Provodeći mnogo vremena s partnerom, nesvesno preuzimamo neke njegove navike, nekada se uskladimo zahvaljujući kompromisu, a nekada ostajemo verne sebi. Ukoliko smo godinama bile u vezi, teško je sebe opet posmatrati u jednini. Međutim, novostečenu slobodu, možemo shvatiti kao priliku da se preispitamo, ponovo upoznamo sa sobom, zavolimo se i dozvolimo sebi da uživamo u svojim sebičnim izborima, bez nepotrebnog osećaja krivice. Cilj veze je da zajedno postanemo jači.

U pravoj vezi volimo partnera i volimo osobu koja postajemo zahvaljujući njemu. Veza u kojoj gubimo sebe, a dobijamo malo, je bezveza.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

 

Gotovo svi doživljavamo razne vrste problema sa suprotnim polom. Raskidi, razvodi, preduge samoće i čekanja, razočaranja, izdaje, prevare, otuđenja, isprazne kombinacije, nezadovoljavajući odnosi i polovične varijante su svakodnevna stvar i suva, opšta, svačija realnost. Mnogo je saveta na sve strane. A sami sebe večito tešimo nekim zaključcima i instrukcijama za dalje. Međutim, retko se ljudi usuđuju da pogledaju stvarne i prave korene problema koji leže u davnim dešavanjima, tj. u detinjstvu. Uglavnom, mislimo da smo slobodni i da smo mi ti koji zdravorazumski biramo u životu sta želimo. Uglavnom verujemo da su susreti slučajni i da je sve stvar sreće ili znanja koje stičemo iz iskustva. Ali istina je malo kompleksnija. Jesmo mi slobodni da biramo, ali tek kad priznamo i uvidimo koliko smo zarobljeni definicijama ljubavi koje smo nesvesno napravili u detinjstvu i po kojima sve vreme živimo. Tek kada to osvestimo, možemo biti slobodni i da napravimo redefinicije i da izaberemo put koji zaista želimo, odupirući se svim tim podsvesnim konstruktima. 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Kada neko blizak umre, situacija je vrlo jasna: život je ugašen, te osobe više nema; ostaje samo beživotno telo, koje s poštovanjem prepuštamo zemlji, a dušu nebu. Sve je toliko kristalno jasno, da su informacije svedene na tačan datum, sat i minut rastanka s našim najmilijim. Ishod je neminovan, kao i naše tugovanje. Međutim, možemo li za osobom žaliti i dok je ona živa? Možemo li oplakivati žive?

Socijalne norme utiču na naš stav o tome na šta polažemo pravo, šta je ispravno, a šta nije, šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo. Socijalne norme definišu način na koji se suočavamo sa situacijama, promenama i problemima. Zahvaljujući upravo njima, ne moramo obijati glavu danima da bismo konačno odlučili kako da pristupimo nekome ko je doživeo gubitak. Nepisano pravilo nalaže da se izjavi saučešće, pošalje telegram, poseti groblje... Socijalne norme ne pomažu kada gubimo nekog emocionalno i psihički. One su ograničene na materijalne i „stvarne“ gubitke; gubitke koji nastaju tako što, ironično, postaju neopipljivi.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

 

Iako fizičke posledice susreta s energetskim vampirom neće biti dve rupice na vratu, anemija i smrt, psihičke posledice mogu biti ozbiljne. Energetski vampir žeđ za krvlju zamenjuje potrebom za energijom, snagom, pozitivnim  raspoloženjem i optimizmom druge osobe i vraća se po još, dok god mu žrtva to dozvoljava i dok je potpuno ne iscrpi. Dodatna razlika između srednjovekovnih krvopija i današnjih vampira je ta, što su današnji, energetski vampiri, uglavnom bulimični. To znači da je sva naša posisana životna energija, potrošena uzalud. Energetski vampir iz nje ne uzima hranljive materije, srž raspoloženja, zrnca radosti, ćelije optimizma...  Posisa energiju, ali pre nego što je upije, povrati sve nazad, u prazno... Od ovakvog plesa niko nema koristi. Potrebe vampira su nedostižne: što više dobija, više i traži, sve je manje zadovoljan i jednako naporan. Žrtvi ostaje samo gorak ukus u ustima i osećaj da je pokradena, prevarena i isisana. Ima li rešenja?

Kolumnu piše: Jelena Radić