Depresija rezultira brojnim psihosomatskim posledicama. Psihosmoatske posledice označavaju telesne bolesti nastale kao rezultat psihičkih uzroka. Od borbe s depresijom osetićemo neprestani fizički umor koji će nas vezati za krevet, promene u apetitu, poremećaj sna, probleme sa probavom... U slučaju da smo već oboleli od neke autoimune bolesti, trigerovana depresijom, ona će često početi da divlja. Dakle, pored psihičke patnje, telo je i fizički iznureno i počinje da strada. Sve to dodato na bezvoljnost, čestu anksioznost i osećaj bespomoćnosti, koji prate depresivno stanje, ne ostavlja nam mnogo snage za borbu. Sa snagom na pola koplja, obraćamo se bližnjima i pokušavamo da im približimo koliko smo već iscrpljeni i mentalno i fizički, sopstvenom psihom. Međutim, ljudima koji nisu doživeli depresiju često je vrlo teško da je u potpunosti razumeju, koliko god pokušavali i trudili se. Kako im depresiju približiti?
Kolumnu piše: Jelena Radić
Za početak ne bi trebalo da ih krivimo što ne razumeju.
I depresivnoj osobi je teško da u potpunosti razume epi napad, ako ga nikad nije doživela ili porođaj, ako kroz to iskustvo nije prošla. Znamo da i epi napad i porođaj uglavnom nisu baš prijatni i tu nas naše razumevanje situacije izdaje. Slično je i sa depresijom.
Ostale osobe na depresiju uglavnom gledaju kao na tugu. Depresivna osoba je jako tužna i oni žele da je razvesele. Iz tog razloga će i ponuditi nekoliko rešenja, koja će depresivcu zvučati skoro kao uvreda. Ponudiće nam da prošetamo, odemo na neku žurku, na putovanje, posetimo dragu osobu, pogledamo film u bioskopu. I to su sve radnje koje bi depresivnu osobu verovatno razveselile da je ona samo tužna, a ne klinički depresivna.
Uslediće, verovatno, i filozofske smernice:
„Trgni se, život je pred tobom!“
„Probaj da gledaš napred i samo pozitivno!“
„Ima ljudi kojima je mnogo gore, pa i dalje guraju!“
„Imaš toliko razloga za život, toliko ljudi te voli!“.
Na takave komentare depresivna osoba će često čak i burno reagovati. Zašto? Zato što je, verujte, većinu tih predloga i sama pokušala da sprovede i nisu doveli do željenog rezultata.
Potkrade se i nama, depresivcima, poneki iskren osmeh. Nekad se i od srca nasmejemo, pa se sami sebi čudimo. Da li je taj osmeh znak da je problem rešen? Nažalost, nije. Mada nam je u tom momentu, svakako, prijao, koliko god nam je, s druge strane, delovao neprirodno.
Nije se depresivna osoba jedno jutro probudila i odlučila da je od danas depresivna.
Pokušala je ona i da se razveseli uobičajenim metodama i da pozitivno gleda na život. Pokušaji nisu urodili plodom. Mi, depresivni, osetićemo i krivicu jer ima ljudi kojima je i gore pa se drže, a mi smo, eto, tako razmaženi i tanani, pa nas normalan život poražava. Hajde onda da ne tražimo krivce jedni u drugima. Mir, mir, mir, niko nije kriv!
E, sada kako opisati osećanje i stanje koje neko nije doživeo na svojoj koži?
Mora li to biti teško kao kad slepoj osobi pokušamo da objasnimo boje ili gluvoj osobi zvuk?
To sad zavisi i od osobe kojoj se obraćamo. Neke osobe su prirodno sklonije empatiji od drugih, pa će neretko imati i više strpljenja. Ako ste depresivni, pokušajte rečima da dočarate svoje stanje. Ne bojte se metafora, epiteta, poređenja. Ne bojte se da kažete da je depresija kao grudva koja se kotrlja po snegu i postaje sve veća, a vi kao da ste istovremeno i ispred nje u begu, i unutar te grudve, sklupčani u fetusnoj pozi. Naravno, ako se tako i osećate.
