Već mesecima uspešno izbegavam da pišem o deci i roditeljstvu. Kada me pitaju hoće li uskoro biti neki tekst na tu temu, vešto izbegavam odgovor i trijumfujem ćutanjem. Zašto je tako? Volim da pišem o onome u šta se razumem, onome što sam doživela na svojoj koži; o znanju koje sam stekla iz knjiga ili pokupila negde usput, neplanski. Jasno je da roditeljstvo, u mom slučaju, ne spada ni u jednu od ponuđenih kategorija. Nemam decu, ne planiram da postanem roditelj, ako ne dugoročno, onda bar ne u skorije vreme. Savetima i dosetkama samo bih podlo „solila pamet“; a, roditelji su, nažalost, često već dobro „osoljeni“ sa svih strana. Tako sam nekako posmatrala situaciju i branila se ćutanjem.
Međutim, postoji još jedna moja strana, ona profesionalna: gotovo deceniju, struka me vezuje upravo za decu i roditelje. Iako sam roditeljstvo uvek licemerno posmatrala sa suvozačkog mesta, možda upravo svojom neutralnom perspektivom mogu nekako da pomognem. Ukratko, više se ne branim ćutanjem. Primetila sam, sa tog svog suvozačkog mesta, da roditeljstvo donosi bezgraničnu radost i ljubav. Donosi osećanja koja je gotovo nemoguće opisati običnim rečima. Bezuslovna, večna, snažna, potpuna, sve su to previše slabi epiteti za tako jaku emociju. Ono što su me godine rada sa decom i roditeljima takođe naučile, jeste da kakvi god da su roditelji i kakvo god da je dete, postoje neke teme koje su pravi bauk, koje se bolno ne načinju i koje, zbog toga, postaju tabui. Neke teme kod roditelja izazivaju strah, sram, ozlojeđenost, ogorčenost, usamljenost... Na pojedine teme posebno je osetljiva majka, jer je ubeđena da konstantno mora sve da drži pod kontrolom i bude potpuno sigurna u sebe i svoje odluke. Ako se kaže da jede, pije i spava za dvoje tokom trudnoće, veruje da mora da bude oprezna, savesna, informisana i odlučna za dvoje, sada kada je majka. Sve je to veoma iscrpljujuće. Majka ponekad gubi snagu i veru u sebe, jer ne uspeva da ispuni sopstvene nerealno visoke kriterijume.

Majčinstvo postaje bauk, a to nikako ne bi smelo da bude. Hajde da razbijemo tabue!

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

Praznici su vreme za porodicu, za voljene. Istovremeno, za prazničnim trpezama, sedeljkama i sastancima, srećemo  kolege, saradnike, poznanike, pa i rođake, s kojima baš i nismo toliko prisni. To su oni “bližnji” koje viđamo jednom ili dva puta godišnje, bez neke želje i potrebe da ih srećemo češće. Nismo u toku s njihovim životom, niti su oni u toku s našim. Želja za zbližavanjem se izgubila negde u kilometrima koji nas razdvajaju, stavovima koji se ne podudaraju ili u generacijskom jazu. Pa, ipak, ponekad, a posebno u vreme praznika, potreba za ćaskanjem se dodatno potencira. Problemi se ostavljaju po strani, a sitni razgovori s kolegom iz druge poslovnice, kumom dobre drugarice, šefovom sestrom i ujnom gastarbajterkom, stupaju na scenu. Postoji li zlatno pravilo koje će nam olakšati ćaskanje? 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

 

Kad, ono, kreću pitanja gde ćemo, šta ćemo za Novogodišnju noć? Čini mi se svake godine sve ranije. Kada nam se leto velikodušno osmehne, kao ove godine, i pokloni nam pregršt sunčanih dana, van kalendarskih okvira, imam osećaj da se praznici nekako prepotentno nameću. Možda sam psihosomatski meteoropata (ponosno sama skovah dijagnozu), pa očekujem bele Božiće i snežnu idilu i tempiram svoj praznični duh obrnuto srazmerno podeoku na termometru. Mada, deluje mi da je još od oktobra sve u znaku praznika koji se bliže. Nametljivci jedni. Još vam nije vreme!
Polako se ceo grad presvlači u crvene, zelene, zlatne, srebrne tonove, u svetlucavu euforiju i mutnu depresiju. Kažu da praznike ili voliš ili mrziš, nema između. A, ja sam uvek, nekako, tu, između. I ceo ovaj i prethodni pasus, složićemo se, deluju kao da ih je pisao neko s (najmanje) dve ličnosti u glavi. Pre nego što za sebe smislim još neku nepostojeću dijagnozu, pokušaću da se zamislim dublje: pobeđuje li vesela ili tamna strana praznika?

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

 

Većina nas je bar jednom osetila tremu: onaj nervozni, skoro naelektrisan osećaj, koji prolazi kroz celo naše biće, kroz mozak, želudac, srce, pa sve do znojavih šaka i klecavih kolena. Trema voli da nas poseti pre nekog velikog, važnog događaja i nekada nas napusti i pre nego što se taj događaj završi. Čim shvatimo da nismo u opasnosti, da se sve odvija po planu, mozak šalje signale da vanredno stanje može da prestane i trema nas napušta. Ali, šta ako trema traje nedeljama, mesecima, godinama i jedino joj se intenzitet menja? Šta ako je svaki dan za nas veliki događaj i veliki problem? Šta ako s tremom ležemo u krevet i s njom se i budimo? Tada shvatamo da je nastupilo vanredno stanje na neodređeno vreme, jer smo ušli u začarani krug anksioznosti.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić