Odmah na početku reći ću da ovo nije priča o beskrajno pravilnoj organizaciji koja će učiniti čuda. Nije reč ni o postizanju velikih ciljeva u kratkom roku. Ovo je moja priča o ciljevima i navikama koje su bile drugačije od onih koje propagiraju uspešni ljudi koji ustaju u 6h. Da, bila sam rob svojih ciljeva. Toliko toga sam želela i ostavrivala, da sam prestala da uživam u svim tim stvarima. Što se kaže, prešla sam jedan nivo, pa sam prešla igricu. Šta sam iz toga naučila, kakva pravila sam prekršila i zašto sam rešila da sebe stavim ispred ciljeva, otkrivam vam u narednim redovima. Verujem da će vas moja priča motivisati da i vi prvo mislite o sebi i svojim potrebama i željama, a tek onda o zadacima koje ste sebi zacrtali. 

U nastavku, pričamo o robovanju ciljevima i o tome kako da sebe stavite na prvo mesto.

Kolumnu piše: Zorana Grujin

Šta se krije iza postizanja velikih ciljeva?

Kada nešto jako želite i svim silama se trudite da to i postignete, ulazite u začarani krug, korak po korak. Ono što sam ja uvidela jeste da kad sam ostvarivala ono što htela, odmah sam razmišljala o sledećem cilju. Činilo se da nema kraja. Kraja nije ni bilo. Svaki sledeći cilj bio je zahtevniji, i od mene je očekivao da dam više. U početku, imala sam osećaj moći i kontrole, a onda je odjednom sve prestalo da bude tako magično. Bila sam prenatrpana svojim željama i zahtevima. Svaki put kada sam htela da odustanem ili da odložim neki zadatak, osećala sam se kao izdajem sebe, kao da grešim i kao da gubim vreme. Preterana posvećenost me je naučila da lako mogu da ugušim sebe konstantno se trudeći da budem bolja, uspešnija, produktivnija. Ciljevi su pre svega bili na poslovnom planu, ali onda se sve to prenelo na lični aspekt. Moj život je postao ono što napišem da ću uraditi i taj spisak je učinio da prestanem da uživam u svakodnevnim stvarima. Jendo vreme uopšte nisam bila opuštena. Telo mi je bilo pod stresom, i stalno je poručivalo: "Hej, ne smeš da staneš, uskoro te čeka novi zadatak. Hej, ne možeš sada da uživaš, moraš da misliš o budućnosti." I dok sam ja tako mislila o budućnosti, sadašnjost je prolazila pored mene. 

Koliko mi je vremena trebalo da shvatim?

U toj životnoj jurnjavi, shvatila sam da previše stvari obavljam i da ne uživam u potpunosti u njima. Odjednom je sve postalo obaveza i deo "To-do" liste. Valjda bi mi trebalo više vremena da su se ciljevi ostvarivali glatko i d anije bilo nijednog problema u sadašnjosti. Naravno da je to nemoguće. Ja nisam robot i nikada nisam bila dovoljno uspešna u poštovanju pravila. Jedino sam poštovala pravila koja sama sebi zacrtam. Možda mislite da je to detinjasto, ali ja ne podnosim autoritete i tuđa pravila. Ono što hoću da vam kažem jeste da je jako važno da nađete slobodu u svom životu. Po rođenju imamo pravo na slobodu, ali zapravo mi smo robovi u savremenom dobu. Možda tokom dana imamo 2-4 sata sopstvene slobode i ako ih protraćimo, potrebno je da prođe još dan da bismo dobili sopstvenu dozu slobode. Robovala sam svojim navikama, svojim obavezama, sopstvenim očekivanjima i došlo je do pucanja. Verujem da sam godinama živela tako, neprimetno se boreći sama sa sobom. Mislim i dalje da nema veze koliko je vremena prošlo, važno je da se nekad shvati da ne morate ništa, apsolutno ništa. Nastavićete da živite i ukoliko ne ispunite te ciljeve. Život se nastavlja i možda ćete bez spiska obaveza prodisati, a možda ćete naići na još jednu kratkotrajnu neugodnost koja postavlja pitanje - Ko sam ja bez mojih ciljeva?

