Pre nego što počnemo da se gađamo terminima, hajde da ih, za početak, dobro razumemo. Kada moji vršnjaci govore o jazu među generacijama, najčešće misle na nesuglasice sa generacijom svojih roditelja. U ovom slučaju „mi“ smo generacija milenijalaca, a „oni“ generacija bejbibumera. Naslov bi, dakle, pojednostavljeno glasio: šta mi to dugujemo svojim roditeljima. Međutim, situaciju posmatram uopšteno, bez fokusa na određenu osobu i određeni konflikt; fokus je na razlike među generacijama, koje su nastale i stasale u različito vreme i pod različitim okolnostima. Sada, kada smo naoružani osnovnim znanjem i terminologijom, sukob generacija može da počne!
Naravno, govorim o figurativnom sukobu, jer nam je pravih sukoba već svima puna kapa. Pa, da sad, zaista, počnemo...

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

 

Drugi svetski rat ne donosi ništa drugo - samo razaranje i nazadovanje. Društvo je stagniralo na svim poljima: ekonomija, nauka, umetnost - sve je ostalo pogaženo krvavom čizmom borbe. Da ne mračim više, rat je, na svu sreću, okončan 1945. Obeležja posleratnog perioda su kontinuirane obnove i brojne prinove. Narodu se, posle šest dugih godina, osladio ukus slobode. Konačno više ne moraju da strepe za goli život, pa se bacaju na stvaranje potomstva i planiranje svetle budućnosti. Tako, bombastičnim skokom stope nataliteta, započinje generacija bejbibumera.

Ne postoji određena godina, kao jasna polazna tačka perioda u kome se rađaju bejbibumeri. Grubo uzeto, bejbibumeri su demografska grupa rođena u toku prve dve posleratne decenije - pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Klima u kojoj na svet dolaze bejbibumeri je radna, preduzetnička, puna entuzijazma i poleta - kao dugo iščekivano, generalno pospremanje. Okolnosti ih uče da zapnu, ulože trud i vreme i strpljivo sačekaju željeni rezultat. Međutim, oni su i „deca cveća“, aktivisti ljubavi i mira, borci za slobodu govora i protiv socijalne segregacije. Oprezno važu između odovornosti za dalji socijalni napredak i želje da se oslobode okova društva, te njihove uloge postaju pomalo kondtradiktorne. Ipak, nakon mračnog ratnog perioda, optimizam i euforija i dalje ne jenjavaju.

Globalno, društvo se više ne urušava, već radi na obnovi i razvoju. Lokalno, dolaze devedesete, rat, embargo, siromaštvo, nezaposlenost, bombardovanje. Bolan šamar bejbibumerima, kojima je obećano mnogo, a izgubili su još više. Danas, to su generacije sa čitavim radnim vekom za sobom, pred penzijom ili u penziji, roditelji, babe i dede.

Milenijalci su osobe rođene u periodu od ranih osamdesetih do ranih dvehiljaditih. Nazivaju nas još i „Petar Pan“ generacijom i generacijom y. Mi smo oni koji ne žele da odrastu i uvek žele više, ili nam, bar, tako kažu. Mi smo generacija koja živi brzo, uvek negde žuri, a ništa ne stiže. Mi smo oni koji odlažu brak bar do tridesete, decu do trideset pete, koji se pomalo plaše kredita i zaduživanja, a uvek su nekome dužni. Mi smo oni koji čekaju idealno, pa propuštaju pravo vreme u životu, koji žele sve sada i ovde, a smrtno se boje pokušaja i neuspeha. Mi smo oni koji kažu „čućemo se“, pa se nikada ne čuju i oni koji se siti „ispričaju“ tipkajući, a da reč ne progovore. Mi smo oni koji se zaljubljuju preko interneta i raskidaju porukom. Mi smo i pametnjakovići koji uvek imaju spreman odgovor i ponekad žele hleba bez motike. Ili nam, bar, tako kažu. Mi smo generacija koja pokušava da skine tabue, otvoreno priča o mentalnom zdravlju i ima razumevanja za sve i svakog, ali se, tiho, protivi anarhiji. Generacija koja pokušava da oživi hibrid liberalizma, demokratije i socijalizma. Sve smo to mi i zvučimo pomalo strašno. Ili nam, bar, tako kažu.

Globalno, mi smo generacija vrtoglavog razvoja tehnike i tehnologije, ali i grupa na koju je, prema istraživanju, najviše traga ostavila svetska ekonomska kriza 2008. Lokalno, mi smo oni koji su odrastali devedesetih i dvehiljaditih i direktno osetili posledice neslavnih događaja poslednje decenije prošlog veka.

Zašto se ne razumemo?

