Reč 'poštovanje' često u ljudima izaziva jednu, gotovo, negativnu asocijaciju na hladan, diplomatski odnos u kome se ljudi ne slažu, ali se, eto, poštuju. Na distanci su, ali se drže nekih pravila ponašanja koja ih sprečavaju da se sukobe.  Dva su sveta, ali nekako uspevaju da koegzistiraju, nemilo morajući da daju prostor jedno drugom radi kakvog interesa. Takođe, ta reč asocira i na situaciju gde se jedna osoba iskreno divi drugoj, ceni je, odaje joj priznanje, ali ipak, sve to čini iz daljine, jer kao da ne pripadaju istom krugu i ekipi, pošto, da pripadaju, bili bi, valjda, prijatelji ili čak nešto više od toga, ne bi se samo poštovali. Sa druge strane, kada kažemo 'ljubav', kao da je ona nešto sasvim i suštinski drugačije, nešto spojeno, homogeno i meko gde se dvoje ljudi, dakle, vole i sjedinjuju, gde toliko misle, osećaju i žele isto, da je poštovanje u takvom egzaltiranom stanju, maltene, suvišno. Da li je zaista tako ili je poštovanje kao zaseban element  neophodno? Koliko ljubav i poštovanje idu ruku pod ruku? Podrazumevaju li se ili ne? Svakako da možemo nekoga poštovati bez ljubavi, ali ima li ljubavi tamo gde nema poštovanja?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Najpre, ima onih koji tvrde upravo da se poštovanje prirodno podrazumeva i spontano proističe iz ljubavi, pa je nepotrebno pričati o njemu kada je u pitanju partnerski odnos, jer, navodno, sama ljubav, emocije, pripadnost nekome i odluka da smo sa nekim urediće taj odnos. Međutim, ovakav stav vrlo je nemaran i površan, s obzirom da naše obrasce ponašanja, duboko ukorenjene navike komuniciranja sa drugima, našu fleksibilnost i toleranciju na različitost, našu spremnost da damo prostor drugome i da se proširimo ka drugome mnogo više određuje naše kućno vaspitanje, naš ideološki koncept, naš tip ličnosti formiran u ranom detinjstvu, nego što to može i ima moć da učini trenutna i prolazna poplava emocija, pa i želja da istrajemo u toj ljubavi.  Naime, uprkos svoj ljubavi koju osećamo prema nekome, uprkos svoj želji da sa tom osobom gradimo život i stvaramo porodicu, ako smo vaspitani gledajući model roditelja gde jedan nameće svoju volju i svoj ukus onom drugom, gde se jedan dere na onog drugog ako se oseća zbog nečega frustrirano ili ga vređa, gde su važniji mišljenje i stav jednog od onog drugog, vrlo verovatno da ćemo u svom braku ponoviti mnoge elemente tog modela, bilo da ponavljamo obrazac ponašanja dismisivnog ili agresivnijeg roditelja, i to ćemo činiti nesvesno i nehotice. I nećemo ni umeti da uvidimo da se ono što radimo zove nepoštovanje ili gajenje tuđeg nepoštovanja, tj. da je u pitanju nepoštovanje prema sebi.

Iz te prizme, iako je u suštinskom smislu ljubav nemoguća bez poštovanja, možemo reći da ako volimo nekoga najviše što možemo i umemo takvi kakvi smo, da se to ne može nazvati pravom ljubavlju, u slučaju da nedostaje poštovanje za koje nismo edukovani, koje ne umemo i koje nam je nepoznanica. I koliko god da smo dobre volje da neki nama važan odnos održimo, ako se ne naučimo poštovanju i samopoštovanju koje će nas štititi od toga da nas drugi ne poštuju, ako ne savladamo tu vrstu pismenosti i gradiva, odnosi će biti nezdravi sa stalnim tenzijama ili će pucati. Ljubav nije dovoljna i ne pokriva sve samom sobom. Za dobar odnos neophodno je poštovanje kao razvijena i posebna veština koja paralelno funkcioniše sa našim emocijama i strašću. Ili, možemo to reći i ovako: ljubav je samo onda ljubav kada uključuje i poštovanje. Mi nismo životinje, već svesna, viša bića, tako da tamo gde nema poštovanja, nema ni ljubavi, već samo interesa i instinkta.

