Pre izvesnog vremena smo vam obećale da ćemo snimiti video na temu kakvo je bilo naše iskustvo sa virusom kovid-19. Sada je već prošlo dva meseca od kako smo Ivana i ja bile pozitivne, a nakon toga naravno i negativne na kontrolnom PCR testu, i sve ovo vreme želimo sa vama da podelimo svoje iskustvo. I mada bi nam pre samo godinu dana verovatno bilo u najmanju ruku lucidno da pišemo na temu kako smo preležale virus, ovog puta je situacija drugačija - jer je covid-19 postao naša svakodnevica, a osim fizičkih simptoma onih koji se zaraze, o kojima ću vam kasnije u tekstu svakako pisati, tu su i oni psihički, i na njih treba posebno da obratimo pažnju. Strahovi, anksioznosti sa kojima se suočavamo, i stvarnost koja je sada već postala jedna ozbiljno dobra replika nekog naučno-fantastičnog filma u kom virus uspeva da pokori ceo svet, na koju se čak polako i navikavamo, stvarni su i o njima treba da govorimo. Treba da govorimo jer nam je tako lakše, i ne treba da potiskujemo kako se osećamo, jer posledice suočavanja sa ovoliko izmeštenom situacijom, koja je uspela da nam poljulja život na kakav smo navikli, zaista nisu samo fizičke po one koji se razbole, i koje na svu sreću u velikom broju slučajeva predstavljaju blagu kliničku sliku, već su i psihičke, i one mogu da nas poraze, zalede, uvuku u začarani krug.

Sve je ovo razlog zbog kog smo želele da svoje iskustvo sa korona virusom podelimo sa vama, ali i naša potreba da o tome progovorimo. Na kraju nismo izabrale formu videa, već pisanu reč, a Ivana je prepustila meni štafetu kada je beleženje te iste pisane reči u pitanju. Meni se onda učinilo da to može biti nova tema za kolumnu, i otuda ovaj tekst sada pred vama baš u tom obliku.

U nastavku sa vama delim naše lično iskustvo sa korona virusom - kako smo se osećale fizički, a kako psihički, i kako smo savladale različite izazove. 

Kolumnu piše: Ana Pupovac Ristić

Junu je kao prvom letnjem mesecu polako isticalo vreme i odmicali su njegovi poslednji dani. Taman se nađosmo na polovini godine koja nas je sve ludački zavrtela na svom korona roler kosteru. Svi još uvek pomalo socijalno neprilagođeni nakon karantina, a u isto vreme željni ljudi, sa zadrškom jer nam je sad već svima u malom mozgu urezano - ne zaraziti se od korone. Ivana i ja smo se tih dana viđale, kako zbog posla, tako i zbog druženja - da budemo iskrene bile smo ga željne. Tada se čak nije previše ni pričalo o kovidu, i delovalo je da ova godina još uvek ima svoju šansu iskupljenja, i da postoji nada da ćemo se možda uskoro i vratiti svom načinu života koji podrazumeva bliskost i zagrljaj sa voljenima - one koje su žigosane da su štetne, a mi iako to ne opovrgavamo u isto vreme znamo da je po naše biće i po našu dušu štetno i odsustvo istih.

