Evo mene ponovo sa temom koja nije ključna u vašem prenatrpanom rasporedu za danas ili sutra, ali jeste bitna za celokupan život.  Samopouzdanje - magična reč koju čujemo od malena i koja meni nikada u potpunosti nije bila jasna. Kakava je to moć i kako doći do nje? Da li je uopšte značajna za život pojedinca? Još važnije, ako je nemamo ili izgubimo ima li negativnih posledica? Naučila sam mnogo o samopouzdanju, priznajem, na malo teži način. Verujem da ste i vi nekad preispitivali i analizirali kako da povećate samopoštovanje. 

Pandemija koja je vladala svetom jeste uticala na moje samopouzdanja, valjda zato što sam imala dovoljno vremena da pauziram svoje obaveze i da se suočim sa sobom. Bilo je teško, ali je bilo zaista isceljujuće. Prenosim vam svoje iskustvo u narednim redovima!

Kolumnu piše: Minja Miljuš

NE PROPUSTITE: KAKO RETROAKTIVNA LJUBOMORA UNIŠTAVA VEZU?

Kako je pandemija uticala na moje samopouzdanje?

Tokom pandemije, shvatila sam da se moje navike menjaju. Činilo mi se da je sve van moje kontrole i to me je nateralo da se preispitujem. U meni se javljao osećaj nemoći i bezvrednosti, udaljavanja od prirode i racija tokom protekle dve godine života.

Dve godine života nije malo, da sam rodila dete ono bi sada počelo da sklapa rečenice i trči po kući nestabilnim korakom. Za dve godine možete završiti specijalizaciju na medicinskom fakultetu, proputovati svetom, usavršiti strani jezik i mnogo drugih stvari u kojima se pronalazite. U narednim redovima izneću vam svoje iskustvo u nadi da će i vama biti od koristi i da ćete prepoznati sebe i skupiti hrabrost da izgradite samopouzdanje ili ga još više učvrstite.

Ljudi pripadaju različitim tipovima ličnosti u skladu sa tim imamo različite osobine. Volim da držim život pod kontrolom, preuzimam odgovornost za svoje telo i svakodnevno planiram svoj dan. To znači da sam u periodu pre pandemije imala različite aktivnosti na dnevnom nivou, svakodnevno sam šetala, jednom nedeljno odlazila na bazen, radila jogu i pisala knjigu. Dakle, moj život je bio ispunjen i kada sam u pokretu onda se osećam dobro!

Početak pandemije doneo mi je slabiji imunitet, zato što je moje telo naviklo na boravak u prirodi. Svakodnevni život u karantinu pod belim plafonom umesto vedrim nebom me je gušio, nisam mogla da se ostvarim u stvarima koje volim. Pritom je moj životni poziv uvek bila komunikacija sa ljudima, a sada to nije moguće uraditi u potpunosti jer su zabranjeni bliski kontakti. Odsustvo slobode me je gušilo i razdiralo toliko da sam se susrela sa velikim stepenom anksioznosti, gubila vazduh i na mom telu se usled stresa pojavio ekcem. Ekcem je bio takvog oblika da su mi dlanovi bili prekreveni bubuljicama, koje su svrbele i pretvarale se u kraste. Ekcem je bio takav da nisam mogla da izađem iz kuće od sramote jer sam izgledala kao da su me zaključali u vremensku kapsulu i transporotvali iz srednjeg veka u 21. vek. Leto nakon karantina prošlo je stresno, nisam mogla da obučem šorc i majicu kratkih rukava jer su moje ruke i noge bile prekrivene krastama koje su dermatolozi lagano lečili i koje su postepeno nestajale. Da, žena koja je navikla na aktivnost išla je u dugačkim pantalonama, dugim čarapama i majici na dugačke rukave na plus četrdeset stepeni, zahvalna što uopšte možemo da izađemo iz kuće.

