U današnje vreme sve je moguće i dozvoljeno kad je razlika u godinama u pitanju. I da muškarac bude stariji od žene 30 godina, ali i žena od muškarca isto toliko. Nema više tabua i zabrana u bilo čemu, ni u broju brakova, ni u tipu zajednice, pa ni u ovome. Pod parolom da su bitni samo osećaji zaljubljenosti i trenutna želja, prkosi se svim konvencijama. Definitivno,  nekim konvencijama i treba prkositi, jer su postale zastarele i besmislene u modernom dobu.  Međutim, da li je to slučaj sa razlikom u godinama? 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Recimo da je stvarno nebitno koje nam cifre stoje u matičnoj knjizi rođenih. To su samo cifre na papiru,  a mi smo mi. Tačno. Ali, naš izgled nas odaje i kategorizuje u svetu. Ono što na prvu loptu ljudima oko nas daje neku orijentaciju koliko imamo godina i koliko taj neko ko nas zanima ima godina jeste izgled. Ne zato što su, dakle, bitne cifre u našim godinama, već zato što je bitan naš izgled, bar donekle. U svetu u kome živimo vizuelni faktor je prilično važan, a i sami smo čulna i vizuelna bića,  pa u skladu sa tim postoje i klasifikacije estetske vrednosti određenog izgleda. Možemo da se otisnemo iz tog spektra i zaključimo da je to nevažno, da su sve te klasifikacije budalaština, da je neko lep ako mu je lepa duša, bio on sed ili ofarban, sa borama ili bez njih, sa 30 kg viška ili sa zategnutim telom i kožom i verovatno ćemo biti sasvim u pravu, ali to ne menja činjenicu da su nam ipak svima kolektivno mediji, filmovi, reklame, industrija, muzika, časopisi i umetnost toliko oblikovali ukus da smo programirani da gledamo na svet kroz vizuelnu prizmu, tj. kroz veličanje elemenata mladosti i da čak i ako nemamo mi sami taj čip u glavi, nećemo se lepo provesti u socijalnom smislu ako ga namerno precrtavamo. Možda će nam biti fino u izolaciji na vrhu neke planine ili amiškom selu. Ali u gradu - teško. Međutim, uprkos neminovnom starenju koje znatno menja naš izgled, danas postoje sredstva koja gotovo mogu da izbrišu razlike između osobe od 20 i one od 40 godina. Tu su farbe za kosu, liftinzi, pilinzi, kreme, serumi, maske, puderi, šminka, pa i estetska hirurgija. Napredak nauke otkrio nam je i mnogo toga o hormonima, vitaminima, vežbanju,  metabolizmu, kolagenu, mišićima, koži. Tako da zaista - negovana i sređena žena od 50 godina koja se edukovala u tom smislu i koja vodi računa o svom zdravlju i izgledu može biti privlačnija, zdravija i lepša od zapuštene žene u svojim dvadesetim. Ako na celu ovu priču dodamo i veoma važan, a potpuno individualan faktor - genetiku, što znači da sasvim nezavisno od datuma rođenja neko prosto stari brže, a neko sporije, neko umire sa 60, neko sa 90, neko je genetski jači, zdraviji, izdržljiviji, manje sklon bolestima, vitalan,  pun energije, seksualniji, a neko je slabiji, krhkiji i bolesniji, neko je, ruku na srce, lepši, neko manje lep, neko harizmatičan, detinjast i vrcav, neko depresivan, ozbiljan i večito umoran - priča o godinama gubi donekle na važnosti u odnosu na stare konvencije. 

