Bajke, romani i filmovi svojim pričama mogu da nas nagnaju na suze, da nas dobro protresu i dirnu, a neretko i ubede da su u pitanju ljubavne priče, iako je istina ta da će zapravo eventualna ljubav tek možda nastupiti nakon hepi enda i početka zajedničkog života. Međutim,  postoji jedna čitava, moćna, religija sa mnoštvom poklonika koji veruju da ljubav postoji pre ljubavi, da je ljubav čežnja, želja, mašta, osećaj koji imamo u vezi nekoga,  a lobi i snagu te religije potpiruju bajke, razni pisci i srceparajući filmovi kojima smo dojeni od kad znamo za sebe.  Pa čak i najsvesniji i najmudriji među nama ponekad izgube pamet i potpadnu pod uticaj te 'religije',  iako znaju koliko je šuplja i netačna.  

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Da bismo mogli da kažemo da nekoga volimo,  moramo najpre poznavati tu osobu. Jer, šta mi to volimo u nekome i koga mi to volimo, ako nismo upoznati sa prirodom, karakterom i ličnošću te osobe? Kao kada bi na osnovu fotografije pite sa sirom rekli da volimo pitu sa sirom,  iako je, recimo, nikada nismo probali. Koga mi to volimo,  ako tog nekog površno poznajemo samo iz prepiski, nafilovanih, dobro smišljenih, samopromotivnih statusa ili 2, 3 susreta?  Volimo nečije ime i prezime? Frizuru? Način hoda? Gestikulaciju? Volimo nečiji muzički ukus? Boju očiju? Ili političko i versko opredeljenje? Talenat za heklanje?  Sve je to daleka periferija od same prirode te osobe. Sve su to marginalne sitnice koje mnogi mogu imati i biti,  naspram jedinstvenog i nevidljivog centra koji ne poznajemo. A centar osobe možemo spoznati tek dužim i dubljim poznavanjem kroz vreme, prolaženjem kroz razne životne situacije sa njom, proživljavanjem raznih događaja uz nju, kroz mnoštvo raznolikih zajedničkih aktivnosti. I tek kada nas više ne nagoni želja za osvajanjem, kada je ta osoba već tu, naša, kada smo već zajedno u vezi i opušteni, kada je ona potpuno spontana sa nama i ne radi više ništa tek da bi nam se dopala i osvojila nas, već je ono što jeste, prirodna, tek kada prođe godinu, dve intenzivnog druženja, tek tada realno možemo da vidimo tu osobu u svim njenim bojama, pa možemo da zaključimo da li nam ta osoba takva odgovara ili ne, da li smo srećni zajedno, da li funkcionišemo kao par, da li ima među nama i dalje strasti, komunikacije, emocija i - da li je volimo ili ne. Nju stvarnu.  Tj. da li želimo da je volimo na dalje kroz život ili ne. Svako 'volim te' pre toga je samozavaravanje ili manipulacija. Kao što je svako 'volim te' laž,  ako ne prati naša dela. 

A kako to funkcioniše u bajkama? Hajde da pustimo mašti na volju pa da zamislimo drugi deo bajke, onaj nenapisan. Aurora i princ Filip su se sreli. U šumi. Ona je pevala. On je jašući konja čuo njen glas i odlepio. A tek kada je video njene zlatne uvojke koji se njišu na prolećnom povetarcu niz njena leđa - znao je odmah da je ona ta prava. Pevali su,  pričali i to je to. Ljubav do neba. Ona je u njegovom krstu oko glave videla ono za čim je oduvek čeznula, nekoga koga krase čast,  poštenje,  moral,  vrline,  dobrota,  saosećanje,  sve ono čime bi vera kod čoveka trebalo da rezultira. U njegovom maču videla je hrabrost,  snagu,  samopouzdanje.  A u pesmi -  talenat. A on je u njenom nežnom pogledu, beloj svili, cveću u kosi i ljubavi prema ptičicama zaključio da će biti izuzetna majka i žena.  Šta tu ima dalje da se priča?  Što pa da ne budu jedno za drugo tako idealni?  Karakter? Pa to se podrazumeva.  Hm. Da vidimo dalje.  Nakon venčanja, on je shvatio da ona uopšte ne voli da kuva,  niti da čisti kuću i da je jedva dočekala da ne mora više ništa da radi već može da plaća spremačice, dadilje, skupe tretmane lica i ogrlice. 

