Odrastamo u vreme ekspanzije društvenih mreža, u vreme kada spontanost kao takva gotovo da ne postoji. Tako zapravo ne vidimo jasno druge, ne znamo da je i njima nekada teško, da i oni nekada plaču, da se guše od anksioznosti, izgubljenih snova, razočarenja. S obzirom da ne vidimo iza maske, skloni smo idealizaciji. U istoj se davimo jer se osećamo da samo mi patimo, potpuno nesvesni ostatka sveta i njihovih realnosti.

Ako se osećate loše u svojoj koži, ako ste skloni odlaganju, negiranju problema, umanjivanju važnosti sebe, ukoliko ste sebi na poslednjem mestu, mozda je pravo vreme da počnete da radite na sebi.

 Kolumnu piše: Ana Filip Nikolić, psiholog i psihoterapeut

Rad na sebi je široka kategorija, uglavnom podrazumeva opšte psihofizičko zdravlje. Počev od crevne flore, kvaliteta kose, trendi boje na noktima pa do toga kako se osecate unutra, sa samim sobom. Bavljenje sobom podrazumeva građenje jednog odnosa koji je ispunjen ljubavlju i poštovanjem, negovanjem granica kako svojih tako i tuđih. Ja znam da je ovo često teško mnogima, jer kao deci nam nisu te iste granice poštovane, čak su i narušavane kaznama, manipulacijama i ucenama. Sigurno da je kao odraslom, danas nakon tog lošeg učenja, teško izaći na kraj sa zahtevima sredine, voljenih, sebe.

Baviti se sobom ne znaci biti sebičan. To više znači da je to osnova. Kako ćete se baviti drugima ako ne brinete o sebi, kako tako dobro znate da zbrinete drugog, ako sebe ne umete, ili sebe zapostavljate. Nema puno zdrave logike, zar ne?

Briga o sebi se ogleda kroz negovanje rituala u kojima se dobro osećamo i kojima punimo baterije. Briga o sebi znači da ne trpimo bolove, da kada smo umorni sednemo, da komuniciramo šta mislimo i osećamo, da priznamo svoje emocije sebi i drugima jer su one bitna osnova svakog od nas. Briga o sebi znači da kada shvatite da imas problem da se zapravo njime i bavite, da vam to bude prioritet, a ne uporna krivica zbog propuštenih prilika, patnje zbog neodoljenih iskušenja..

S obzirom da je to jedan ozbiljan i dubok proces, koji zahteva prostor, vreme, energiju i strpljenje najbolje bi bilo da pocnete polako. Napravite spisak šta je ono što vam smeta, šta je ono što želite, šta je ono što biste promenili, i počnite sa planiranjem - jedna stvar neka bude na tapeti jedan mesec i samo budite posvećeni njoj.

Kada dovoljno osvestite i osetite ponos i zadovoljstvo, samo radite na toj jednoj promeni, to će vas ohrabriti da nastavite dalje. Sledeci mesec idemo dalje. 

Ako je nešto teško to nije povod da se odustane, pogledajte svoj spisak - sigurno ima više stvari. Bacite se na nešto drugo. I polako dan za danom, jedno po jedno. Ne postoji promena koja nastaje preko noći, ona se obično dugo formira u nama.

Ne volim da mislim da je psihoterapija jedini put kojim možemo krenuti kada se osetimo zaglavljenima, ili kada shvatimo da postoji problem.

Nekada je dovoljno da priznamo kako se osećamo, šta mislimo, da probamo da budemo iskreniji od pukog "Nije loše" , "Dobro sam". Ako počnemo samo sa time kako se osećamo baš sad i ovde možda onda i čujemo od drugih kako su i oni, sta su povodom sličnog problema oni uradili, tako se zapravo povezujemo. Tako se osećamo da smo svi manje više slični, skidaju se maske idealizacije, plastičnog osmeha i belih zuba. Tada nekako prodišemo, sa idejom i drugima se dešava.

“Dobro je, nisam jedina.“ – Ovu rečenicu čujem svakodnevno od svojih klijenata, koliko im padne kamen sa srca kad čuju da se i drugima dešava, pogotovo kada ja podelim neko svoje iskustvo iz života. Momenat da jedan psihoterapeut ima probleme, dileme i teskobu ume da bude lekovit, jer im pošalje poruku da niko nije savršen, da smo svi mi ljudi od krvi i mesa.

Svi mi grešimo, što nas čini pogrešivima, ne i pogrešnima. Učimo, kako na svojim tako i na tuđim greškama. Treba da naučimo se ne bavimo samo krivicom, već i novim lekcijama i saznanjima.

Lako je upasti u začarani krug neadekvatnog ponašanja, misli i emocija, daleko teže izaći iz toga. Dobra vest je da sve ovo da naučiti i savladati. Potrebna je želja, želja da nešto promenite, živite svoj pun kapacitet, budete autentični. Za ostalo mogu i drugi da pomognu, smao je potrebno da ih upitamo za pomoć.

 Kolumnu piše: Ana Filip Nikolić, psiholog i psihoterapeut

"Psihoterapija je moja ljubav, građenje odnosa sa klijentima je nešto što me ispunjava i zbog čega rastem svakodnevno. Nije bilo lako upustiti se u ovu avanturu, ali sam sigurna da svaki minut utrošen u sebe niko ne može oduzeti."