Ostaje priča o reprodukciji.  Poznato je da se jajne ćelije proređuju i gube na kvalitetu već nakon 35. godine kod žena, da bi se nakon 40. svega dvaput u toku cele godine oslobađale za oplodnju u datom ciklusu. Kod muškaraca je pak stvar drugačija, tako da oni mogu biti plodni i sa 60. S tim u vezi,  logično je i nekako biološki opravdano ako je žena mlađa od muškarca, jer njoj je potrebna mladost za reprodukciju. Ali, kako u području kozmetike i estetske hirurgije, tako i na polju reproduktivne medicine, stvari su znatno napredovale, te tako žena i sa 47 godina uz pomoć dopinga hormona, ultra zvukova, adekvatne terapije ili čak određenih operacija ako su potrebne može stvoriti jajne ćelije i roditi zdravo dete. Više nije nužno da muškarac od npr. 40 godina koji želi potomstvo nalazi dvadesetogodišnju devojku, niti tolika razlika ima biološko opravdanje. I žena od 40 mu može podariti potomke. Sa druge strane,  moderan stil života umnogome je unazadio opšte zdravlje ljudi i prirodu, pa sada i mnoge žene već u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim moraju potražiti pomoć stručnjaka da bi ostale u drugom stanju. Takođe, sve je češći slučaj muškog steriliteta, štaviše,  procenti uzroka neplodnosti su postali izjednačeni među polovima, tako da klinike za potpomognutu oplodnju bukvalno cvetaju. Tako da priča o reprodukciji i neophodnosti mlade žene za nju, (kako se ranije verovalo da je samo do žene problem) ne pije više vodu. I na kraju krajeva, deca su sve manje socijalni imperativ. Nekada, u ranija vremena, deca su se podrazumevala i bila su osnovna i glavna stvar, smisao i cilj koji par treba da ostvari. Sada je porodičan život alternativa. Sve je više samaca i parova bez dece, mnogi su sasvim zadovoljni i sa kućnim ljubimcima, hobijima ili dobro izgrađenom karijerom, tako da priča o potomstvu kada je reč o razlici u godinama i arhetip plodne mlade žene ne igraju ni izdaleka onu ulogu koju su nekada igrali. 

U čemu je onda tajna? Zašto starije muškarce i žene često privlače znatno mlađi partneri i obrnuto, ako su i izgled i dugovečnost i ukus i plodnost i seksualnost toliko individualne prirode i ne zavise baš toliko od godina? Pa evo nekoliko razloga. Kada starimo, to osećamo, primećujemo i drugi to primećuju i zato pokušavamo da zaustavimo vreme.  Mlađi partner je jedan od načina da se i sami osećamo mlađe, poletnije, da prevarimo vreme, sebe same i druge da nismo još uvek toliko omatorili,  da smo i dalje u igri, da smo i dalje poželjni i privlačni.  Izbor mlađeg partnera u tom smislu je privremena inekcija za naš strah od starenja,  smrti i propadanja. I nema veze sa njim, sa tim partnerom,  već sa nama. Zatvaramo oči pred činjenicom da se u mnogim stvarima nećemo razumeti,  da smo možda dva sveta,  da joj/mu roditeljstvo izaziva strah i paniku, a tek briga o starim roditeljima, da su nam hormoni i hobiji drugačiji, ritam života, stavovi. Vuče nas mladost,  kao da će da se prelije u nas i kao da je to važnije od svega.  Takođe je izbor znatno mlađeg partnera neretko flaster za naše komplekse.  Ako se ne osećamo dovoljno vredno, ako smo bazično nesigurni, ako već dugo živimo u senci nekih naših falinki, problema i trauma,  mlađi partner nam dođe kao doping samopouzdanja koji će i nama samima i svetu oko nas dokazati da mi ipak nismo za bacanje i da vredimo, čim smo, eto, ulovili 'piletinu'. Ali,  s tim u vezi, mlađi partner je baš zato što je mlad,  obično nezreo, zaljubljiv,  bez izgrađenog ukusa,  bez iskustva i bez znanja o ljubavi, samom sebi i sopstvenim potrebama i vrednostima,  pa će mu biti sasvim dovoljno par nekih zanimljivih segmenata naše ličnosti (uspeh, titula, stil, duhovitost, poetičnost, maštovitost)  pa da odlepi za nama do zvezda i nazad.  Mladim ljudima je vrlo lako manipulisati, jer su povodljivi.  Za njih ne moramo da budemo karakterni, zdravi, stabilni, vredni. Jer oni još ne kapiraju vrednost suštinskih kvaliteta jedne ličnosti za srećnu zajednicu. Njima su dovoljne spoljne fore i fazoni. Još uvek su u toj fazi samotraženja,  zaljubljivanja,  gradnje identiteta.  Tako da je npr. muškarcima mnogo lakše da osvoje klinku od 25, željnu strasti i romantike, sa mozgom u oblacima, koja će da padne na mušku rečitost, fazon ili titulu, nego ženu od 38 koja ih podozrivo gleda kroz sto filtera svog debelog iskustva, znanja i očekivanja. Ženu od 38 ne mogu da zavedu tako lako. Klinka im, plus, podiže krh ego i imaginarno dodaje na nekoj njihovoj vrednosti. Plus se podmlade i malo sateraju strah od sopstvenog starenja u ćošak. Kud ćeš više? Bila bi to divna bajka, da nije kratkog veka. Karakter i psiha ubrzo isplivaju na površinu, tako da mladi zaljubljen partner napokon uviđa da su karakter i psiha važniji od stila i titule, dolazi k sebi, a znaci starenja opet se potmulo vraćaju i nikakva mladost partnera ne može ih zaista ugasiti. Bazična nesigurnost koja se pokrivala mlađim partnerom sada još jače kidiše u strahu da se isti ne ohladi i ne ode dalje. I veliki mehur od sapunice puca. Obično veze pucaju kada njima želimo da lečimo lične probleme, kada nam partner služi da ublažimo njime naše starenje ili se dokazujemo tuđom mladošću ili uspehom. Tu nema prave i zdrave komunikacije, sličnosti u nivou zrelosti i interesovanja,  niti autentičnog susreta dva bića koja se vide i vole,  već samo nadomešćivanja sopstvenih rupa spoljnim obeležjima onog drugog. I manipulacije neznanjem i neiskustvom onog mlađeg. 

Ono što stariji muškarci ili žene često previđaju kada pred sobom imaju znatno mlađeg, a zaljubljenog partnera, jeste da kao što su oni tragali, menjali ukus i potrebe tokom decenija, učili i rasli kroz greške da bi došli do ove tačke u kojoj su sada,  da su tako isto i oni svom mlađem partneru samo možda jedna stepenica na početku puta, greška iz koje će učiti,  odskočna daska, iskustvo za rad na sebi, saznanja o životu i ljubavi, faza u odrastanju. Zato su veze sa znatno mlađim partnerima rulet, igra i ne treba ni očekivati, a naročito se ne treba ljutiti ako se njihovo obećanje povuče, jer se to gotovo moglo podrazumevati. To i nije bila data reč iz zrelog, odraslog bića i toga treba da budu svesni svi stariji partneri, čak i odgovorni jednim delom sebe za svoje mlađe partnere, pa i nesebični, ne dozvoljavajući im da svoj život grade mučno, da donose odluke na prečac, odričući se sebe i živeći u krivici zbog date reči u svojoj mladosti ili zbog svega onog materijalnog čime je njihova naklonost možda bila tada kupljena. Ako odnos ne opstane, pa krene da im se obračunava računica, onda je računica od starta i bila sredstvo manipulacije, a ne pošten odnos i davanje iz ljubavi.