A ona je shvatila da njegov krst na bedrima nema blage veze sa vrlinama,  jer se izdire po kući za svaku sitnicu koja mu nije po volji, impulsivan je,  samoživ,  zatim, igra igrice po ceo dan, vrti samo svoje filmove i muziku, njene želje ga ne zanimaju previše, drži upaljen monitor po celu noć, jer gleda serije,  iako njoj smeta i hoće da spava, otvara prozore,  iako je njoj hladno,  potroši svu toplu vodu iz bojlera pa njoj ništa ne ostane za tuširanje ili pojede celu tortu sam,  ne ponudivši je. Ne poštuje njeno mišljenje i ukus, niti je sposoban za kompromisne dogovore. Mač je takođe bila čista varka,  jer ga mrzi da baci đubre, opere tanjir i prostre veš,  a kamoli da se bori sa konkurencijom na tržištu i zaradi nešto, pošto se nasledstvo brzo topi i potrebno je da radi. Svađe su kulminirale i rastali su se.  Možda se on nekada borio sa aždajom kako bi došao do dvorca, poljubio je i probudio uspavano kraljevstvo,  ali to je bila užarena snaga poleta i osvajanja, a ne postojane vrline. Možda je ginuo za nju, možda se kleo u nju i sanjao je danju i noću, dok je trajala zaljubljenost,  ali u stvarnosti, on je nesposoban da voli. Kada je Aurora osvojena, motiv za viteštvo je nestao i princ Filip postao je ono što suštinski jeste - sebičan, drndav, težak kontrol frik, a što se nije moglo videti iz njihovih retkih susreta u šumi kada su samo pevali. Možda je Aurora bila najlepša vila kakvu ni u snovima nije mogao da zamisli,  ali u stvarnosti,  ona je postala dosadna, džangrizava,  zajedljiva, podsmešljiva lenjivica i rasipnica. Zamislite sada sve one ljubavne izjave,  poeme i stihove koliko su smešne i sramotne kada shvatimo da konačna ostvarenost ljubavi može da nema nikakve veze više sa ljubavlju.

Hajde da malo zamišljamo šta se desilo sa Pepeljugom.  Konačno ju je princ pronašao putem cipelice, venčali su se i Pepeljuga je bila presrećna što živi sa njim u predivnom dvorcu i što se tako neverovatno izbavila iz kandži maćehe i zlih sestara.  A onda je primetila da je princ svuda prati u stopu, nadzire svaki njen kontakt, zatim, shvatila je da on ima potrebu da joj satima drži monologe o svojim uspesima, veličini, prošlosti i bitkama, ali da su joj ti monolozi postali strašno dosadni. Zatim, u krevetu sa njim nije joj bilo ni malo prijatno, niti bi bivala zadovoljena,  a na njen predlog da upiše fakultet, jer je oduvek želela da čita i uči,  ali to nije mogla pored gomile kućnih poslova u staroj kući sa maćehom,  princ je pobesneo, rekavši joj da je nezahvalna, da to ne dolazi u obzir i da joj nema izlaska iz dvorca.  Istovremeno, otkrila je na svoje zaprepašćenje da on ima nekoliko stalnih ljubavnica među sluškinjama, a kada mu je to spomenula, rekao joj je da je to tačno, ali da on samo nju voli, da su mu ove druge sve nebitne i da je sve to dužna da prihvati u paketu sa njim, dvorcem i bogatstvom.

Sa druge strane,  mala sirena Arijel, iako se žestoko namučila da dobije noge,  izađe iz morskog carstva i uda za Erika uz sve peripetije sa Ursulom i Tritonom, a gonjena ludom zaljubljenošću u njega,  nakon venčanja je ipak otkrila da je Erik ne zanima previše,  da je to bila još jedna zanimljiva faza i pustolovina za njen radoznali duh, ali da je smara da bude nečija supruga i preuzme na sebe sve odgovornosti i obaveze koje ta uloga podrazumeva, pa je nastavila da putuje po svetu u potrazi za sobom.  

