Kažu da dok ne oprostimo, nećemo imati mir i nećemo biti istinski slobodni. Izjedaće nas gorčina i stalno ćemo se vraćati na mesto zločina iznova kivni. Ostaćemo robovi određenih odnosa, u njihovoj senci, samo sada sa teškim osećanjima gađenja, prezira, podsmeha, osvetoljubivosti, a možda i mržnje. I opet ćemo biti iracionalni. U iluziji predimenzioniranih mana te osobe. I opet opsesivni. Baš kao i dok smo istu tu osobu idealizovali. Jasno nam je da treba da oprostimo. Ali kako? 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Ako nas neko povredi, pa nam se izvini, kaje se, uvidi tačno na koji način nas je povredio, uvidi svoju odgovornost, bude mu iskreno žao, shvata svoj deo manipulacije, neiskrenosti i samoživosti u relaciji, bude ga stid, obeća da nas nikada više neće tako tretirati, obeća da ćemo imati drugačiju i bolju, časniju i pošteniju konekciju i želi da nastavimo odnos na novim temeljima - tada je opraštanje prilično lak posao. Razmislićemo, naravno, da li ćemo nastaviti kontakte sa tom osobom i koliko, razmislićemo da li ima smisla dati joj novu šansu, ali sam proces opraštanja koji nije uslovljen nastavljanjem kontakta kako se obično misli, maksimalno će nam biti olakšan kajanjem druge strane. Ako oprostimo i damo novu šansu, ako se ispostavi i da je zaista odnos bolji, da opstaje i da je realizovana promena, prošlost se može u potpunosti i zaboraviti, kao da se nikada nije ni dogodila, pa je nećemo više ni spominjati. Tada je praštanje nekako pitko i logično.

Međutim, dešava se da se neko kaje, ali u praksi nastavlja sa starim ponašanjem. Da li je samo kajanje bilo lažno tek da bi se odnos nastavio ili je bilo iskreno, ali ta osoba nije u stanju ili nema dovoljno volje i želje da promeni svoju prirodu - u oba slučaja, odnos je najpametnije svesti na onu meru ili vrstu u kojoj se više nećemo izlagati bolu i poniženju. Nije ni malo lako udaljiti se, iseći spone koje nam znače i sa kojima smo srasli, izaći iz bliskog odnosa i vratiti se u samoću, naročito ako znamo da se osoba kaje, ali ako smo mnogo puta praštali nečije nepoštovanje, nemar, grubost i povređivanje, a ono se uprkos kajanju i obećanjima nastavlja dalje, jedini način da ostanemo celi, zdravi i srećni jeste da potražimo neku novu osobu sa kojom će interakcije biti zdravije.

Često se dešava pak da ljudi pod paravanom opraštanja, koji je jedan veličanstven čin duše, a iz sopstvene slabosti i kukavičluka ostaju u bliskim relacijama sa osobama koje ih povređuju. Ti ljudi se samomanipulišu rečju 'opraštanje', iako su tri nivoa ispod tog procesa. Pravo opraštanje podrazumeva jasnu svest o tome kakva nam je šteta naneta uopšte, da bismo je mogli oprostiti. U okviru te jasne svesti o veličini štete potpuno je apsurdno izlagati se iznova novim i novim štetama. U protivnom, svesti o šteti ni nema, već se ostvaruje patološka mazohistička dobit, ali se čovek na svesnom nivou samozavarava kako je velikodušan i dobar, pa sve prašta. Ništa zapravo ne prašta, žrtva je i dalje, a krije se iza praštanja. Pravo praštanje dolazi tek kasnije nakon zatvaranja vrata. Ali ako smo zavisni od odnosa i nespremni za kraj, onda nam priča o opraštanju dobro dođe kao maska za sindrom žrtve koji gajimo. Sve dok smo u fazi zlostavljanja i trpimo isto, nismo još ni počeli da se isceljujemo. Isceljenje počinje nakon što prekinemo zlostavljanje, dok pravo opraštanje dolazi tek na samom kraju, nakon faze isceljenja, tj. završni je deo isceljenja.

Ono što je mnogo češća pojava je da se ljudi ne kaju, ne izvinjavaju,  niti uopšte uviđaju ikakvu svoju krivicu i odgovornost, niti ih je stid, čak žele da nastavimo isti odnos kakav smo imali do tada sa svim elementima nepoštovanja i neiskrenosti koji su nas dotukli, a ako tako ne može, onda ne žele ni da nastavljaju odnos i udaljuju se od nas. Tada je više nego kristalno jasno da ne treba da padamo na ucenu i da treba da napravimo distancu, da prekinemo kontakte ili ih drastično smanjimo. Međutim, kako tada oprostiti? Mnogo je teže oprostiti nekome kada nema ni uvida ni kajanja sa te strane, a moramo se i udaljiti. Takvi odnosi ostavljaju nam gorak ukus u duši i veliku ljutnju. A ta ljutnja ako se gaji može preći i u mržnju, ogorčenost, podsmeh, osvetu, jed, tj. u začarani krug pakla u kome smo robovi najdestruktivnijih sila. Ako se pak iščupamo iz kandži ljutnje, možda ćemo biti beskrajno tužni. Tuga je zdrava i isceljuje ranu, ali i ona može preći u depresiju, očaj, mazohizam, patetiku i samoponižavanje. U oba slučaja smo ponovo u ropskom lancu tog odnosa uprkos prekinutom kontaktu. A šta bi bila sloboda? Oproštaj. Evo tri načina da lakše oprostimo.

