.png)
Kao dete, a kasnije i kao tinejdžerka, živela sam u uverenju da je sreća rezervisana za one „savršene“. Za devojke sa naslovnica časopisa, za one koje su uvek imale prave reči, za one čija koža nikada nije imala bubuljicu, a kosa uvek besprekorno stajala. Sećam se, stajala bih pred ogledalom i satima pronalazila mane. Preveliki nos, preširoki kukovi, kosa koja „ne sarađuje“, glas koji je previše tih... Lista je bila dugačka, a ja sam na njoj bila tek niz razočaranja.
To konstantno preispitivanje i poređenje sa drugima dovelo me je do tačke gde sam se osećala potpuno nevidljivo i bezvredno. Nisam shvatala da to što mi se čini da mi nešto „fali“ zapravo nema veze sa mnom, već sa slikom koju sam stvorila o tome šta je savršeno. A ta slika je bila – nerealna.
.jpeg)
.png)
