Ma kako je moguće da ljubav može da guši? Ljubav je nešto najdivnije na svetu! Ne možemo bez ljubavi. Ljubav nam je tako potrebna. Hmmm. Ali zašto smo onda neke osobe trajno napustili, iako su nas toliko ,,volele'' i brinule o nama? I zašto su neki ljudi nas napustili, a sve smo bili spremni da učinimo za njih? Zašto su nam neka važna prijateljstva pukla? I zašto toliko često imamo konflikte sa roditeljima? Zato što nam je isto koliko i ljubav, potrebna - SLOBODA. Sloboda je jedna od najvažnijih i ultimativnih životnih vrednosti. Ako nam se ne da pravo na slobodan izbor - tada čak i one najdivnije stvari, cak i sve ostale kljucne životne vrednosti pretvaraju se u pakao. Ceniš, voliš i izgaraš samo za ono što si sam birao i hteo, a ne što ti je nametnuto, ma koliko dobro bilo.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Međutim, često dobijemo ljubav, ali nam se skriveno u istom tom paketu otima sloboda.

Znas ono: zove te već drugi put, samo da te pita kako si i šta radiš. A zanima ga i gde si i sa kim si.
Ako si otišla negde dalje, zove da pita da li si lepo stigla.
Ako ti je neko stavio srce u komentar i ti mu odgovorila sa srcem, odmah pita, ali navodno tek onako iz čiste radoznalosti ,,Ko ti je taj?''
Ako se niste videli nedelju dana, blago šizi i naglašava: ,,Hajde stvarno, nismo se videli evo već punih nedelju dana!'' Broji dane. Živi za susret.
Ako pričate o zajedničkoj budućnosti, iako ste baš kratko zajedno, spreman je na sve, hoće sve, uradiće sve, ništa mu neće smetati, obećava kule i gradove i ako treba, žrtvovaće se do nenormalnosti i precrtati sebe, samo da opstanete.
Ako živite zajedno: ,,Kad tačno dolaziš kući?'. Ako kasniš malo: 'Pa gde si, nema te'.
Ako nešto kuckaš: 'Šta pišeš?''... A zapravo, pita se i kome pišeš i zašto pišeš.
Ako si izašla sama sa društvom, ne, ne brani ti. Pa 21. vek je. Neće pokazivati ljubomoru i posesivnost otvoreno i direktno. Nema pravo. Ali će ti suptilno nabiti osećaj krivice tako što će da spomene da je njemu bilo dosadno, loše, bedak ili se brinuo za tebe. Ili je trebalo nešto da završiš, a nisi, nego si eto pored svih obaveza ipak našla da izadješ.
Ako mu ne odgovoriš odmah na poruku ili se ne javiš na poziv, pokušava da iskamči objašnjenje i opravdanje.
Ako mu proporcionalno količini njegovog teksta ne napišeš odgovor, odmah se pita da li je sve u redu ili diže nos ili zauzima ćutljiv stav prebacivanja.
Ako si odgledala neki super film bez njega: ,,Jao pa zašto, hteo sam zajedno to da gledamo.''
Ako si nešto kupila na svoju ruku: ,,Hej, trebalo je da se dogovorimo oko toga''.
Ako si obukla neku posebnu haljinu: ,,Hej, zašto si to obukla sada?' '
Ako pečeš palačinke, uskače sa: ,,Hej, treba više brasna'' i nadzire proces. 
A ako slušaš neku muziku i zamišljena si, odmah bi da kopa o čemu tačno razmišljaš.

Ili recimo - prijateljstva.

Prijateljica te dobronamerno i iz najveće brige i ljubavi ubeđuje da treba da se razvedeš ili raskineš, da treba da rodiš dete ili rodiš jos jedno dete ili daš otkaz ili abortiraš  ili se preseliš ili se distanciraš u odnosu na nekog drugog koga ona ne voli.
Ona verbalno zvuči kao da ti želi samo dobro. Njoj je možda zaista i žao što se mučiš u nekim oblastima života. Ali zapravo, ona te ne prihvata sa tvojim izborima. Ona ti nameće svoj sistem vrednosti. I u tom nametanju, uslovljava svoju naklonost u odnosu na to da li ćeš je poslušati ili ne.Ž
Ili očekuje od tebe da se čujete i viđate češće nego što ti imaš potrebu za tim.
I nikako ne ume da se prestroji na tvoj tempo, ali zato uporno pokušava da te prestroji na svoj tempo. Ili pak uvređeno napušta odnos. 

Ili recimo muški prijatelj.

On te ceni, poštuje i znači ti njegova podrška i mišljenje, a možda i sarađujete. A onda shvatiš da dok si bila sama ili u braku, biće zaista tu samo kao tvoj prijatelj. Ali ako shvati da si se zaljubila u nekog novog muškarca, tada odjednom obelodanjuje svoju naklonost prema tebi kao prema ženi. Dugogodišnje prijateljstvo puca po svim šavovima. On počinje da te odvraća od nove ljubavi, a ako to ne uspe, odlazi iz tvog života ili počinje da te naglo i grubo ignoriše i zaobilazi. 