Nismo u istim cipelama. Počnimo s razvojem tehnike i tehnologije, koji hvata pun zalet baš u periodu kada su stasali i milenijalci. Zahvaljujući internetu, gotovo da postoji znak jednakosti između lokalnog i globalnog. Informacije se šire munjevitom brzinom, šire se vidici, ali i očekivanja. Zahvaljujući bežičnoj komunikaciji i socijalnim mrežama, imamo uvid u živote vršnjaka širom sveta. Možda ne delimo isti kontinent, ali delimo želje, interesovanja i ambicije. Zahvaljujući ogromnoj količini informacija koja neprekidno struji, milenijalci lako primećuju opcije, uočavaju nove mogućnosti i traže prilike. Svet u malom nas navodi da napredujemo i razvijamo se bez ograničenja. Milenijalci su generacija koja se ne zadovoljava prosekom, često beži od rutine i boji se kolotečine. Internet je, shodno tome, iznedrio brojna zanimanja koja, koliko god milenijalcima delovala primamljivo, toliko starijim generacijama zvuče nerazumljivo i bez perspektive. Blogeri, vlogeri, jutjuberi, kopirajteri, veb dizajneri i ostali „programeri“, postali su pandan „stalnom zaposlenju u državnoj firmi“.

Istovremeno, baš zbog svih mogućnosti koje svet nudi, zbog prilika kojih smo bili svedoci i tuđih uspeha koje smo doživeli na sopstvenoj koži, milenijalcima je teško da se pomire sa surovom realnošću. Teško prihvatamo činjenicu da možda nećemo postići sve što smo zamislili, samo zato što živimo tu gde živimo, nemamo dovoljno sredstava, ne govorimo jezik, nemamo sreće, ili, jednostavno, kapaciteta. Ponekad ideju tvrdoglavo guramo do iznemoglosti, jer nam je teško da sahranimo nedosanjani san. Posledice srušenih snova su razočaranje u sebe i svet, gubitak nade i strah od novih pokušaja.

Međutim, bejbibumeri su u pravu: naše ideje, želje i ambicije ponekad ostaju samo san i ništa više. Maštamo, a ništa ne preduzimamo i, ponekad, besciljno teturamo kroz život. Teško prihvatamo da nećemo postati slavni blogeri, vlogeri i jutjuberi. Snovi su nam grandiozni i teško pristajemo na manje. Oči su nam gladne uspeha, a nekada nemamo stomak za traženi trud, napor i odricanje. Siguran posao, skladan brak, pa i koje dete, ipak nisu zamka koja će sabotirati sve naše potencijale. Želje, opcije, odluke, životni put do rešenja i samo rešenje, nisu uvek i za svakog isti. Neke životne vrednosti ne gube svoje kvalitete i ostaju postojane generacijama. Život ne bi trebalo da bude klon tuđeg, idealizovanog, života (za milenijalce, to vam je ono cut-paste), niti bledunjava kopija nečijih već proživljenih snova (to je ono copy-paste). Nije svaki bejbibumer savet za bacanje (recycle bin), nego, možda, podsećanje na zaboravljene mogućnosti i svež pogled na situaciju (refresh).

Cipele su iste, ali su brojevi različiti. Jasno je da je svakom njegova muka najgora. Empatija je često na pauzi dok prolazimo kroz nedaće, jer tuđi problemi deluju nevino i bezopasno. Naše brige su velike, stvarne, prave i neuporedive. Katkad samo zato što su naše brige naše, a tuđe su tuđe. Ponekad čak i iste nevolje, doživljene u različitom životnom periodu, deluju neuporedivo. Odraslima je teško da procene koliko je dete u stanju da razume situaciju, upije atmosferu i postane svesno stanja. Odrasli, takođe, neretko potcenjuju sposobnost deteta da pamti, stvori uspomenu i prećuti. Iz najbolje namere, odrasli deci  uskraćuju objašnjenje, pa ona sama izvode zaključke i pronalaze krivce. Deci je, razumljivo, teško da potpuno shvate događaje, okolnosti i zrele odluke odraslih. Kada su vremena teška, teško je razumeti da je i drugima teško. Ponekad je najteže posmatrati svoju muku iz tuđe perspektive, shvatiti da našu nesreću proživljavaju i drugi, u tišini i na drugačiji način. Nekada svi brinu istu brigu i nikome nije lakše ili teže, samo je drugačije.