Međutim,  tu su i oni koji tvrde da je poštovanje nepotrebno u ljubavi, jer ljubav podrazumeva jednost, te stoga, ljubav precrtava poštovanje, jer ako se volimo, mislićemo, želeti, osećati i govoriti isto. Početna premisa izvedena je iz pogrešne pretpostavke da ako smo zajedno, da postajemo klon jedan drugog. I to se često spontano dešava u fazi zaljubljenosti. A onda dolazi vremenom do faze gde više uopšte nismo ni isti, ni tako jedinstveni kako je to delovalo u početku. Ako verujemo u ovo da je ljubav jednost, tada može doći do velike zloupotrebe ljubavi koja postavlja emotivnu ucenu onom drugom i nalaže da 'ako me voliš - volećeš i sve moje hobije, prijatelje, rodbinu, stavove, filmove, zabave, ideje, bićeš moja kopija i produžetak, jer nemaš pravo na različitost... ' iz čega vrlo brzo dolazi do autokratije u odnosu, koja je sve, samo ne ljubav. Tako da je veoma važno da uspostavimo jasno dva različita pojma, a to su ljubav i poštovanje. Mogu te poštovati, ali ne voleti. Međutim, ako te volim, onda ću te i poštovati. To poštovanje možda neće prirodno izvirati iz ljubavi i možda ću morati da naučim šta je poštovanje i šta su tuđa prava. Ali bez toga ne mogu reći da ikoga volim.

I kao treću grupaciju izdvojila bih one koji se osećaju nesigurno u modernom konceptu poštovanja. U ime tradicionalnih vrednosti, istorije,  prošlosti, minulih epoha, nacionalizma i vere možda čak, a zloupotrebljavajući svaki od tih ideala, oni zastupaju mišljenje da muška uloga slabi ako se ženi daju prava da misli, odlučuje, bira, stvara i podjednako određuje o funkcionisanju zajednice, te stoga ipak u odnosu treba uspostaviti nekakvu hijerarhiju koja bi podrazumevala muškarca kao glavnog i važnijeg, a ženu kao potčinjenog činioca relacije. Naravno, mnogi koji zastupaju ovakav koncept nisu ni svesni da to nije u skladu sa načelima koja zastupaju i koja očito ni ne poznaju. A mnogi takav stav nose samo u podsvesti uopšte ne shvatajući da ga svojim ponašanjem i te kako zastupaju, iako ga verbalno možda baš opovrgavaju. Te tako imamo jedan stil u našem društvu, daleko odvojen od pravih principa bilo koje vere ili rodoljublja, ali koji je veoma duboko zacementiran i generacijama prenošen kao navika i postulat, iako sasvim destruktivan po porodičnu zajednicu, a u kome se žena plaši muža, zazire od njegovih reakcija, trpi i ćuti o svojim potrebama, ali to ni ne doživljava kao problem, jer je naučena da je ženstveno biti dismisivna, blaga i tolerantna. I imamo sa druge strane muškarca koji naređuje, određuje, vodi, lupa rukom o sto i odlučuje o svemu u skladu sa svojim interesima, nesvestan da time ženu nipodaštava i tretira kao drugorazredno biće. Naravno, ima i sasvim obrnutih slučajeva. A sada da vidimo konkretno kako nepoštovanje izgleda u svakodnevnim životnim situacijama.

Ona je ostavila haos iza sebe u kadi,  iako joj je on mnogo puta rekao da mu to smeta. On je odvrnuo svoj omiljeni metal bend,  iako mu je ona mnogo puta rekla da to ne radi kada su zajedno. Ona je stavila na iskuvavanje njegovu košulju,  iako joj je on rekao mnogo puta da to ne radi. On je kupio karte za horor akciju, iako zna da ona to ne voli. Ona insistira da idu u pozorište na operu,  iako zna da on ne voli operu. On izmišlja izgovore zašto da ne idu tog leta na more,  iako zna da ona obožava more. Ona kasni svaki put gde god da se nalaze, iako zna da je on čeka i uvek dolazi na vreme. On lako plane. Ona mu kopa po telefonu. On ne pamti važne datume. Ona kupuje više nego što su se dogovorili. On uporno baca prljav veš po sobi umesto u korpu.  Ona mu večito upada u reč u raspravama. On povišava ton. Ona odlaže unapred dogovorene obaveze. I tako u nedogled. Kao što možemo zapaziti, poštovanje nekad podrazumeva da se nečeg svog odreknemo, svog vremena ili ukusa, i da izađemo u susret jasnoj potrebi partnera. Zatim, da uložimo nekad i dodatni trud i ispoštujemo ono što njemu znači. Ali nekad podrazumeva i da ga pustimo, damo mu slobodu da čini kako voli i gledamo svoja posla. Nekad poštovanje podrazumeva da budemo pažljivi, saosećajni i uviđavni. Nekad prosto da ne gušimo drugog i da sami sebi ostvarimo želju. A nekad da govorimo smireno i slušamo sagovornika.  Ono je jedan univerzalni kompas koji nam pomaže da, bilo da je u pitanju prijateljski ili partnerski odnos, da ga pravcem koji nam on pokazuje, čuvamo i negujemo.

Bez poštovanja, ljubav se deformiše na štetu i patnju obe strane, gasi se lagano ili puca naglo. Nema te ljubavi koja može da opstane, ako se ljudi ne nauče da poštuju jedan drugog. Ljubav nije dovoljna. Ili, preciznije rečeno, ljubav nije ljubav bez poštovanja. Lepa vest je da, za razliku od ljubavi koju ne možemo baš naručiti i isplanirati u životu, poštovanje je nešto što se uči.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.