i aktivno voleći ćete u samima sebi pokrenuti novu lavinu emocija, jer dajući mi se vezujemo, mnogo više nego primajući. Dok radimo za nekoga, dok se trudimo, spremamo mu poklon, smišljamo pažnju, ulepšavamo se, pišemo mu lepe reči, ti postupci povratno utiču na nas same zaljubljujući nas opet u tu osobu. Svestan i istrajan fokus povećava nam ljubav.

Dajte sve od sebe. E zatim tek i tražite za sebe šta vama treba. Konkretno i verbalno. Jer telepatija ne postoji. Ne tražite to što vam treba u obliku zahteva. Nikako ljutnjom i zahtevom. Već u formi molbe i izražavanja želje. Recite: Volela bih to i to. Značilo bi mi ovo. Osećam se tako i tako. Ne kritikujte ga tražeći. Ne ljubomorišite, ne dramite, ne histerišite. Primirite se. Zaboravite na to šta je njegova dužnost, obaveza. Nema dužnosti u ljubavi. Suština je u inspiraciji. Kada ga inspirišete, sve će uraditi za vas. Recite samo  kako se osećate. I predložite konkretno šta bi vas usrećilo. Nikakve optužbe i očekivanja, već umilno i osećajno. Ponovite mu ako je zaboravio. Zapišite mu. Podsetite ga. Nežno i taktično. Istrajte da dobijete ono što želite, jer ste sebe najpre uložili da ispunite njegove želje. No ne sabirajte i ne vagajte. Način je od ključne važnosti. Način na koji ćete svoje potrebe prezentovati. I tajming, tj. tek kada vi zadovoljite najpre njegove potrebe.

Ispitajte šta voli i to mu činite.

Ispitajte šta ne voli i to mu nemojte činiti.

U svim sferama. Počnite svesno da volite. Onako kako ste nekada nesvesno dok vas je tresla zaljubljenost. Negujte odnos. Tek kada vredno i predano udjete u ovaj i ovakav projekat, tek kada budete spremni da se i mesecima dajete ako treba bez očekivanog reciprociteta, kako bi se oštećen odnos zacelio, tek kada prvi i najpre sami pokušate da zapekao, zaglavljen točak pokrenete na drugu stranu da se okreće, tek posle toga možete očekivati renesansu prve ljubavi, novo jutro i procvat stare strasti. No to će sada biti nešto mnogo lepše, dublje i čarobnije nego sa početka. Zato što ima već dubok  temelj i bazu. I snagu i ponos  prebrodjene krize. 

A ako ste dali sve od sebe na ovaj način, a ipak ne uspete u drugoj strani da izazovete volju da vam i ona adekvatno i blagovremeno počne da uzvraća, pa ni posle nekoliko meseci ili godinu dana, tada bar mirne savesti i sada sazreli, uvežbani i osposobljeni za pravu ljubav možete otići iz tog odnosa i pronaći nekoga sa kim ćete možda moći da stvorite oazu koja će ostati lepa i nakon što prva zaljubljenost iščezne.