Zato je važno pronaći zajednički jezik. Teško je ugurati veliko stopalo u malu obuću, a malo stopalo će se saplesti u velikoj cipeli. Možda jedni u drugima možemo da nađemo motivaciju i inspiraciju, bez nipodaštavanja i nerazumevanja. Naši roditelji su proživeli teška vremena. Koliko god se trudili da nas zaštite, ta ista vremena smo, kao deca ili tinejdžeri, proživeli i mi s njima. Mi smo živeli u neznanju koliko je situacija zapravo teška, a oni su živeli u neznanju koliko situacija zapravo utiče na nas i koliko smo je svesni. Štiteći jedni druge, bejbibumeri i milenijalci, negde usput, izgubili su međusobno poverenje.

Cipele su potpuno iste, ali su okolnosti drugačije. Uvek se setim babine izreke: „Ti ćeš u moje godine doći, ja u tvoje više nikad“. Ne želim da priznam koliko mi je vremena bilo potrebno da razumem ko tu šta kada kome dolazi ili ne dolazi. Elem, istina je da su bejbibumeri već bili u našim godinama, a mi ćemo u njihove tek doći. S tim u vezi, verovatno mogu da nam ponude koji smislen savet, a mi ne moramo baš na svaki da kolutamo očima, dok nas ne zaboli potiljak.

S druge strane, svi smo mi različiti, menjaju se vremena, a i okolnosti. Ono što je važilo za jednu osobu osamdeset i neke, ne mora važiti za drugu, trideset godina kasnije. Dozvoljeno je svakom da ima svoje snove, ideje i planove, da živi svoj život onako kako smatra da bi trebalo i donese odluke na sopstvenu odgovornost. Naposletku, danas su i bejbibumeri i milenijalci odrasle, zrele i odgovorne osobe. Sposobni smo za suočavanje sa životom, ili bi bar tako trebalo da bude.

Ono što je bitno, jeste da nam je svima potrebno sidro. Sidro koje će nas čvrsto povezivati sa tlom, kada počnemo da letimo na krilima snova, ali koje nas neće vući na dno, dok mirujemo u luci, s kompasom u rukama. Uloge bejbibumera i milenijalaca ne moraju da budu tako strogo podeljene. Budimo jedni drugima oslonac, partner, pomoć i podrška, kad god i kome god zatreba.

Za konačno razrešenje sukoba, apelujem na prestanak korišćenja fraze „u moje vreme...“. Mislim da je ta fraza kamen spoticanja, generacijama unazad. Svako malo, neko ističe da je „u njegovo vreme“ bilo drugačije i da se znao red ili da je „nečije vreme prošlo“, pa taj neko više nema pravo na mišljenje. „Moje vreme“ je od trenutka kada sam rođena, do trenutka kada me više ne bude. Sve to vreme je moje i podjednako važno. Dok god smo živi, imamo svrhu i svaki proživljen dan, čini nas još bogatijim i posebnim. Ne gubimo na vrednosti kada ostarimo, niti smo manje vredni ako se i dalje tražimo u životu. Bitni smo jer postojimo, jer smo to mi, jedini, unikatni i voljeni, bilo da smo milenijalci, bejbibumeri ili nešto treće.

Još su stari Indijanici mudro zaključili, da zemlju ne nasleđujemo od naših predaka, već je pozajmljujemo od svoje dece. Međutim, život nije štafeta. Ne prekida se s istrčanom etapom. Kada predamo štafetu narednoj generaciji, nastavljamo da trčimo zajedno, punim tempom i punih pluća. Skromno bih dodala da zemlju, budućnost i život, nastavljamo da gradimo zajedno, s puno ljubavi, s istom idejom i ciljem. Nema pozajmica i dugova, jer sve je to pozajmljeno, vraćeno, poklonjeno i naše.

Generacija pre bejbibumera je takozvana tiha generacija, odrasla za vreme rata. Generaciju posle milenijalaca, nazivaju generacija z. Svi rođeni krajem šezdesetih i sedamdesetih godina, spadaju u generaciju x. Dosadašnja istraživanja ukazuju na zajedničku karakteristiku ovih demografskih grupa, a to je da su tiše, povučenije i, čini se, slabije sklone socijalnom buntu. Nisam sigurna koliko je to zbog okolnosti (tiha generacija baš i nije imala izbora), a koliko je snažan uticaj generacija koje su im prethodile.

Bilo kako bilo, ako su bejbibumeri i milenijalci poslednji buntovnici ove epohe, daj da se bunimo zarad nekog zajedničkog cilja, a ne, uludo, jedni protiv drugih. Podignimo bele zastave, bez repova, dugova i prebacivanja. Šta dugujemo jedni drugima? Ništa posebno, samo ono što dugujemo i sebi: rad na sopstvenom napretku, pružanje pomoći kad god smo u prilici i širenje dobre volje i ljubavi. Eto, počinjem da zvučim kao „dete cveća“. Pa, neka bude za kraj: Give peace a chance!

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.