Krivo je samopouzdanje

Sve je to posledica mog lošeg psihičkog stanja, gubitka kontrole i pre svega gubitka samopouzdanja.

Tokom prve godine prilagođavanja na novu realnost i borbe sa ožiljcima koji su izgledali kao masnice na mom telu izgubila sam ritam svog života. Više mi nije bilo važno da li ću ići na trening, nisam ni mogla da odradim trening  jer bi iziritirao kožu. Više nisam imala volju da se družim, ljudi su me iznova pitali za moje ožiljke i preispitivali kako se osećam. Moja energija bila je na minimumu i osoba koja je navikla bude fizički aktivna sada je svoje slobodno vreme provodila u krevetu.

Ležanje u krevetu i nagli prestanak fizičke aktivnosti doneo je ciste na jajnicima. Izvor ženske energije jeste materica, a kako je moja energija bila narušena pojavili su se ginekološki problemi. Tada sam sebi rekla "Stani!, dosta je bilo, nećeš ući u začarani krug. Dosta je pomućenog stanja svesti, vreme je da vratiš svoje samopouzdanje!"

Čini se da hvalim sebe, ovo izgleda kao da sam bila heroina, ali za hipohondra koji pazi na ishranu i svaku stvar u svom životu ovo je stvarno bio veliki šok. Odustala sam od klasične terapije koju ginekolozi preporučuju, a sve u dogovoru sa svojim doktorom i njegovom potvrdom. Umesto da kupim lekove počela sam sa psihoterapijom u narednih godinu dana trajanja apokalipse ili virusa Covid-19. Uz pomoć profesionalnog psihoterapeuta izbacivala sam postepeno negativne emocije, strah, razgovarala o svojim tajnama, odnosu sa ljudima i u narednih godinu dana uspela da se vratim u normalu, u svoju realnost. Nakon šest meseci psihoterapije moj život se polako menjao, jasno je da i dalje moram da stavim masku kada idem u prodavnicu ili ulazim na bazen, ali sama činjenica da sam nastavila da izražavam sebe je prosvetljujuća. Naučila sam različite tehnike disanja i uspela da meditiram.

Kako sam počela sa psihoterapijom i počela da izbacujem sabijene i nakupljene strahove tokom ove pandemije, moj unutrašnji svet je došao do izražaja. Iznova sam mogla da se usresredim na svoje kapacitete, učim, radim i posvetim se sebi i svom opštem zdravlju i fizičkom izgledu. Uz rad na sebi ojačala sam svoje samopouzdanje i izoštrila svoje sposobnosti. U sred pandemije uspela sam da prođem razgovor za posao koji sam dugo želela i stignem do pozicije kojoj sam težila pre korone. Svoje opšte zdravstveno stanje dovela sam do perfekcije uz zdravu ishranu i boravak u prirodi.

Želim da vam kažem da samopouzdanje neće rasti uz različite mantre i kliktanje na emisije motivacionih govornika. Samopouzdanje raste samo kad se borimo za svoju unutrašnjost, za stvari koje volimo i pritom priznajemo svoje mane i strahove. Moj pogled na svet se promenio nakon ove spoznaje, shvatila sam da možemo da se izborimo za sebe i da ništa ne može da zarobi ono što je živo u nama. Ako bi svako od nas pristupio ličnoj borbi i usavršio sebe i svoje telo do perfekcije, svima bi nam bilo mnogo lakše i bili bismo srećniji.

U meni se nakon jednogodišnjeg rada na sebi pojavila još veća želja za slobodom, želja da živim u saglasnosti sa prirodom. Nadam se da ću vam jednog dana u narednim godinama pisati kolumnu iz svoje kuće u selu Rtanj, pre nego što odem da okopam baštu dok me zraci prvog sunca miluju po obrazima. Do tada, radite na sebi i jačajte svoje samopouzdanje razgovorom sa psihoterapeutom ili najboljim prijateljem iznoseći sve boli koje vam kidaju dušu i strahove koji mute razum.

Budite dobro!