Ili recimo, upoznaš se sa nekim zanimljivim likom.

Sviđa ti se. Ali nisi odlepila, zbog raznoraznih okolnosti ili problema, spoljnih ili unutrašnjih.
Međutim, otvorena si za komunikaciju i dozirano druženje u jednom opuštenom, prijateljskom, neobavezujućem duhu na duge staze. No on ne misli tako. On bi hteo sad i odmah da bukne ljubav. Da počneš preko noći da ga obožavaš, da se preusmeriš na njega, spakuješ kofere i preseliš se kod njega, sve mu lajkuješ, srcaš, komentarišeš, upoznaš mu roditelje, idete na more, a pritom i otkačiš sve ostale udvarače i varijante i viđaš se samo sa njim i to redovno i javno, otpočinjući jednu zvaničnu i ekskluzivnu vezu. Ako na to nisi spremna, eto ga - ljuti se, udaljuje, ignoriše, kulira, zaobilazi, pa te čak i spušta, dijagnosticira i ocrnjuje. 

A tek roditelji.

Oni bi neretko hteli da jedeš i oblačiš se baš onako kako oni misle da treba. Da voliš onog ili onakve za koje oni misle da treba da ih voliš i da su vredni tvoje ljubavi. Da završiš fakultet i zaposliš se u struci. Da rodiš dete do tridesete, a onda da ga vaspitavaš i neguješ onako kako oni znaju da se to radi, tj. tačno onako isto kako su oni tebe vaspitavali. Plus da ih indirektno uključiš u svakodnevne tokove svoje nove porodice pa da vam oni određuju šta ćete i kako ćete oko svakog detalja. Ili da prvenstveno brineš o njima - roditeljima - i da su ti oni na prvom mestu, pa ako dodatno oformiš svoju porodicu, ok, a ako ne, šta da se radi. Ako ih izbegavaš zbog takvog njihovog kontrolišućeg i kritičnog stava, tu su da ti svojim suzama ili prekorima što si ih zanemarila nabijaju krivicu i ucenjuju vas svojim prihvatanjem i samim opstankom odnosa. 

Svi oni nam daju ljubav. Ali nam ne daju slobodu.

Slobodu na sopstveno mišljenje, izbor, ukus, ritam, stil, formu, život. I zato njihova ljubav počinje da guši ili prosto puca. I zato se njihova ljubav ni ne može više nazvati ljubavlju. Jer ljubav podrazumeva poštovanje i razumevanje. A u njihovoj ljubavi toga nema. Ljubav prosto nije ljubav ako uslovljava i zahteva od drugog da bude po našim merilima i da se menja. Što ne znači da ćemo trpeti nečije nepoštovanje, izdaju, varanje, maltretiranje. Ali znači da je na nama da izmenimo formu ili intenzitet takvog odnosa ako nas on žulja, da se donekle udaljimo ili postavimo neke jasne granice. A ne da pokušavamo da pošto poto nekoga držimo čvrsto uz sebe, a da istovremeno zahtevamo da bude drugačiji. 

Šta je u korenu ovog problema sa davanjem slobode drugome?

U korenu problema je nesposobnost da se fokusiramo na sopstveni život i sebe same.
Kada čovek istinski voli sebe i brine o svom životu i razvoju, on zaista nema vremena da zalazi u tuđa dvorišta.
Njega uzbuđuje muzika, slikarstvo ili pisanje. On je posvećen svom poslu, deci, kuvanju, hobijima, omiljenim serijama ili sportu. 
On vežba. On vodi računa o zdravlju. On spava. Priprema sebi obroke. Šeta po prirodi ili putuje.
Njega zanima svet. Rakete ili kosmos. Najnovija istraživanja iz oblasti fizike ili tehnike.
On je pretplaćen na neke časopise i jedva čeka da stigne nov broj.
On zaliva redovno cveće ili okopava jagode.
On održava higijenu kuće i uživa u ukrašavanju svog doma.
On razvija svoje veštine, unapređuje se, čita, uči uvek nešto novo i to ga veoma zaokuplja.
Njegov emotivni fokus je na sopstvu. I zato ne može čak i da hoće da se opterećuje odnosima, jer nije zavistan od drugih.

On može sam. On ume sam.

Njemu je lepo i čak bogato samom. A svet i ljudi oko njega su onakvi kakvi su. Sa nekima će biti bliskiji, a sa nekima više na distanci. Ne moraju ga svi voleti i nikoga neće pritiskati da bi dobio naklonost. Oni koji ga vole, imaju slobodu da to uvek iznova izaberu, a ako ne izaberu, razume i ok je sa tim.Bira pažljivo ljude oko sebe, ne daje se za šaku pažnje, ne daje se ni brzo, ni lako, ni bilo kome, niti tek tako, jer sebe visoko ceni i ne ide ispod svoje cene.