No, da ne dužimo previše. Oko 20. juna sam saznala da sam bila u kontaktu sa par njih koji su bili kovid pozitivni. Iako večit hipohondar, moram se ponosno pohvaliti da me to nije naročito uzrujalo (ipak, to ne znači da njeno veličanstvo hipohondrija kasnije nije imala svojih 5 minuta slave). Svakako, odmah u ponedeljak sam otišla da se testiram - simptome još nisam imala, tako da je to bilo testiranje na moj zahtev, na Torlaku. Ono što je meni bilo najvažnije jeste da dok ne dobijem potvrdu da sam negativna, ne vodim Arsena na čuvanje kod mame. Da - sada smo definitivno u onom dobu kada mi počinjemo da brinemo za roditelje više nego za sebe. Ipak, pre nego što je stigao rezultat, prestigli su ga simptomi. Odmah dan nakon testiranja sam se probudila sa onim osećajem slomljenosti kada znate da ne postoji teoretska šansa, a da se taj dan završi bez da vas temperatura obori u krevet. Iliti ono što smo u pre-kovid eri zvali grip. U mom dosadašnjem životnom iskustvu grip nije bio tako redak - recimo da smo se družili jednom godišnje, po pravilu tokom prelaska sa zime na proleće. I sve je i ovog puta izgledalo identično - temperatura koja kako odmiče dan raste, zajedno sa nesnošljivom glavoboljom koja ne dozvoljava pomeranje niti od jednog milimetra. Sve vreme tu je i Arsen, tada je imao 13 meseci, koji je već nekoliko dana na terapiji antibiotikom jer je prethodno imao upalu uha. Pozitivan test je došao samo kao potvrda onog što sam već znala, da sam kovid pozitivna, i da smo sada ponovo sa Arsenom zatvoreni u kući barem na 2 nedelje. I bojazan da se i on ne zarazi, što je dobilo svoj razvoj događaja, ali o tome nešto kasnije.

U međuvremenu, i Ivana mi javlja da je i ona kovid pozitivna, i od tog momenta smo na liniji - krizni štab je oformljen. Ono što je sjajno jeste da je ona imala vrlo blagu kliničku sliku, sa niskom temperaturom, koja je par dana prelazila svega nekoliko podeoka iznad 37 stepeni. Svakako, i za nju je važilo isto pravilo - barem dve nedelje u izolaciji kod kuće. A simtpomi kod mene? Ne bih previše o onih fizičkim, samo ukratko ću vam ih opisati - 3 ili 4 dana temperatura koja je išla do 39 stepeni (to je moja redovna temperatura kad god se razbolim), i izrazita glavobolja koja je nestala istog momenta kada je prestala i temperatura. Od lekova sam koristila paracetamol, s tim da sam uključila i antibiotik (nakon konsultacije sa lekarom). Ostali simptomi? Ništa - niti jednom se nisam nakašljala, grlo me nije grebalo, normalno sam disala. Bila sam iscrpljena i malaksala. Međutim, sa jednim paradoksalnim obrtom zaplet kreće tek sad - nakon što su nestali simptomi, i to je ono što želim sa vama da podelim.

Neverovatan je uticaj vesti koje slušamo i čitamo svakodnevno, a naročito jer je kraj juna bio zenit ekspanzije kada je broj obolelih u pitanju. Danonoćni redovi ispred kovid ambulanti i ispred Infektivne klinike. Gore sam napisala da sam se testirala samoinicijativno na Torlaku, tako da sam u principu zaobišla sada pomenute ustanove. Ipak, kod lekara sam otišla (privatno), ne zato jer sam se osećala naročito loše, jer simptomi su već prošli, već da bih se ipak dodatno prekonstrolisala što je sasvim u redu, ali sam otišla i u "potragu za simptomima", u potragu da možda ipak imam kratak dah, da možda ipak ne mogu da dišem, i da je ko zna šta sada na mojim plućima.

I to je taj psihički triler i začarani krug u koji sam vrlo lako upala, i čemu su čini mi se mnogi od nas u tom periodu bili podložni. Toliko smo slušali o različitim slučajevima, među kojima je svakako postojalo i težih, da smo baš taj teži slučaj tražili i na svom primeru. U mom slučaju to je izgledalo ovako: Lekar infektolog koji mi je poslušao pluća, uradio krvnu sliku sa dodatnim parametrima koji se uzimaju u obzir u slučaju kovida, i proverio saturaciju (99 - takva je kod zdravih ljudi), zaključio je da je to sve ok i da prolazi sasvim dobro, kao da sam imala blažu kličničku sliku. Ipak, to meni nije bilo dovoljno, želela sam da uradim i rendgen. I onda na scenu stupa Marfi - ima neka mrljica na snimku, ali lekar napominje da to ne znači apsolutno ništa, i da spram svih drugih rezultata nije od kliničkog značaja. Nažalost, da bih se uverila na kraju da je zaista tako, i to deset dana kasnije na Infektologiji, odlučila sam da produžim svoju agoniju, i da uradim i skener, na koji sam čekala, i koji je opet pokazao neke tragove. Tragove za koje su mi kasnije objasnili da su normalni, jer je virus respiratoran, i koje imaju i oni slučajevi koji su asimptomatski. Onda sam polako počela da razumevam da sam sama sebi bespotrebno napravila čitavu agoniju, i to kao pacijent sa lakšom kliničkom slikom - ponavljam, nisam se ni jednom nakašljala. Pa sam se onda setila svog gripa od pre 4 godine, kada sam skoro mesec dana bila bolesna. I kada me nije hvatala ni približna panika.