Šta mlađi vide u starijima? Moć, samostalnost, uspeh, titulu, novac,  zrelost, stabilnost, izgrađenost, opuštenost, umeće, spontanost.  No, za sve to je bilo potrebno vreme krcato iskustavima, usponima i padovima,  porazima i pobedama, bolovima i lekcijama,  trudom i naporima. Sviđa nam se ideja da preko takvog partnera dođemo prečicom do svega toga.  I do psiholoških, ali i do materijalnih pozicija koje je on osvojio. Sa njima je sve savršeno, i seks i komunikacija i smeh. Plus dolaze kolima po nas i kupuju nam sitnice. Osećamo se tako ženstveno, ušuškano, shvaćeno i sigurno sa njima. Zanimljiviji su sto puta od bubuljičavih momaka sa faksa koji jedva imaju za kiflu, zbunjivi su, smešni, dosadni, nesigurni, usamljeni i žive sa roditeljima. Nekim muškarcima su takođe zanimljivije starije žene, majke, zrele, vredne i saosećajne žene, nego razmažene klinke. Ako nam je u životu emotivno nedostajao roditelj suprotnog pola ili smo narcistični i skloni da nam partner dosta ugađa, daje se, prašta, brine o nama kao o detetu, toleriše nam sve, bićemo skloni starijim partnerima. Ali ako nismo zaglavljeni u nekoj takvoj priči iz ovakvih razloga, vremenom će svi kvaliteti znatno starijih partnera izbledeti, kako budemo sazrevale i odrastale, kako se budemo osamostaljivale,  ostvarivale sopstvene uspehe i imale svoj put pred sobom.  Vremenom,  shvatićemo da nas je privlačila odraslost koja je upravo pred nama da je sami osvojimo, umesto da parazitiramo na nekome, i da nam ona ne treba u vidu veze sa nekim odraslim, već nam je potrebna naša sopstvena odraslost i nezavisnost. Vremenom, shvatićemo i da raznorazni materijalni užitci nisu vredni toga da budemo ničiji zbog njih. Da je za pripadnost nekome potrebno mnogo više od njegovog novca, uspeha, popularnosti i odraslosti. Da je možda mnogo bolje graditi sa nekim dom iz početka, biti svoj, nego doći nekome na gotovo, ali uz žešće kompromise ili doći na tuđe. Naime, taj zanimljiv, savršen, stariji muškarac (ili žena)  koga smo srele postao je takav baš zbog iskustava koje je sticao u životu. A ta iskustva mogu biti bračna ili možda taj brak još uvek i traje? To može biti i iskustvo roditeljstva. A sve to podrazumeva velike kompromise i žrtve sa naše strane na koje realno možda nismo spremni, iako nam se činilo da jesmo u bunilu zaljubljenosti. Ako je on npr. odgovoran otac koji plaća alimentaciju, onda on odvaja pola plate za decu i provodi vreme sa svojom decom, ili je ta neka ona u koju smo se zaljubili odgovorna majka kojoj su deca najvažnija na svetu i to je nešto što moramo hladne glave da prihvatimo i da svoj život potpuno preusmerimo u odnosu na taj njegov/njen prioritet, koji će uvek biti veći od nas kao para, a to može da bude teška odluka čije će ostvarenje pratiti mnogo odricanja,  trzavica, problema i sukoba interesa u budućnosti. A tek ako nije odgovoran otac ili majka prema svojoj deci, onda je naša trenutna idila sa njima privid, jer će se ta neodgovornost i bezosećajnost preneti i na nas kao par, pa i na našu buduću decu. Ako je pak još uvek u braku,  statistika kaže da se gotovo nikad neće razvesti zbog ljubavnice. Sa druge strane, promiskuitetni muškarci i žene ili oni koji se boje bliskosti i vezivanja, a koji reše tako negde na pola pete decenije da se po prvi put skrase sa nekom, neće promeniti svoju prirodu, niti koren svojih problema i strahova time sto će stati na ludi kamen. Problemi će ostati tu, možda transformisani u ljubomoru, kontrolu i posesivnost. Tako da famozna, magična zrelost starijeg muškarca (žene) ima prečesto,  kao što vidimo,  drugu stranu medalje.  Kada smo nezreli, mi ni ne vidimo niti znamo da smo nezreli. Možda nam to neki kažu, ali mi u to ne verujemo. Tek kad odrastemo,  mnogo kasnije,  shvatimo da smo bili tada davno nezreli i da smo stvari videli samo parcijalno, ali šta je učinjeno u nezrelosti, učinjeno je. I to nam je u najboljem slučaju lekcija, a u najgorem doživotni krst. 

Često se zaljubljujemo u znatno starije ili mlađe muškarce/žene jer igramo na kartu naše mladosti ili moći kao kakvih ličnih kvaliteta, jer nam oni jemče naklonost i prođu kod starijih/mlađih. Bojimo se prave konkurencije i zahteva u našem rangu godišta, a i svojih faličnosti koje će škripati svima onima sa ozbiljnim kriterijumima. Umesto bežanja od sebe u kratkoročne krajnjosti, pametnije je, naravno, suočiti se sa sobom kako bi smo stvorili dugoročnu i istinski srećnu zajednicu, nego prodavati svoje spoljne atribute.  

Na kraju, možemo zaključiti da je najbolje da se držimo onih koji su plus/minus 5 godina od nas stariji ili mlađi i da ne rizikujemo. Međutim,  čak je i to varka. Jer nisu godine kao godine problem. Već upravo iskustva koja smo sticali u njima i koja su nas dovela do nekog nivoa zrelosti, znanja i sposobnosti. Iskustva koja mogu biti suviše različita i koja su nas oblikovala tako da smo nespojivi sa nekim. Ako ste npr. imale brak iza sebe, iz njega izašle zrelije, svesnije i rešenije da sledeći uspe i bude bolji, suočavajući se posle tog kraha i sa sopstvenim manama koje ste počele da rešavate, a onda ste srele lika koji je, doduše, vaše godište, ali mu je sva prošlost bila ispunjena gradnjom karijere i hedonizmom, bez gotovo i jedne ozbiljne veze i bez ikakvog iskustva u zajedničkom životu sa nekom ženom, šta vredi vaše isto godište, kada je nivo emotivne zrelosti, samosvesti i iskustva među vama toliko različit.

Iskustvo je to koje nas gradi. Tačnije, ono što smo mi mentalno uradili sa tim iskustvom. Ono od nas čini ličnosti kakve jesmo.  Možemo imati i 50 godina, a ne sazreti, jer ili nismo sebi dozvolili iskustva, ili iz njih ništa nismo naučili, a možemo i sa 25 biti zreli,  ako smo dovoljno brzo i kvalitetno učili ili nam je znanje dobro ugrađeno u podsvest i skript putem primarne porodice. Sličnost u zrelosti, ciljevima i karakteru su najvažniji faktori sreće jednog para. Ako je jedno tek na početku sazrevanja, a drugo odavno izgrađeno, ako je jedno sa svojim ciljevima kao sto su deca i profesionalna ostvarenost već odavno završilo, a drugo tek pravi prve korake u tome ili se boji toga, ako je jedno imalo prilike da razvija svoj karakter kroz greške i bolove, a drugo još nije ni imalo ni jednu situaciju da proviri u sebe, onda su takvi parovi u znatnim raskoracima. Ako nas privlače znatno mlađi partneri, zapitajmo se koji kompleks pokušavamo da izlečimo trofejem iz lova na mladost, žrtvujući stvarnu bliskost?  Bojimo li se sopstvenog starenja? Ili želimo naklon okoline? Ako smo mlađi, a privlače nas znatno starije osobe, da li realno vidimo tu osobu ili smo samo zacopani u nešto parcijalno što ta osoba ima ili jeste, a što je zapravo naš razvojni zadatak? Imamo li materijalni ili statusno psihološki interes od nje? Nedostaje li nam roditeljska bezuslovna ljubav i paznja? Bojimo li se svojih godišta, jer smo možda nespremni da se karakterno nadograđujemo za njihove kriterijume na polju karaktera, pa nam je lakše da igramo na moć ili mladost i osvajamo mlađe ili starije partnere?  Sve su to pitanja za odgovore u sebi i to samom sebi, a sa ciljem da osvestimo nesvesno i pravimo bolje izbore po nas same. 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.