Ko sam ja bez mojih ciljeva?

Evo nas, dolazimo do problema ponovo. Kada prestanemo da planiramo i uzmemo slobodne dane od napornog života, život nam nameće pitanje samospoznaje i bocne nas tamo gde smo najslabiji. Ponovo nas vraća u prošlost. Tera nas da istražimo šta je to što nas ispunjava. To su one male stvari u svakodnevnici na koje smo zaboravili. To su one stvari kojih smo se odrekli da bi ostali na poslu dva sata duže, da bi imresionirali poslodavce, da bi dobili veću platu, da bi novac trošili na nove, sjajne materijalne stvari koje imaju kratkrotrajnu vrednost. Čega ste se vi odrekli? Ja sam se odrekla opuštenosti i to je najgora stvar koju sam uradila za sebe. Mislila sam, imaću ja vremena kad završim sve te obaveze. Ali, nisam imala vremena. I kad sam ga imala, shvatila sam da sam zavisna od svojih obaveza i da se bez njih osećam prazan. Srećom, to je kratko trajalo, to moje preispitivanje dovelo me je do odgovora da je u redu da samo ćutim i gledam u nebo satima. U redu da je odem gde želim, bez prethodnog sređivanja od glave do pete. Neodstajalo mi je da odem u park i slušam ptice, gledam decu kako se igraju. Nedostajalo mi je da budem sama, bez telefona, laptopa, bez ljudi. Trebao mi je reset koji će mi dozvoliti da budem ono što jesam.

Kako izgleda reset?

Reset nije nimalo lak iako očekujemo da bude prirodan i spektakularan. Očekujemo da reset bude sličan putovanju na Maldive, ali nije. Istina je da čak i ako odem na Maldive, ciljevi i dalje stoje u mojoj glavi i progone me. Neprestano preipitivanje i analiziranje dovelo me je do toga da kažem: "Dosta je." Stvarno mi je dosta da jurim za svojim snovima i da ih nikad ne dohvatim. Dosta mi je da robujem željama koje nisu toliko značajne za moj život. Dosta mi je da trpim, da bi sutra bilo bolje. Ne, neće da bude bolje, ako se ja osećam loše. To je parola kojom se vodim i od koje neću odustati. Prvo što sam uradila jeste da sam se ispavala. Druga stvar, koja će verovatno i vama biti od koristi jeste manje korišćenje društvenih mreža. Stvarno može da se živi bez njih! Treća stvar je što meditiram kad god uhvatim priliku. Ako to ne radim, samo sedim, ćutim i dišem. Trudim se da u tim trenucima ne razmišljam. Četvrta, veoma bitna stvar je to što na glas govorim o svojim emocijama. Nekad plačem, nekad se glasno smejem, nekad se svađam. Sve je u redu, i sve je dozvoljeno. Peta stvar je što živim u sadašnjosti. Ne planiraam budućnost i ne držim se slepo tih planova. Doći će i biće dobro, ili neće. Svakako će se preživeti i sve će biti onako kako treba da bude. 

Kad sam zatvorila svesku sa ciljevima, postavila sam sebi samo jedan zadatak - da nađem mir. Na tome radim i čini mi se da mi dobro ide. Više se ne opterećujem, ne dramim kad kasnim, ne nerviram se oko nebitnih stvari. Uspela sam da svoje ciljeve svedem na jedan, najvažniji, da budem dobro. Ništa sem toga nije važno. Za to je potrebna hrabrost i potreban je proces. Ne brinite, život ide i mi treba da idemo u skladu sa njim, ni sporije ni brže. Na kraju, sve dođe na svoje, i sa planovima, i bez njih.

Kolumnu piše: Zorana Grujin