Kao što vidimo,  tek nakon hepi enda otvara se mogućnost da se ljudi zavole.  Mogućnost da se tek zavole. Ako umeju.  Tek realan odnos dva bića koja funkcionišu u zajednici može biti ljubav.  Sve pre toga možda je lepa priča za laku noć, zabavna avantura,  uzbudljiva drama,  ali nema nikakve veze sa ljubavlju. U pitanju je nakalemljivanje gigantske gromade naših maštarija na nečije ime i prezime, na nečiju lepu pletenicu ili lepo izrezbaren mač, boju glasa ili vitak stas, na nečije spoljne simbole, obeležja i imidže.  A da li će se ljudi zavoleti zavisi samo od njihovih karaktera, vrlina,  psihičke stabilnosti, zdravlja i zrelosti,  a ne od snage početne zaljubljenosti. Koliko god veličanstvene, srceparajuće i grandiozne podvige, odricanja i poduhvate preduzimali jedno za drugo u fazi pre ostvarenja ljubavi,  svi oni nisu nikakva garancija da će se ljudi odista voleti.  Sve se to može raspršiti u sitnu prašinu, ako oni nisu unutar sebe sposobni za ljubav.  Sposobnost za ljubav nema veze sa osobom koju volimo, već sa nama samima.  Ako ne umemo da volimo,  nećemo voleti ni najlepšu i najfenomenalniju osobu pored nas.  Ali ako umemo,  volećemo i sasvim prosečnu osobu,  jer ćemo imati sposobnost da se vezujemo,  fokusiramo i dajemo. 

Kada je nesuđena ljubav u pitanju,  nedavno sam čula od prijatelja priču koja tako liči na hiljade drugih priča tog tipa, a sve se odlikuju istim motivom prebacivanja odgovornosti za neostvarenost njihove ljubavi na - okolnosti, zlu kob, ljubomoru bogova, čudan put sudbine, umesto na sopstvene inhibicije.  Njegova priča je bila nekako ovakva: Zavoleli su se još u srednjoj školi, ali su im se putevi razišli na različitim fakultetima. Mnogo kasnije sreću se na letovanju,  ona živi sa dvoje dece iz prvog braka na drugom kontinentu, dok on ima svoju firmu i razrađen biznis ovde.  Bili su kratko u vezi,  ali nisu se mogli ostvariti,  jer ona ne može da odvaja decu od oca koji je tamo, niti da ih napusti i dođe ovde,  a on ne može da ostavlja sve što je ovde stekao i razvio, ode i tamo bude niko i ništa započinjući sve iz početka, samo zbog nje.  Ipak,  on nju naziva svojom najvećom ljubavlju u životu,  nesuđenom ženom, jedinom,  pravom, najjačom, najfatalnijom. Kada god se zapodene priča o nesuđenim ljubavima,  uglavnom je to priča ovog tipa.  Retko ćete čuti da su po sredi neke zaista objektivno nepremostive prepreke.  Uglavnom su po sredi upravo ovakvi sukobi materijalnih interesa, kukavičluk i sujeta. Ali to pod tim nazivom nikada nećete čuti iz usta takvih zakletih romantika,  jer onda bi se srušila kula od karata u njihovoj glavi u kojoj su oni glavni akteri dirljivog ljubavnog filma. Mnogo je lepše i lakše patetisati o nesuđenoj ljubavi uz pivo sa drugarom ili pišući romane,  nego priznati da se jezivo plašiš da staviš svoju karijeru na kocku zbog ljubavi, da te strašno mrzi i prestravljuje pomisao da čuvaš, odgajaš i brineš se o tuđoj deci i da se užasavaš ideje da romansu, romantična osećanja i trip zameniš odnosom u kome treba da radiš,  saosećaš, poštuješ drugog, razumevaš, ugađaš, hrabriš,  prilagođavaš se,  doprinosiš,  saslušavaš, odričeš se, daješ se u zbilji, cimaš se.  Nesuđena ljubav zapravo ne postoji. Da je ljubav u pitanju,  bila bi suđena, jer bi se dvoje izborili da budu zajedno. Suština ljubavi je to - da se izboriš za srećnu zajednicu. Čežnja, maštarenje i prazna poetika nisu ljubav, to su štake za kukavice i one koji suštinski ne žele ili ne umeju da vole i da se daju bilo kome. Zatvoreni u svoj svet unutrašnjih maštarija ostaju večito u svojoj sigurnoj luci detinjstva. Sve ostalo je rizik odrastanja koji podrazumeva napor,  pripadnost i često krvav rad na uspešnoj zajednici. 

