Kaže ona meni: kako lepa beba, baš se mislim dok idem ka vama.
Hvala, kažem.
Samo, kapica, kapica na glavu, duva.

Pauza.

Nekoliko pauza.

Zašto se Vas tiče da li moj sin ima kapicu?
I to što je lep Vas se ne tiče, da se razumemo, ali ajde, ok je.
Petkom primamo komplimente.

 Kolumnu piše: Nevena Marjanović

Dok nisam imala dete znala sam i na svojoj koži osetila kako ljude strašno zanima tuđi život.
Tuđe dvorište.
Tuđa posla.
Tuđ krevet, tanjir, kupatilo i WC šolja.
Bebe su im samo dale dozvolu, da za to nešto ne moraju da se potrude, da saznaju, pa da komentarišu, već da na licu mesta, tu, odmah i sada bace svoj pogrešnim ubeđenjima stečen sud – bam! Ovo je moje cenjeno mišljenje, majko!
A ko Vas je za isto pitao, Vi, sredovečna gospođo?
Da li zaista mislite da mene zanima šta vi mislite o mom gologlavom detetu?
Moje je.
Ja odlučujem.

Negde u susret ovom Mundijalu i trećem mesecu od kako sam majka baš sam razmišljala na tu jednu temu.

Kako je moguće da se u fudbal i bebe svi razumeju?

Evo o Mundijalu prvo, nastaviću sa bebama.
Kako je moguće da punački Pero zna, kako je to Ronaldo, onog dana, trebao da šutne taj penal protiv Maroka?
Punački pero nije šutnuo mačku s’ praga , ali je siguran, da bi on to bolje uradio.
Sigurno.
On bi znao.
Svi bi znali.
Svi bi… znate onu našu poslovicu.
Svi se u sve razumeju.
Pred televizor je ovog leta seo i Pero i njegovih pet drugara koji svi zajedno nisu bili ni na jednom času fizičkog vaspitanja, ne vole fudbal, ne vole da se kreću, u slobodno vreme igraju igrice sa spuštenim roletnama, nisu potrčali u životu, ali Pero i njegova družina nikada ne bi propustili da uz dobro pivo malo osuđuju.
Niko to danas ne bi propustio.
Da sedne pred tv i potpuno besplatno, dok krcka kokice, sočno osuđuje tuđe poteze, živote, tela, frizure.
Mi to volimo.
Volimo da najbolji greše, da najlepši poružnjuju.
Ko šiša fudbal ako im Pero ne nađe neku greščicu!
Ko šiša majku koja sve zna sama!
Ko šiša čoveka bez mane!
Onda sebi valjda dokazuju da tih stotinak kila viška i nisu tako strašni, kad Ronaldo može da promaši penal.
Onda njihovo loše vaspitano dete i može da prođe, kad moje ne nosi kapu.
Ili stvarno veruju da oni to znaju?
Da samo zato što im je neko svoju profesiju stavio pred male ekrane, ili svoje dete izveo pred svet, oni imaju pravo da komentarišu?
Nešto za šta ne znaju ni da li oni znaju.
Ali znaju.
Stvarno.

A bebe…
Bojim se raspisaću se i rasplinuti o toj današnjoj vrsti krpelja.
Prolaznici.
Mada ne pišem samo o njima.
Vrlo slična vrsta krpelja umeju da budu i mama, tata, baba, svekrva, sestra, šurak, pašenog, stric.
Da ne pričam o skoro porođenim drugaricama – sveznalicama.
Opet svi sve znaju.

Jasno je svima da su bebe postale trend. Neka, drago mi je.
Da pored svih drugih glupih i besmislenih trendova, ovaj, puni ovaj svet (i Instagram) tim preslatkim nevinim bićima.
Ali.
Svi se brate, razumeju u bebe!
Napravili su komplikaciju od tih trunki koje u stvari samo spavaju, jedu i traže da ih neko voli.
Napravili su od toga nauku.
Sve su pokvarili.
Nemam ni protiv toga ništa.
Sve se menja, razvija se, pa i te bebe.
Njihov rast i razvoj, kao i ova tehnologija postaju sve komplikovaniji, tako barem Dr. Google kaže.
Samo čini mi se kao da se na svaku rođenu bebu, rodi troje, ovih gore krpelja, pozvanih da oni nešto kažu.
Ne kao savet, uzmi ili ostavi, ne.
Više kao naredbu.
Ovako bi nekako to izgledalo:

Nemoj to nikako da radiš!
Hitno idi po dohranu!
Sigurno ti je gladan!
Njemu je vruće, Nevena!
Mali je za putovanje, bre!
Moj Dragan je više dobijao na kilaži, ne znam šta je to!
Skini mu čarape!
Jel ti ovo klima radi?
Malo ti je žut, je l’ si mu vadila krv?!
Da ti nije malo mali za tu nosiljku, deluje neudobno!
Steže ga portikla, skini mu!
Meni se mala osula od toga!
Stvarno ćeš da ga vakcinišeš?!
Ovo vaše dete ni na koga ne liči!
Nećeš valjda dojiti ležeći?
Zašto on sad plače?
Izmazaj mleko, upaliće ti se grudi!
Kako smo mi vas odgajili, valjda znam bolje od tebe.
Videćeš ti, kad počnu zubi, oka nećes sklopiti.
Videćeš, tek te čeka pakao.
Videćeš, neces drugo želeto skoro.
Videćeš, videčeš, uživaj dok možeš.
Videćeš, he he, nemaš ti pojma.
Videćeš, Nensi, videćeš. Ovo ti je najlepši period.

A Nensi jos ništa nije videla.
Ja neću da vidim te stvari tako.

Govorili su da ću videti kad ga rodim, dok se ne porodim, da ću videti prvu noć, drugu noć, četrdeset dana, grčeve i plakanje – nisam videla.
Govorili su da je majčinstvo nešto najstresnije što ću doživeti, nije tako (još uvek).
Govorili su da su male šanse da dojim, lagali su.
Govorili su, svašta su mi govorili, a svi su bili sigurni da su u pravu. Jer pobogu, kad odgajis jedno, ne daj bože više dece, ti automatski dobijaš diplomu - bebi ekspert - podoban da soli tudju pamet po svetu, zaboravivši ono najbitnije – niko se nije naučen rodio, sve majke su grešile, učile na svojim greškama, samo neke manje ili više u tome uživale.
Da je svaka beba različita, da je svaka majka različita i uostalom, da svako treba samo da gleda svoja posla , pobogu.
Zašto se ne manete tuđih beba, tuđih života, muževa, celulita, tuđih sreća, nesreća, tuđih kreveta, ljubavnika, tuđih promašenih penala, dveju levih nogu, tuđih goluždravih beba, dojenih ili dohranjenih.
Dajete sebi previše za pravo.
Mislite da ste pozvani da komentarišete.
Mislite da nekoga dotičete?
Da je Ronalda briga što naše novine pišu o njegovom modnom ili poslovnom promašaju?
Da je Nevenu briga što bi njen sin trebao da nosi kapu?
Da, u stvari, Vaše, kao i moje mišljenje nikome nije bitno.

Pustimo bebe da budu bebe.
Majke neka budu majke.
Nemajka se ionako ne ogleda u kapi.

 Kolumnu piše: Nevena Marjanović

Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim, naizgled normalnim i svima prihvaćenim situacijama. Uglavnom u borbi protiv vetrenjača, stvarnih i izmišljenih. Večiti isterivač pravde. Majka. Svetski putnik. Čovek.