Zaljubljenost je jedno fantastično stanje našeg tela i uma kada sve u nama buja, cveta, kada smo puni elana i života, kada spontano dajemo sav svoj maksimum da budemo što bolja verzija samih sebe, to je stanje  u kome nas neprestano preplavljuju talasi strasti i žudnje za onim u koga smo zaljubljeni. Tada smo lepši nego inače, zračimo, sijamo i ništa nam nije teško da uradimo ni za sebe, kako bi se što više svideli onome koga želimo, a tek nam ništa nije teško da uradimo za voljenu osobu, nošeni idejom savršenog stapanja, sreće i jednosti sa njom. Satima se ulepšavamo, biramo najbolje odevne kombinacije, naglo smršamo ne držeći dijetu i konstantno osećamo leptiriće u stomaku i uzbuđenje. Gomila svakodnevnih problema i opšte sivilo ili šarenilo oko nas nema više nikakvu težinu, niti nam išta izaziva teskobu, jer ni o čemu drugom ni ne mislimo, sem o onome u koga smo zaljubljeni. Maštarimo u slatkom pijanstvu, kikoćemo se, sanjarimo i sve naše priče vezane su samo za to. Kasnije, godinama kasnije, nakon što se odnos utvrdio, ostvario, dobio staž, stekao rutinu, nakon godina i godina zajednice, najčešće se sve svede, u najboljem slučaju, na međusobno poštovanje, na zajedničke ciljeve, prijateljstvo, sticanje i ulaganje u budućnost, dobro funkcionisanje i klasičan suživot bez mnogo strasti. Kada se dve osobe nađu u takvom odnosu, a ne smeta im to i nemaju potrebu za reanimacijom odnosa, onda problema ni nema, sem što oboje ne uživaju onako kako bi mogli. Međutim najčešće jedna ili obe osobe žele nešto više od odnosa, ali su zaglavljene u rutini, dosadi, šablonu, otuđenju, strahu od suočavanja, pa verujući da je problem u njihovim partnerima zbog čamotinje u koju im se odnos pretvorio, traže utehu u raznim fantazijama i iluzijama sa strane. Ili se naprosto mire sa tim da je brak odnos gde dvoje sede na trosedu i menjaju kanale dok neko ne zahrče. Možemo li opet sa istom osobom nakon duge zajednice proživeti stanje zaljubljenosti sa početka koje nam nedostaje? Ili je to infantilna utopija. Hajde najpre da raščlanimo tu zaljubljenost i da li nam baš trebaju opet svi njeni elementi?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Sada kada se već toliko znamo nakon godina i godina zajednice, da li je moguće da zaboravimo na objektivne mane i probleme našeg partnera i da ga idealizujemo do te mere da nam svaki njegov osmeh, lepa reč i dodir najednom dokazuju da smo duboko počastvovani i posebni  jer nam je eto on, tj. više biće, tačnije božanstvo, poklonilo svoje vreme i naklonost? I da onda tako idemo ulicom i crvenimo kao da nas je Bred Pit lično zvao telefonom. Koji je, takođe, ako ćemo realno, idealizovana slika muškarca koji zapravo ne postoji. To nije moguće, ali nije ni potrebno. Idealizacija i nerealna slika našeg partnera kao elementi stanja zaljubljenosti su nam i tada kvarili uživanje u početnim leptirićima time što su nam  izazivali neprestanu brigu za odnos, tremu, osećaj straha, ljubomore, neizvesnosti, preispitivanja i ubijali nam često spontanost. Ako bi ovaj put mogli da biramo sastojke naše zaljubljenosti, bolje da zaobiđemo idealizaciju, kao i čitav taj proces kojim smo sami sebe potvrđivali kroz naklonost idealizovanog partnera. Jer, sada znamo da se samopouzdanje stiče na mnogo bolji i brži način kada smo sami sa sobom u ljubavi. Za to nam ne treba partner.

Dalje se postavlja pitanje, da li su nam potrebni opsesivnost, simbioza i tuđ identitet zbog čega smo se nekada utapali u sve što partner voli, kao da ništa drugo ne postoji na svetu, zbog čega smo nekad zanemarivali prijateljstva, posao, svoj dom, sitne radosti i zadatke, samo da bismo što više vremena provodili zajedno? Opet, rekla bih, ne. Koliko god bilo slatko to pijanstvo sa početka veze, ako bismo ponavljali zaljubljenost, ovog puta bismo svakako hteli da ne trpe zbog toga naše obaveze, san, zdravlje, naš iskonski ukus i hobiji, kao i ljudi koji su nam isto važni i deo su našeg sveta.

