Vesti koje ovih dana tutnjaju kroz svetske medije nemaju veseo prizvuk. U vrlo kratkom vremenskom periodu saznali smo za samoubistva američke dizajnerke Kate Spade i poznatog kuvara i TV lica, Anthony Bourdain. Holandsku javnost potresla je vest o suicidu Ines Zorreguieta, najmlađe sestre kraljice Maksime. Prva sličnost ovih osoba je da su kroz svoj rad ili poreklo, postale interesantne široj javnosti. Status i slava mogu biti predmet interesovanja i zavisti, samim tim ni njihov odlazak nije mogao proći nezapaženo. Drugu sličnost dele sa milionima drugih koji se trenutno bore: članovi su kluba depresivnih. Tačan broj članova: nepoznat. Ishod: život ili smrt. Na tome im, složićemo se, niko ne bi zavideo.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Ono na šta sam, nažalost, naišla u brojnim komentarima je osuda i cinizam. Spominje se da im je slava udarila u glavu, da nisu znali šta će više s parama, da su nezahvalni na bogatstvu kojim su blagosloveni i da na ovim prostorima živimo na minimalcu, pa ne planiramo da dignemo ruku na sebe, već se borimo za svoju decu.

Svakako da je pohvalno izboriti se kroz nedaće za dobrobit dece. Skidam kapu roditeljima. Ali, nećemo mešati babe i žabe. Život drugih ljudi nije naša trka i ne možemo proći kroz cilj, dok je neko drugi kukavički odustao.

Ne hvalimo se trkom u kojoj nismo ni učestvovali.

žUporno zaboravljamo: ŽRTVE SAMOUBISTAVA UMIRU OD POSLEDICA DEPRESIJE.

Dakle, nisu osobe sebično podigle ruku na sebe i rešile da odu. One su se mučile i tražile izlaz sve dok nije bilo previše boli i beznađa. Nismo u njihovim glavama, niti znamo koliko im je bilo teško. Ne znamo da li su za kamere nameštali nasmejana lica, kao što mi nameštamo nasmejana lica svaki dan za taj minimalac. Ne znamo da li su dali pola svog bogatstva kako bi našli mir. Verovatno bi dali i celo, kada bi znali da će takvom uplatom dobiti par dana odmora od sopstvenih misli.

Depresija je slepa za finansijski status i kvalitet života.

Uzevši u obzir socio-ekonomske prilike, svakako je stručna pomoć pristupačnija slavnoj osobi iz SAD-a, nego siromahu iz ovih krajeva. Međutim, dostupna pomoć, nažalost, nije uvek i iskorišćena. Depresivna osoba ima osećaj da je svoj život sasvim upropastila ili da ga nije iskoristila, pa ne vidi poentu u traženju pomoći. Život vidi kao gomilu problema bez i jednog rešenja, kao brod koji nepovratno tone. Ako je dno trulo, potonuće i čamac i jahta.

Ako osoba ne vidi budućnost, ako nema nadu, ako je cilj izgubljen, nije bitno da li je reč o svetski poznatom bogatašu ili osobi sa dna društvene lestvice. Depresija napada bez predrasuda. Iz tog razloga možemo videti beskućnika koji se osmehuje i čuti da je neko bogat i slavan postao žrtva samoubistva. Neko nađe smisao u sitnici, a nekome je dovoljna još jedna sitnica da bi, pod pritiskom depresije, otišao.

Depresija je podmukla zverka, izvrne um naglavačke, ne verujemo ni sebi ni drugima. Ono što neko vidi kao ostvarenje sna, za drugog postaje noćna mora. Neko slavan možda moli za trunku privatnosti, neko bogat za malo mira, neko voljen za tračak slobode, neko uspešan za malo opuštanja...

Depresija ne dozvoljava da ono što imamo doživimo kao vredno, a od sebe istovremeno i očekujemo previše i užasno se potcenjujemo.

Uvreženo je mišljenje da su samoubice ljudi koji nemaju pravih briga, pa probleme traže u preteranoj samoanalizi. Kada bi imali pravih briga, ne bi imali vremena za depresiju, reći će neko. Svakome je njegov problem najveći, čak i kad nije začinjen depresijom. Kada na jedan problem nakalemimo plodonosnu plemku depresije, dobijamo punu glavu novih problema. I dok se zdrava osoba hvata u koštac s jednim, depresivac popunjava svoju kolekciju problema iz svih životnih sfera. To, naravno, ne radi svojom voljom, jer on svoju volju više i nema. Njegovo rasuđivanje potpuno je podređeno depresiji.

Možda nerazumevanje leži u načinu na koji su nam vesti servirane. Tu i tamo, svake godine, samoubistvo izvrši neko slavan. Uglavnom negde daleko, van naših prostora, tamo gde i žive bogati i slavni. Međutim, prava istina je da na svakih 40 sekundi jedna osoba na svetu izvrši samoubistvo.

Predložiću vam jedan eksperiment: stavite gumicu na ručni zglob i na svakih 40 sekundi je povucite. Nije baš prijatan osećaj, zar ne? Da li je prijatno saznanje da negde na svetu, u svakom tom momentu, jedna osoba podlegne depresiji? Naravno da nije.

Statistika je neumoljiva. Tokom poslednjih 50 godina, stopa samoubistava u svetu je povećana za 60%, sa tendencijom daljeg porasta (prema podacima SZO). Samoubistvo, kroz depresiju, je deseti uzrok smrtnosti u svetu. Klinička depresija postaje epidemija 21. veka. Znam da uvek deluje da pogađa nekog nepoznatog, tamo daleko, sve dok to više nije tako. Potrudite se da budete otvorenog uma i dozvolite da i neko iz vaše blizine, ko se možda po prvi put suočava s depresijom, u vama vidi osobu od poverenja. Pomozite koliko možete i zajedno potražite pomoć stručnog savetnika.

Ako sumnjate da vi ili neko iz vašeg okruženja boluje od depresije, proverite prisustvo sledećih simptoma: osećaj tuge i praznine, gubitak interesovanja i zadovoljstva, promene u telesnoj težini, poremećaj spavanja, osećaj umora, psihomotorna usporenost ili uznemirenost, snižena koncentracija, osećanje manje vrednosti i krivice, razmišljanje o smrti. Ukoliko duže od dve nedelje imate sve ili većinu ovih simptoma, obratite se nekom bliskom i potražite stručnu pomoć.

Depresija je bolest. Smrtonosna bolest. Nema mesta podsmehu, cinizmu i optuživanju. Pomoći ima i pomoć je dostupna. Ako vas muče crne misli i ako, naizgled bez razloga, nemate snage da ustanete iz kreveta, ne dajte da vas ubede da ste lenji ili razmaženi. Potražite pomoć i suprotstavite se depresiji. Vaša bitka na vašem terenu, biće jedna u nizu pobeda u ratu protiv ove zveri.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.