Sećam se, ne tako davno, kada je dom bio sinonim za prostranstvo. Sanjali smo o velikim sobama, dvorištima, mestu za svakog člana porodice, pa i za goste. Televizijske serije i filmovi su nam servirali sliku savršenog života u kućama sa tri spavaće sobe, dva kupatila i uređenim baštama. I mi smo, kao papagaji, ponavljali taj san. Živeti u malom stanu, recimo u 30 kvadrata, smatralo se prolaznom fazom, nužnim zlom na putu ka "pravom" domu. Studenti, samci na početku karijere, možda penzioneri sa smanjenim potrebama – to su bili ljudi koji su živeli u malim prostorima.

Kao dete, a kasnije i kao tinejdžerka, živela sam u uverenju da je sreća rezervisana za one „savršene“. Za devojke sa naslovnica časopisa, za one koje su uvek imale prave reči, za one čija koža nikada nije imala bubuljicu, a kosa uvek besprekorno stajala. Sećam se, stajala bih pred ogledalom i satima pronalazila mane. Preveliki nos, preširoki kukovi, kosa koja „ne sarađuje“, glas koji je previše tih... Lista je bila dugačka, a ja sam na njoj bila tek niz razočaranja.

To konstantno preispitivanje i poređenje sa drugima dovelo me je do tačke gde sam se osećala potpuno nevidljivo i bezvredno. Nisam shvatala da to što mi se čini da mi nešto „fali“ zapravo nema veze sa mnom, već sa slikom koju sam stvorila o tome šta je savršeno. A ta slika je bila – nerealna.

Ne postoji osoba koju bar jedan događaj u životu nije poremetio i slomio. Priče o konstantnoj sreći, radosti i svesnosti, prosto, nisu tačne. Ono što je bitno je ne ostajati u stanju slomljenosti dugo. Sledeći koraci bi trebalo da budu usmereni ka pretvaranju mesta na kojima smo "napukli" ili se "razbili" u prilike, šanse, lekcije koje nećemo ponavljati i, na kraju tog procesa, u svoje jače strane i osnaženosti.

Sećam se trenutka kada su mi prvi put stavili bebu u naručje. Taj mali, savršeni stvorić bio je sve o čemu sam ikada sanjala. Osećala sam talas ljubavi, radosti i neopisive zahvalnosti. Svi su mi govorili da je ovo najlepši period u životu žene, i verovala sam im. Ali ono što se dešavalo unutar mene ubrzo je počelo da baca senku na tu idealnu sliku.