I na kraju, da raščlanimo onu staru poznatu izreku: slično se sličnom raduje. Kada se sretnemo sa nekim,  često se zaljubimo na osnovu površnih sličnosti koje iz nekog neosnovanog razloga dodaju tom spoju čudesnu fatalnost i potpiruju emocije.  Otkrijemo da smo letovali na istom mestu kad smo bili mali,  da volimo identične bendove, da smo oboje fascinirani astro fizikom, da smo pomislili na istu stvar u istom trenutku, da delimo isto ideološko uverenje, da oboje obožavamo jaja na oko i tortu sa malinama. Svidi nam se nečija inteligencija,  maštovitost ili talenat.  Međutim, to stručnjaci nazivaju narcističnom zaljubljenošću, jer se mi praktično zaljubljujemo u same sebe oduševljavajući se sopstvenim obrisima u onom drugom.  Mi drugu osobu ni ne vidimo. I čim nas život nagna da stvaramo odnos sa njom,  počinje sve da škripi,  jer odnos i zajednica zahtevaju više od svega karakter, sposobnost za ljubav, za podršku, saosećanje i stabilno kontinuiran rad na dobrobiti drugog bića, a od međusobnih sličnosti zajednica zahteva najpre iste životne vrednosti i slične životne ciljeve, daleko više od sličnog ukusa za filmove. Šta vredi isti muzički ukus ako je svakodnevnica ispunjena nepoštovanjem, trzavicama, svađama, lenjošću, samoživošću ili daljinom. Sličan muzički ukus neće imati nikakvu snagu da učini taj par srećnim. Narcistički izbor partnera se pravi na osnovu elemenata spoljnog imidža koji postaju vrlo brzo nebitni u suživotu, dok postaje suštinski bitno za opstanak upravo ono suprotno - sposobnost da se otisnemo od sebe,  osetimo onog drugog u njegovoj jedinstvenosti i različitosti i zadovoljimo ga onako kako njemu odgovara. Sa druge strane,  tamo gde ima ljubavi,  poštovanja, razumevanja i sposobnosti za ugađanje onom drugom, tamo se čak i sasvim različiti ukusi poštuju, dozvoljavaju se i dopunjuju i obogaćuju proširujući tako svaku od individua za ta nova iskustva. I inteligencija i maštovitost i darovitost i milion sličnih detalja su ništa u jednoj partnerskoj zajednici naspram važnosti stabilnih karaktera sa razvijenim umećem ljubavi.

Pa, da zaključimo.  Ne možemo nikoga voleti,  dokle ga ne upoznamo. Samozavaravamo se verujući da nekoga volimo, ako smo se sreli par puta, a zaključivali jedno o drugom na osnovu prepiski, telefonskih priča i predstavljanja na društvenim mrežama. Ljubav je samo mogućnost i to tek nakon hepi enda i početka suživota. Bajke su lepe priče, ali ljubav je ono što eventualno može uslediti tek kasnije, nakon poslednje stranice bajke,  i to ako su ljudi duhovno i psihološki zreli, spremni i zdravi za nju. Nesuđena ljubav, iako dirljiva kao pojam,  je sama po sebi paradoks.  Jer,  ako je ljubav,  onda uglavnom nema prepreka, niti straha i lenjosti za cimanja oko njenog ostvarenja.  A što se tiče sličnosti, slično se sličnom raduje - da,  ali radost će biti kratkog veka ako se ta sličnost bazira na detaljima, ukusu i temperamentu, a dugog veka ako se bazira na karakteru, životnim vrednostima i ciljevima. Dobar karakter i isti smer kretanja može obuhvatiti i nositi čak i različite ukuse,  dok loši karakteri urušavaju odnos uprkos moru sličnosti.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.