Kod opraštanja važno je da osvestimo u sebi širu sliku osobe kojoj opraštamo. A u široj slici smo i mi sami sa našim manama. Možda imamo različite mane od osobe koja nas je povredila, ali mana ostaje mana i mi smo svojim spektrom mana sigurno nekada nekoga povredili, bili prema nekome kome je stalo do nas neodgovorni, nemarni, grubi, bezosećajni, manipulativni. Možda nismo ni svesni koliko je ljudi prošlo kroz naš život prema kojima smo se u nekom trenutku slično poneli. To treba da osvestimo. Kada shvatimo da smo u jednom širem smislu svi slični, jer smo nesavršeni ljudi i svojim postupcima i rečima povređujemo jedni druge na razne načine, tada ćemo mnogo lakše oprostiti onima koji su nas povredili.

Ali, reći ćemo možda - ja svoje mane uviđam, a taj neko ne. Činjenica je da nismo svi u istoj razvojnoj fazi. Da bismo došli do samouvida, do kvalitetne introspekcije, do brutalne istine o nama samima, potrebno je da nas bolna a slična životna iskustva dovedu do toga i nauče nas, potrebno je da se stepenicu po stepenicu tokom života penjemo iz faze u fazu kako bismo došli do stanja prave samosvesti i samospoznaje. Potrebna nam je ponekad i stručna pomoć, ako ne možemo sami da povežemo naša iskustva u lekovitu istinu o nama samima. I baš kao što su nama trebale godine i godine kaljenja i traganja da shvatimo koji su naši problemi i da nam postane žao što smo neke ljude povredili njima, tako i osobi koja je nas povredila to predstoji. Mi se samo zapravo nalazimo u različitim razvojnim fazama koje se smenjuju sasvim individualnim tempom. I nikada ne znamo da li ćemo jednom usled nepredvidivosti života mi potonuti, a taj se neko ubrzati, uzdići i postati možda i bolji i karakterniji čovek od nas.
Treće pomagalo da oprostimo nekome jeste da potpuno uvidimo svoj deo odgovornosti u samom činu povređivanja koji se zbio. Ako smo bili dismisivni, ako smo previše popuštali i dopuštali, ako smo se neosnovano nadali nečemu što je lebdelo u magli, ako nismo hteli da uvidimo jasne indirektne signale i znake nečijeg karaktera, zrelosti, prirode, motiva, emocionalnih mogućnosti i limita, želja i htenja, ako nismo imali sopstvene granice uredno i neprikosnoveno postavljene, ako smo nekoga idealizovali, verovali više rečima nego oprečnim postupcima, onda smo zapravo bili saučesnici u tom činu. Uzeti smo zdravo za gotovo, poput igračke, jer smo se nehotice tako i postavili. Davajući drugoj strani osećaj sigurnosti i opuštenosti da može da nas tretira nedostojno, da nas laže, koristi, manipuliše nama, a da ćemo je mi uprkos svemu blentavo voleti, mi smo joj debelo olakšali povređivanje, čak ga podsvesno možda i izazvali kako bi odigrali sado mazo igru, ispali žrtve i potvrdili drevni skript u kome nismo vredni ničije ljubavi. Kada odgovornost za našu bol podelimo na ova dva dela, opraštanje je mnogo lakše.

I na kraju, važno je da osvestimo i četvrtu stvar, a to je da nemamo svi iste startne pozicije. To znači da smo svi mi imali različite roditelje, različitu genetiku, različite predispozicije, različite poklone majke prirode, različito vaspitanje, uslove, detinjstvo, traume i iskustva. I da nemamo pojma kako bismo se mi ponašali da smo zaista u koži i u cipelama tog nekog ko nas je povredio. Možda je on najbolja verzija sebe u skladu sa datim okolnostima i uticajima koje je dobio u zivotu. Možda je njegova odgovornost zapravo mala u odnosu na to kako su ga roditelji tretirali. Možda bi mi na njegovom mestu bili još gori. Možda je njegov razvojni put neuporedivo teži i duži od našeg zbog svega onoga na šta nisu mogli da utiču i da biraju, a dobili su silom prilika i nepravdom sveta.

Kako da znamo da smo oprostili?

Oprostili smo onda kada osobi koja nas je povredila iskreno želimo dobro. Kada joj ne priželjkujemo potajno da joj se vrati milo za drago i da joj život osveti našu patnju, kada se ne radujemo tuđem bolu, već joj želimo da što pre sazri i iskusi svu sreću i lepotu zdravlja, života i ljubavi.

Oprostili smo onda kada nas pitaju za tu osobu, a mi kažemo par lepih  reči, bez želje za ogovaranjem, a zatim spontano promenimo temu, jer nam ta osoba više i nije u fokusu i mislima.

Oprostili smo onda kada je u komunikaciji ne podbadamo sarkastičnim, zajedljivim komentarima, već normalno, opušteno i afirmativno vodimo razgovor kao sa bilo kim drugim.

Oprostili smo onda kada nam opet postane draga kao svaka druga daleka ljudska duša i nemamo više otpor ili nemir pri eventualnom kontaktu. Niti bežimo od kontakta, niti ga želimo, jer nam je nebitan.

Mudri ljudi su rekli: 'Grešiti je ljudski, opraštati je božanski',  'Pobednici praštaju, gubitnici se svete' i 'Kada nekome sve oprostiš, znači da si završio sa njim'. Ponekada moramo prekinuti kontakte sa nekim, iako smo mu sve oprostili. Ali ako mu ne oprostimo, ostaćemo prikovani uz njega, iako smo presekli sve kontakte.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.