Često se desava da nas privuče nedostupan muškarac. Možda i uđemo u neku vrstu veze sa njim ili smo samo neuzvraćeno zaljubljene. Ovo drugo je mnogo ćešće slučaj kad smo tinejdžerke. Ali u kasnijim, zrelim godinama, dešava se da smo u nekoj vrsti veze, kombinacije ili relacije koja nema ni jasno ime, ni jasnu formu, ni putanju, tek znamo da nešto postoji, da nešto jeste i visi u vazduhu...

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Uglavnom, on je - ili oženjen ili izuzetno posvećen karijeri ili živi jako daleko ili je mamin sin ili Don Žuan ili Petar Pan ili je još uvek u godinama i stanju kada se traži, potvrđuje i ne može da se vezuje. Imamo ga na neki način, ali ga i nemamo.

I to tako traje. I znamo da ne vodi nikuda. A opet, suviše smo se vezale da bismo pustile. I najčešće je slučaj upravo takav da i on voli neku ili nešto sto mu se na isti takav način ne da.

Da li je to neka posebna poslovna pozicija koju godinama želi, pa nikako da mu se ostvari kako bi napokon mogao da se okrene i sferi ljubavi. Ili je to žena sa kojom živi, a koja ga ne razume i od koje je otuđen, ali mu razvod ne pada na pamet. Ili je u pitanju neka bivša ljubav za kojom još uvek pati ili koja ga je jako povredila i razočarala i zbog koje jednostavno ne može ponovo da se upušta u rizičnu avanturu zvanu - ljubav.

Šta god da je u pitanju - to mu se ne da u sadašnjosti ili mu ne da da voli bilo koga u sadašnjosti.

Ako je ovo tvoja priča u kojoj si se prepoznala, onda znaj najpre jedno - nije do tebe. A to uvek pomislimo. Da nešto nije sa nama u redu. Da imamo neke mane ili nam fale neki kvaliteti koje samo kada bi imali - on bi nas voleo baš onako kako želimo. Kada prihvatimo da nije do nas u tom smislu, onda možemo da zagrebemo malo po površini i odemo dublje u problematiku.

On dakle voli neku nju ili nešto što ga trenutno neće ili nema. Logično se nadaš - možda mene jednom tako zavoli? Možda dođe red na mene.

Ali tu je greška. Evo zašto. Baš zato što ga ti hoćeš.

Jer ako od svega i svih na ovom svetu on već dugo želi samo to nešto/nekog što ga neće ili što nema, onda verovatno tu leži i ključ njegovog ličnog ukusa. Njegov ukus je da juri za onim što nema. Da čezne i pokušava tamo gde su vrata zatvorena. I navučen je na tu ulogu. 

Možda da su drugačije okolnosti? - pitaš se, prebacujući temu na spoljašnjost.

Ne, jer bi ga opet htela. Opet bi mu nudila ispunjenje u sadašnjosti, a njegov način je upravo da ih premešta u dalju budućnost ili čuva kao skriveno blago uspomena u prošlosti.

A možda da smo proveli više vremena zajedno, pitas se?

Ne. Jer opet bi vaš odnos postao nešto realno i opipljivo što traži sadašnju brigu, rad, pažnju i prihvatanje. A on to ne želi. On želi snove ili sećanja. Ti zapravo imaš sve što je potrebno da te on voli. Sem jednog. A to je da ga nećeš, kako bi mu bila izazov, ali i smirenje jer ništa ne mora i ne može sada, već tek kasnije, nakon duge igre i lova. I baš to jedino što nemaš - to je njemu presudno.

Možeš ga privući i možeš mu prijati. Može uživati sa tobom. Provoditi se. Možeš mu biti draga. Sve može. Ali jedno ne - da te voli tako kao što voli to nešto što nema, a zbog ćega ne može biti potpuno sa tobom.

I baš to jedno jedino što on ne može - tebi je presudno. Da te voli.

Daće ti sve sem da te voli. I tu vaše pruge večito idu paralelno i ne ukrštaju se. Niti se mesto i vreme pod Suncem poklapa. Jer nemate jedno za drugo ono presudno. Da ti njega ne voliš, a da on tebe voli. A kada bi tako i bilo, tada bi se sadašnje uloge samo zamenile i opet biste išli u suprotnim smerovima.

Misliš se, misliš, pa pomisliš: a da se pravim da ga ne volim?

Teško. Saplešćeš se na prvoj okuci. Seti se da 3 stvari ne možeš sakriti: kašalj, siromaštvo i ljubav.

Pitaš se, pitaš dalje, možda da ga više stvarno i ne volim? Možda bi me tada voleo?

E možda bi. Možda. Tako već imaš šanse.

Ali znaš kako bi to izgledalo? Bio bi ti pre svega veoma dosadan. Baš kao i svi oni koje ne voliš, a nešto pokušavaju sa tobom. Pisao bi ti poruke, a ti ih ne bi ni otvarala danima. Onda bi mu ostavila 'seen' jos jedno 3 dana, pa bi se onda nakanila da pročitas u brzini sve što je ispisao i samo bi stavila smajli, reda radi. Sastavljao bi ti priče, a ti bi preletela svaku dvadeset petu i lupila na nju jedan hladan lajk, iz saosećanja. Zvao bi te da se vidite, ali ti nikako da nađeš dan, uvek nešto preče iskrsne. Jer sve je preče. I krojačica i drugarica i zubar i fejs. Ne bi ti bio ni u malom mozgu.