Kad malo bolje razmislimo, šta nam to ostaje u zaljubljenosti zbog čega bismo je ponovili ako, ovoga puta, kao stariji i zreliji, volimo i cenimo sebe, ne zanemarujemo se, pa nam ne treba motiv sa strane kako bismo brinuli o sebi, niti nam treba da se dokazujemo osvajanjem i tuđom potvrdom, niti nam treba tuđ identitet, a tek nam ne treba ludilo zvano opsesivnost i šizenje? Pa, kad odstranimo sve destruktivne i devijantne sastojke zaljubljenosti, ostaje nam onaj jedan jedini element nje koji nikakva zrelost i samoljubav ipak ne mogu nadoknaditi, a to je strast. Tako da je pravo pitanje zapravo, kako pokrenuti strast sa početka veze, ali sa istom osobom?

Pa evo 5 nekih provereno delotvornih smernica, a sigurno ih ima i više, ali otom potom.

Distanca. Da, dobro ste pročitali. Početnu strast i zaljubljenost nećete pokrenuti tako što idete svuda zajedno kao slepljena creva, gde se više ne zna ko je muško, a ko žensko, niti se zna gde prestajem ja, a počinje on. Postoje parovi koji se nakon dugog niza godina toliko pretvore u jednu homogenu masu, da ih ne možete nigde videti odvojene. Svuda su zajedno, zovu se ’bebo’, imaju zajedničke profile, aminuju jedno drugom svaku rečenicu, vole ista jela, mesta i muziku, nemaju sukobe i liče na brata i sestru blizance, a ne na partnere. Iako deluje da su veoma skladni i povezani, i svakako jesu, njima veoma fali strasti, baš kao što drvetima u peći fali vazduha između sebe da bi mogla buknuti vatra. Posesivnost, ljubomora i zavisnost stvaraju ovakve veze, ali one na kraju hipertrofiraju i dožive krah strasti ili raskid. Mnogo je bolje kada je odnos dinamičan, kada postoje latentna udaljavanja i zbližavanja, talasi i faze, distance i preispitivanja, periodi osamljivanja i zatvaranja koje potom budi uvek novo proleće bliskosti i povezivanja. Kada svako od partnera ima slobodu da ima svoje dane kada je sam sa sobom, kada svako od partnera ima slobodu da ima svoje društvo, pored zajedničkog, pa i svoj prostor i stil, tada veza diše i živi. I tada se ljudi uvek iznova zbližavaju i susreću u uzbuđenju. Upoznaju i zavoljevaju. Jer uvek dozvoljavaju među sobom distance koje potom razbuktavaju vatru.

Promena. Svaka promena je pravi afrodizijak za parove sa dugim stažom. Bilo da promenite raspored nameštaja u kući ili promenite frizuru, bilo da umesto u restoran sednete na klupu u parku sa flašicama soka kupljenim na kiosku i pričate pola noći pod zvezdama kao nekad kada vam je park bilo jedino moguće mesto susreta, ili gledate film na laptopu parkirani negde na Avali, umesto u tržnom centru ili u kući, bilo da obiđete neki grad u kome nikad niste bili, Vršac na primer, ne nužno Pariz, ili se popnete na obližnje drvo poput dece i sladite trešnjama, ili se učlanite u planinarski klub ili upišete tango, ili se provozate u nekom iznajmljenom čamcu Dunavom, ili se vozikate bez cilja negde slušajući omiljene bendove ili ležite na travi i baš vas briga za bubice - svako takvo iskakanje iz rutine i utvrđenih navika života uliva nov miris u vaš odnos i tako se budi strast i zaljubljenost među vama. A takve stvari se i najviše pamte. Više od svih skupih večera i letovanja, pamtim kad smo se jedno leto vraćali sa Beer festa, a počeo je takav pljusak da smo bili potpuno natopljeni već posle 50 metara, iako smo se parkirali nekoliko kilometara dalje. U jednom trenutku odustali smo od trčanja da ne pokisnemo, shvativši da nema svrhe da žurimo i prepustili se kiši, smejali se i čudili potocima oko nas koji su se slivali niz ulice. A više od svih poklona za rođendan i Osmi mart, pamtim kako mi se pokvario stari jugić negde na Novom Beogradu i kako je moj muž satima pokušavao da ga popravi, zvao i drugare u pomoć, pa su svi došli i onda se sve pretvorilo u jedan veseli ulični projekat kroz druženje kakvo pamtim još jedino u detinjstvu kada smo blejali ispred zgrade do kasno. Na kraju, auto je bio popravljen tek toliko da ga odvezem do majstora, ali je uspomena na taj dan ostala biser u sećanjima. Ono što nas vezuje i što nam stvara iskrice često nije naručena romantika na prigodan datum, već nešto neobično, nepredvidivo i neplanirano što nas je povezalo i zapečatilo nam se u duši. Sve što iskače iz standardne, svakodnevne rutine budi u nama ono dete željno igre i avanture, pa samim tim i strast koja čeka da se aktivira nekim takvim okidačem.

