Zaljubljenost je jedno fantastično stanje našeg tela i uma kada sve u nama buja, cveta, kada smo puni elana i života, kada spontano dajemo sav svoj maksimum da budemo što bolja verzija samih sebe, to je stanje u kome nas neprestano preplavljuju talasi strasti i žudnje za onim u koga smo zaljubljeni. Tada smo lepši nego inače, zračimo, sijamo i ništa nam nije teško da uradimo ni za sebe, kako bi se što više svideli onome koga želimo, a tek nam ništa nije teško da uradimo za voljenu osobu, nošeni idejom savršenog stapanja, sreće i jednosti sa njom. Satima se ulepšavamo, biramo najbolje odevne kombinacije, naglo smršamo ne držeći dijetu i konstantno osećamo leptiriće u stomaku i uzbuđenje. Gomila svakodnevnih problema i opšte sivilo ili šarenilo oko nas nema više nikakvu težinu, niti nam išta izaziva teskobu, jer ni o čemu drugom ni ne mislimo, sem o onome u koga smo zaljubljeni. Maštarimo u slatkom pijanstvu, kikoćemo se, sanjarimo i sve naše priče vezane su samo za to. Kasnije, godinama kasnije, nakon što se odnos utvrdio, ostvario, dobio staž, stekao rutinu, nakon godina i godina zajednice, najčešće se sve svede, u najboljem slučaju, na međusobno poštovanje, na zajedničke ciljeve, prijateljstvo, sticanje i ulaganje u budućnost, dobro funkcionisanje i klasičan suživot bez mnogo strasti. Kada se dve osobe nađu u takvom odnosu, a ne smeta im to i nemaju potrebu za reanimacijom odnosa, onda problema ni nema, sem što oboje ne uživaju onako kako bi mogli. Međutim najčešće jedna ili obe osobe žele nešto više od odnosa, ali su zaglavljene u rutini, dosadi, šablonu, otuđenju, strahu od suočavanja, pa verujući da je problem u njihovim partnerima zbog čamotinje u koju im se odnos pretvorio, traže utehu u raznim fantazijama i iluzijama sa strane. Ili se naprosto mire sa tim da je brak odnos gde dvoje sede na trosedu i menjaju kanale dok neko ne zahrče. Možemo li opet sa istom osobom nakon duge zajednice proživeti stanje zaljubljenosti sa početka koje nam nedostaje? Ili je to infantilna utopija. Hajde najpre da raščlanimo tu zaljubljenost i da li nam baš trebaju opet svi njeni elementi?
Kolumnu piše: Ema Cvetković