I možda biste se jednom negde videli. Ti bi zurila, nenašminkana i u najobicnijoj majici. On bi te čežnjivo gledao tih 10 minuta i želeo da te zagrli makar, a tebi bi delovao tako nekako smešan i bilo bi ti ga žao.

To želis? Pa to već imaš. Puta 10.

Pišu ti neki. Ne odgovaraš. Traže te. Smešno ti je. I još se iščuđavaš ''Šta je ovom čoveku, da l' je normalan?''  Ulaze ti u sobu na radnom mestu ili kupuju poklončiće, obasipaju komplimentima. A ti? Samo zaboraviš. Susreću te na ulici, na večerama ili događajima. Udvaraju se. Ni ne zapamtiš ime do sutra. Šta želiš? Jedanaestog takvog? Šta će ti? Ni tri pare ti ne bi značio. Evo sad da ga imaš, ne bi ga bila ni svesna. To znači ne voleti nekog.

Ali ti ne želiš to, ti želiš da te voli, a da i ti njega voliš. Ali baš njega, nedostupnog, tuđeg, svojeg, vuka samotnjaka ili karijeristu. Pa to je neka vrsta utopije. Kao da želiš kockasti krug. Ili vreli led. Podvodni avion ili leteću podmornicu.

Hmm....Primećuješ li da ste zapravo preslikani?

Pogledaj. Ti zadrto želiš ono što ti se ne da, baš kao i on. Ti njega ustvari i ''voliš'' zbog toga. Imate identičnu ''dijagnozu''. Okreni se oko sebe. Niko drugi baš, nego samo on sa kojim ne ide? Od toliko njih? Kako to? I od toliko već proživljenih godina? I od toliko desetina susreta? Baš niko? Priznaj sebi. Oboje živite zabludu da hoćete to što hoćete - utopiju. Nemoguću misiju. To nešto izmešteno daleko u davninu ili u budućnost. I oboje lažete sebe: ''Samo da mi je to, taj ili ta, onda bih i voleo/volela, onda bih bio i dobar muž i otac/žena i majka, srećan/srećna'. I dok tako sanjarite, postavivši nedostižan uslov za ostvarenje sna, život prolazi.  A pojma nemate šta biste tada radili da vam se želja začudo ostvari. Taj neko, ta neka...

Živeli biste zajedno? Skupljali jedno drugom prljave čarape sa poda? Trpeli jedno drugom besne ispade, lenjosti i nemar? Hrkali, kašljali, prežderavali se uz tv ili obavljali milion i jedan zadatak u kući, vodali decu po domovima zdravlja i bili odgovorni?

Ostvarenje želje je samo jedan korak koji dovodi čoveka pred ulaz u potpuno nov svet u kome se želja testira karakterom, a koji odrasli zovu - ljubav. 

Da bi živela ljubav, moraš se odreći dobrog dela fantazija, snova i sećanja i živeti je u njenom pravom svetlu koje ima sve boje u sebi, od rajsko ružičaste do pakleno crne. E to je nešto od čega mnogi strahuju. Strahuju od te zastrašujuće veličine i punine prave ljubavi koja nije tek slatka i meka, već nekad i gorka. I zato beže u fantazije da još malo ostanu deca. Te fantazije su samo iluzije, ali makar ne iziskuju napor i rad. I to je razlog zašto istrajavamo u odnosima sa nedostupnim muškarcima. Iako na svesnom nivou deluje da mi želimo ljubav, a oni ne, zapravo bežimo od jednog te istog, samo sa različitih strana. Oni kroz otpor sadašnjosti, a mi kroz utopiju. Jer da zaista želimo ljubav, okrenule bismo se nekome ko nam je i daje i gradile bismo je u stvarnosti.

Međutim, kada nam je neko ponudi - osećamo se kao da smo se našle u nebranom grožđu. Stavljene smo pred svršen čin da damo šansu tom odnosu, da započnemo viđanja, pa vezu, da se čujemo, pa bioskop, poklončići, upoznavanje roditelja, dobro jutro ljubavi, laku noć ljubavi, pa smo par, slikamo se zajedno, pa prilagođavanje, otvaranje, iskrenost, bliskost...Uhh!! Tako predvidljivo. Tako klasično. Tako obično. Tako mirno. I jasno. I realno. Zar ne? I onda se brže bolje vraćamo u fantazije kako volimo samo onog nekog ko nas neće potpuno, ko nam se daje na kašičicu i tek ponekad. Jer u takvoj relaciji možemo opušteno da nastavimo da sanjarimo o ljubavi umesto da je živimo zrelo i preuzmemo odgovornost za nju.

Nekada je upravo neophodno da prođemo ovu fazu da bismo iz nje ovo naučili. Ali je dobro i tada imati na umu - ne volimo, samo fantaziramo. Ljubav je živa i realna. I mi smo te koje nećemo. Zato smo takvog njega i izabrale. Baš da bismo mogle da nećemo, a da ne ispadne da nećemo. Da bismo mogle da hoćemo, ali da nam se navodno to ne da spolja, jer zapravo iz nekog razloga želimo da ostaneno tačno tu gde jesmo. Šta god to bilo.

Sve dok ne odlučimo jednog dana da nam je toga dosta, dok ne rešimo da zatvorimo vrata iluzijama, samoći, polovičnosti ili lošoj vezi, a otvorimo ih nekoj pravoj ljubavi koja je možda sve vreme bila tu blizu, ali nismo htele da je primetimo...

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.