Zbog čega vam se ovo pišem? Kako bismo pomogli sebi - što više se izolovali od vesti sa raznim statistikama i teorijama, koje nam očigledno ništa dobro ne mogu doneti. I iako sada zbilja priča o koroni koje toliko u fokusu kao krajem juna i početkom jula, realnost je da ne znamo da li će opet biti. I svako ima svoje strahove - čini mi se pre svega da ne ugrozimo drugog. Ivana je tako najviše brinula za svoje roditelje, sa kojima se iz tog razloga nije ni viđala. A ja sa druge strane htela-ne htela, nisam mogla sasvim da se izolujem od trinaestomesečne bebe. I eto drugog zapleta - Arsen koji je kao što sam već rekla već bio pod antibioticima, i bez temperature koja se bila javila zbog upale uha pre 7 dana, tokom vikenda, dok sam ja još imala simptome, dobio temperaturu. Naravno da mi je prva pomisao bila da je kovid, što verovatno i jeste bio slučaj. Zašto kažem verovatno? Jer nisam bila u mogućnosti da ga testiram. Svaka zdravstvena ustanova kojoj smo se obratili je rekla da ne testira bebe, odnosno da ne mogu da ga prime bez papira da je kovid negativan. A logično, ne može imati papir ukoliko ga neko prethodno ne testira. Ipak, neko je u ovom slučaju odlučio da se logika pretvori u apsurd, i tu se priča završava. Tako je Arsen ostao netestiran, temperatura je srećom prošla, i ostala je samo pretpostavka da je i on u tom momentu bio kovid pozitivan. 

Ivana je sve ovo sasvim drugačije doživela - čvršće, i baš zbog toga je i meni prepustila ove redove, jer je mislila da je važno da vam ispričam svoju priču. I sada, dok u principu i dalje živimo neki privid života na koji smo naviknuli, ostaje nam da jačamo svoj imunitet, ali i svoju psihu. Možda dođe novi talas, možda ne dođe, ali hajde dase bavimo drugim stvarima, da ne proveravamo dnevne izveštaje sa novoobolelima. Mi smo tako na primer odlučile da malo putujemo, pa otuda i ove fotografije koje takođe delimo sa vama.

Svakako, treba da budemo odgovorni prema sebi i drugima. A to odgovorni prema sebi ne znači samo da nosimo masku - već da ne dozvolimo sebi da upadamo u začarane krugove panike, koja nam sigurno ništa dobro neće doneti. Ja se nadam da će onima kojima je to potrebno, moja priča u tome barem malo doprineti. Ono što ja na kraju hladne glave mogu da zaključim jeste da je u mom slučaju covid-19 zapravo bio jedan blaži grip. Ipak, nekima nije, i zato je važno uvek na vreme reagovati. Ali i pokušati ostati psihički jak - da pokušamo da se ne fokusiramo na to da živimo u kovid-eri, već na ono što nas ispunjava, čini srećnima. To su te tvrđave koje svako za sebe u raznim prilikama pravi. Na kraju sve ipak prolazi, pa da ne ispuštamo i neke lepe trenutke u međuvremenu. 

Kolumnu piše: Ana Pupovac Ristić

Hedonista, zaljubljenik u život, u putovanja. Ljubitelj vina koji smisao radovanja vidi u deljenju radosti sa drugima. Veruje u boeme i u pesme ispisane na kafanskim salvetama. Zaljubljenik u svitanja i jutra, kada novi dan osvaja veličanstvenom tišinom. Voli da se druži sa knjigama, jednom davno zavolela književnost, i ta ljubav ne prestaje. Veruje u dobro u ljudima.