Ako vam je lakše, nacrtajte kako se osećate. Koristite rekvizite, boje, teksture, sve što bi moglo da pomogne. Ako i ne uspete da dočarate svoje stanje drugoj osobi, možda ovakva konkretizacija malo pomogne i vama.
Depresija i usamljenost idu ruku pod ruku.
U depresiji smo sami i kad smo okruženi ljudima i, preteći da zvučimo kao frustrirani tinejdžeri, niko ne može da nas razume. Te večno optimistične osobe počinju da nam idu na živce i uopšte ne prenose svoju pozitivnu energiju na nas. Iz ličnog iskustva znam da nije uvek pogrešno društvo potražiti sa nekim ko takođe pati od depresije ili je kroz depresiju prošao. Nije istina da će se depresivci udružiti i pokušati kolektivno samoubistvo. Ne, depresivnoj osobi su nerešivi samo njeni, lični problemi. Za sve druge ljude postoji i nada i rešenje i budućnost.
Ako znate nekog ko je prošao kroz depresiju, a i vi ste depresivni, slobodno mu se obratite. Depresija je bolest kao i svaka druga i saborci će vas ponekad najbolje razumeti.
Ako ste se poverili nekome da vas muče i suicidalne misli, to će često izazvati burnu reakciju. Sve do sada depresija je više bila u teoriji. Suicid je praktična primena depresije. Od razgovora na tu temu ljudi često zaziru. Suicid je i dalje tabu tema. Žrtve suicidalnih pokušaja uglavnom osećaju i sramotu što su na tako nešto i pomislile ili pokušale.
Depresivna osoba mašta o suicidu, kao što nedepresivna mašta o odlasku na odmor. Razmišljanje o suicidu je za depresivnu osobu jedini način da na sekund pobegne od patnje i grča i neizmerne boli i usamljenosti na koje se sveo njen život. Osoba ne beži od situacije, beži od sebe i od toga kako se oseća. Sve i da ode na drugi kraj planete, ne može da pobegne iz svoje glave. Zato mora da beži u drugu dimenziju.
Shvatam da zvuči strašno kad osoba izjavi da mašta o samoubistvu. Ta dva pojma kao da bi međusobno trebalo da se ponište. Depresivac samo sanja o begu od bola. Želi da se odmori od svoje glave, a ne zna kako.
Svakako bi se spominjanje suicida trebalo shvatiti ozbiljno.
Planiranje sopstvene smrti nikako ne bi trebalo prihvatiti olako. Pokušajmo onda naći mrvu međusobnog razumevanja. Razumimo strah jedne strane i osećaj olakšanja kod druge, kada je reč o samoubistvu. Najbolji način da se pomogne depresivnoj osobi u tom trenutku, po mom iskustvu, je staviti se na raspolaganje.
„To što spominješ samoubistvo me je uplašilo i osećam se bespomoćno. Povremeno ću ti poslati poruku, samo da znam da si ok i ti mi, molim te, odgovori. Javi ako ti bilo kako mogu pomoći.“ Eto, tim rečima mi se obratila bliska osoba i takvim postupkom zavredila moju večnu zahvalnost i naklonost.
Koliko će neko ko nije prošao depresiju uspeti da je razume, nisam sigurna. Ja je, i pored svih knjiga i pročitanih tekstova, odgledanih emisija, nisam u potpunosti razumela dok je nisam doživela. Uvek ostane ono nešto najcrnje, najdublje, najteže u nama, što ostane neopisivo. To neko jezgro depresije, koje nas nagriza.
Ono u šta jesam sigurna je da se sa depresijom, koliko god ona bila lično naša i personalizovana, ne možemo izboriti sami. Potrebna nam je pomoć naših najbližih, ali potrebna nam je i stručna pomoć.
Kada potražiti pomoć stručnjaka? O ovoj temi u mojoj sledećoj kolumni.
Kolumnu piše: Jelena Radić
Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke. Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.
NAJPOPULARNIJI Komentari