Postoje knjige koje nam promene život, i one koje nas nateraju da gledamo u plafon, pitajući se: "Da li je problem u meni ili u literaturi?" Ovi drugi nas posebno frustriraju, pogotovo kada dođu sa etiketom svetskog bestselera ili preporukom naših prijatelja.
Ovo nije lista loših knjiga, već lista razočaranja – naslova koje sam pročitala sa visokim očekivanjima, a završila sa teškim uzdahom i čvrstom odlukom: "Ne, hvala, nećemo se više družiti."
Tiranija hypea: Kada se očekivanja izjalove
Nažalost, živimo u svetu gde se uspeh knjige često meri viralnošću, a ne dubinom. Kada se knjiga reklamira kao "potresna, menja perspektivu, tera na razmišljanje", mi očekujemo Uliksa, a dobijemo površno prežvakavanje poznatih tema. Taj jaz između obećanog i isporučenog je razlog zašto neki naslovi završavaju na dnu "nikad više" police.
Naslovi koje ostavljam drugima (i zašto)
Tri su ključne stavke koje su me u ovim delima naterale da odložim knjigu i ne poželim joj reprizu:
Prežvakana filozofija i feel-good plitkost
Kada je u pitanju pojednostavljena filozofija, moram da izdvojim Paula Koelja i njegov Alhemičar. Razumem univerzalnu privlačnost potrage za ličnom legendom. Međutim, knjiga koja se reklamira kao duboka, transcendentna priča o smislu života, u suštini je svedena na jednu, ponavljajuću rečenicu: Ako nešto dovoljno želiš, univerzum će se urotiti da to ostvariš.
Nema ništa gore od toga da završite knjigu i shvatite da ste sve njene velike "mudrosti" već pročitali na motivacionom posteru. Alhemičar je brzo i lako štivo, ali zašto bih ga ponovo čitala kada je njegova poruka iscrpljena u prvih 50 stranica, a ostatak je samo razvučena ilustracija?
Nedostatak empatije prema sopstvenim likovima
Drugi razlog je kada autor kreira kompleksne i tragične situacije, ali ne uspeva da im da emotivnu težinu. Ovde moramo pomenuti fenomen E. L. Džejms i Pedeset nijansi sive. Iako je knjiga postigla neverovatnu komercijalnu popularnost, njena literatura pati od neoprostive površnosti.
Likovi su nam predstavljeni kao zbir trauma i klišeiziranih fantazija, ali nam nije dozvoljeno da se zaista povežemo sa njihovom psihom ili unutrašnjim svetom. Džejms nam govori da su likovi kompleksni, ali nam ne pokazuje kako se oni zaista razvijaju ili pate. Drugo čitanje samo pojačava taj osećaj manipulacije i frustracije zbog neverovatno plitke karakterizacije.
Dužina koja nije opravdana
Ponekad je problem u strukturi. Veliki, ambiciozni romani koji se prostiru na 700+ stranica, a u suštini bi mogli stati u 300, pravi su čitalački greh. Dugačak roman treba da ponudi svet koji možete da istražujete, a ne samo detaljno opisivanje jedne te iste sobe. Kada se autor zaljubi u sopstveni glas i odbije da uređuje, nastaje dosada. A dosada je jedini neoprostivi greh u literaturi. Knjige koje se čitaju sporo ne moraju biti loše, ali one koje su razvučene jesu.
Odluka je konačna: Nema reprize
Knjige koje neću ponovo čitati su one koje su me ostavile emotivno praznom ili one koje su trošile moje vreme. Odlaganje takvih naslova na policu sa "neopetivim" etiketom nije znak snobizma, već poštovanja prema sopstvenom vremenu i čitalačkom iskustvu.
Moj savet: Budite brutalno iskreni prema sebi. Ako se mučite i ne vidite smisao u delu koje je "svetski hit," ostavite ga. Nisu sve knjige za svakoga, a vaše vreme je previše dragoceno da biste ga ulagali u hype koji vas ne dotiče.
Autor: Sanja Ilić
NAJPOPULARNIJI Komentari