Funkcioniše po principu reciprociteta. Daje se uglavnom onoliko koliko dobija, a uzima onoliko koliko može da se da. Ne vuče druge za rukav svojim davanjem, već ih privlači svojim sopstvom.

Kada neko ima fokus na sebi i voli sebe, on je sebi najveća vrednost. I zato uopšte ni ne ulazi u odnose sa nekim ko bi mogao da ga obezvredi. A ako i uđe u neki takav odnos, nema problem da iz njega izađe. Jer su mu zdravo i očuvano sopstvo, mir i lični mikrokosmos uvek prioriteti veći nego bilo koji i bilo kakvi odnosi sa nekim.

Iz samovrednovanja i samopoštovanja prirodno (a jedino tako i može) izlazi i njegova sposobnost za poštovanje i vrednovanje drugog. On sopstvom budi zainteresovanost okoline, a ne zahtevom.

Njemu se javljaš, iako te ne zivka, da mu čuješ glas. On nema potrebe da ucenjuje i uslovljava bilo koga. Jer, ili si samoinicijativno u njegovom krugu ili nisi.

On ničim i nikim nije opsednut. On svakako postoji sam za sebe, sa tobom ili bez tebe. I dobro mu je tako. Zato nema potrebu da te seče iz života, kažnjava, ljuti se ili sankcioniše. Niti mu smetaš, niti si mu neophodan. Ako pronadješ u njemu vrednost i ako je on pronadje u tebi, sami ćete se i spontano prestrojiti na isti kurs. Ako ne, nikom ništa.

Onaj ko voli sebe ne zahteva i ne naglašava ekskluzivnost u vezi, on je podrazumeva ili će ti biti samo prijatelj. Nije posesivan, niti sili, jer ne zavisi ni od jednog odnosa na svetu.

Ne kontroliše, ne ograničava, već poštuje tuđu intimu i svet, pošto ima i svoju intimu i svoj svet i dobro zna značaj toga. 

Ne nadmeće se, ne poredi i ne igra igrice, jer je svestan svoje jedinstvenosti. Ne ucenjuje, ne uslovljava, ne pritiska, jer samim svojim postojanjem i onim što jeste i što nudi već dobija dragovoljno sve ono što želi i što mu treba.

Ne moli i ne vapi, jer samim svojim postojanjem i onim što jeste i što nudi već dobija (ili zna da ce dobiti) dragovoljno sve što želi i što mu treba.

Ne paranoiše, ne tripuje se i ne brine za odnos, jer ima poverenja, polazi sa poverenjem, jer veruje najpre sebi da je vredan ljubavi, pa veruje i drugome da to ume da prepozna. 

Kada neko voli sebe, on ne može da živi ni pod čijom stegom, niti pod tuđim imperativima.

On se već izborio za svoje lične izbore, vreme, ukus, prijatelje, zabave, uživanja, pa samim tim to dopušta i drugome. On zna koliko je neprocenjiva vrednost autentičnosti i zato ne samo da ne pokušava druge da ukalupljuje u svoj sistem vrednosti, već i očekuje od ljudi oko sebe da grade svoj svet i život na svoj lični i neponovljiv način.

Samo istinski slobodni ljudi mogu drugome dati slobodu.

Oni koji sami nisu slobodni, ni drugima slobodu ne daju, već im preplašeno uguravaju svoju štafetu skučenosti, rigidnosti, naučenih šema i pravila čiji smisao ni sami ne razumeju. 

Imati fokus na sebi je nešto što se vidi iz aviona i oseća na kilometar. To se ne može odglumiti niti zakamuflirati egoizmom, sujetom ili hedonizmom. To nije stvar spoljnog manifesta, ponašanja ili parola, već duboko unutrašnje orijentacije i prioriteta. Sa osobama koje vole i imaju sebe znamo da smo izabrani zbog nas samih, a ne iz raznoraznih interesa ili goruće potrebe da budu sa nama kako bi emotivno preživeli ili kako bi im upotpunili prazninu života.

Kada osetimo da neko ima fokus na sebi, to nam uliva sigurnost, taj odnos obećava stabilnost i takve nas osobe magnetski privlače, jer znamo da ćemo pored njih i pored ljubavi koju, naravno, želimo sa njima da ostvarimo, imati i suštinski potrebnu slobodu da dišemo kao individue, rastemo, menjamo se i napredujemo.

Ali kada osetimo da to neko nema, takve nas osobe prirodno odbijaju, iako nam mogu davati svu ljubav, toplinu i pažnju ovog sveta. Jer podsvesno osećamo da smo tu samo objekat nečije fiksacije i opsesije i da ćemo se pored takvih osoba ubrzo ugušiti...

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.