Druženje. Jedan od fantastičnih načina da pokrenete strast u vezi je da organizujete druženje sa drugim parovima. U takvoj atmosferi kao da se iznova evocira uspomena na prve dane kada ste se upoznali u nekoj ekipi, a onda postepeno izdvojili kao par. Naravno, vi ste sada par, ali kada ste tako svi zajedno sa još gomilom ljudi, kao da se iznova ponovo birate. Razne energije se tu mešaju i inspirišu vas, ali se vaše dve ipak prepoznaju, utvrđuju kao prave i čekaju na spajanje kada se raščisti gužva. Atmosferu grupe i veće celine uveče veoma lako i pitko zamenjuje atmosfera bliskosti i pripadnosti jedno drugom. Taj kontrast koncepta mase, a potom vas dvoje kao male celine pobuđuje iznova strast. Tada ponovo gledate svog partnera kao nekog ko bi mogao biti i tuđ, ali je vaš, kao nekog koga i drugi opažaju, ali on voli vas. Iznova ga vidite onim očima kojima ste ga videle još davno kada vam je zapao za oko u masi.

Iskrenost. Kada ste poslednji put baš iskreno pričali sa partnerom? Naročito kada dođu deca na svet, odnos partnera se pretvara u funkcionalni tim za nadmirivanje kućnih i dečijih potreba. Vrlo lako se od gomile stresa, obaveza i dužnosti izgubi lepota i dubina samog odnosa, pa on postaje maltene poslovna relacija gde svako zna šta treba da uradi i gde se vode tek mali sitni, informativni pregovori i dogovori. Umesto ’želim te’, pišemo poruke ’kupi hleb’, a umesto ’maštam o tome i tome’, pišemo ’jesi li platio račune’ i sl. Zato je važno odvojiti posebno vreme, ali imati i smelosti za rizik otvaranja kada ćemo potpuno iskreno razgovarati jedno sa drugim o našim emotivnim potrebama, fantazijama, željama, snovima koji se tiču samo našeg emotivnog bića, a ne kuće, dece i planova za budućnost. Velika je greška kada ljudi ne pričaju, verujući da neće biti shvaćeni, da će naići na osudu i nerazumevanje, verujući da su im želje detinjaste ili pak verujući da partner treba da oseti bez reči šta je to što bi nas usrećilo. Mnogo je bolje partneru čak i da nacrtamo precizno kakvu čestitku hoćemo, kakav poklon ili kakvu želju da nam ispuni, nego da ćutimo, ostajemo nezadovoljeni i zatim neretko maštarimo kako sigurno postoji neka srodna duša na svetu koja bi nam čitala misli, pa nam i htela u svemu ugoditi poput duha iz lampe, ali eto, avaj, nismo te sreće da smo sa takvim čarobnjakom.

I na kraju, mada podjednako važno, jeste naše zdravlje. Koliko god da smo duhovna bića, ipak, naša mentalna stanja i osećanja u mnogome zavise od nivoa naših hormona u telu. Redovnim vežbanjem, zdravom ishranom, dovoljnom količinom sna, vitamina, minerala i raznih važnih supstanci koje su nam potrebne, zatim, brigom o svom izgledu, koži i lepoti, svoj organizam možemo podmladiti, revitalizovati i samim tim imati mnogo više energije, želje, poleta i strasti za sve oko nas. Takođe, kada brinemo o svom zdravlju i izgledu, onda zaista i bolje izgledamo, pa se i osećamo privlačnije, prihvatajući tada sa ponosom svoje telo i ističući svu svoju ženstvenost u stavu, hodu, pokretima, osmehu, što povratno može samo da izazove dodatno oduševljenje i ponos našeg partnera nama.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.