Postoji ta jedna rečenica koju žene sporo prihvataju, još sporije razumeju, a najteže žive:
Sve što ti se dešava – dešava se za tvoje najveće dobro. Ovu reečnicu sam prvi put čula kada sam bila na dnu i ne, nije mi tada davala olakšanje, nego samo veću zbunjenost. Jer, ako je ovo dobro za mene, kako izgleda kada mi dešavaju stvari koje nisu. A u tome je caka, UVEK ti se dešavaju stvari koje su dobre za tebe. Mene.

Možda zato što na prvu zvuči kao da ti neko nameće jeftinu utehu. Kao da ti u ruku guraju instant-kafu, onu jeftinu, dok ti duša traži barista latte sa penom u obliku srca. Kao da ti pričaju bajke u trenutku kada si potpuno svesna da tvoja priča nije bajka, već život koji te baca sa jednog talasa na drugi, bez pauze da uzmeš vazduh.

Ali jedna stvar je sigurna:

Uvek postoji trenutak — samo jedan, ali neizbežan — kada se okreneš i kažeš:

„Čekaj… da ovoga nije bilo, ne bih danas bila ovde gde jesam.“

I tada shvatiš.

Konačno shvatiš.

Kada život zatvori vrata, ti u početku stojiš u hodniku.

Ovo nije priča o pozitivnom razmišljanju.

Ovo je priča o rastu, transformaciji i o onim trenucima kada ostaneš sama sa sobom i shvatiš da tvoj život ne ide nizbrdo — nego ide duboko. Tamo gde treba da porasteš, pre nego što kreneš visoko.

U stvarnosti, kada se život zatvori pred tobom, ti stojiš u hodniku. Besna, zbunjena, povređena, pokušavaš da otvoriš vrata koja očigledno nisu tvoja. Pokušavaš da se okreneš i vratiš kroz ulaz za koji si u tom trenutku apsolutno sigurna da je bio pogrešan, da jednostavno nije bio tvoj.

Ali sve dok se boriš sa njima, ne vidiš da su par metara dalje širom otvorena neka druga vrata — ona koja vode u pravcu koji ti je zapravo namenjen.

Problem je samo što niko ne voli hodnik.

Jer hodnik je neizvestan, hladan, prazan, eho ti odzvanja u grudima. I nemaš poverenja u život, Boga, Univerzum da si u pravom hodniku, ako je hodnik neizbežan.

Ali hodnik je i mesto gde ti tišina najglasnije govori.

To je onaj period života u kojem ti se čini da stagniraš, da se raspadaš, da si zaglavila.

Međutim, istina je suprotna: to je period u kojem se preoblikuješ. A ko voli to? Kome prija to? Nikad niko nije uživao u porođaju, da vam samo to kažem. Porođaj je bolan, jako bolan. Neprijatan i opet, jako fizički bolan. Ali beba… Iz njega proizlazi beba koja sve, ali sve u jednoj sekundi izbriše.

Mi žene često mislimo da je stagnacija kazna.

A zapravo, stagnacija je samo dublje ukorenjivanje onoga u šta rasteš.

Jedna žena mi je jednom rekla:

„Da mi se tada otvorilo ono što sam silno želela, ne bih bila spremna.“

I bila je u pravu.

Život te nikada ne kažnjava – on te priprema.

Kada gubiš ljude, ne gubiš ljubav — nego se oslobađaš onoga što nisi ti

Gubici su uvek najteži deo ove lekcije.

Nijedna žena ne plače toliko zbog prekida veze koliko plače zbog slomljene slike koju je godinama gradila o njemu, na primer. Plačemo za sobom, sopstvenom slikom koju smo imali o sebi pored te osobe. Nedostajemo sami sebi kakve smo bile pored osobe za koju smo verovale da nas voli.

Nijedna ne tuguje samo zbog muškarca — tuguje zbog identiteta koji je vezala za njega.

Nijedna ne pati zbog kraja prijateljstva — pati zbog verzije sebe koja je postajala da bi uopšte bila deo tog odnosa.

Ali da li znaš šta je najmoćnija istina o gubicima?

Ako nije tvoje, neće opstati.

Ako jeste tvoje, ne možeš da ga izgubiš.

A sve što odlazi, oslobađa prostor nečemu mnogo većem. U ovo jako verujem i spremna sam da za ovu ideju izginem.

Nekada ti život oduzme osobu ne zato što si kažnjena, nego zato što bi ta osoba, da je ostala, zakočila sve ono što tek treba da postaneš.

Koliko puta si kasnije u životu rekla:

„Hvala Bogu što se to nije desilo.“

Isto je i sa ljubavima, prijateljstvima, pa čak i poslovnim saradnjama.

Ono što te napušta, tebi zapravo pravi prostor.

Ali razmišljaj ovako:

Drvo ne plače kada lišće opada.

Drvo zna da se rađa novo.

Zašto onda misliš da tebi život oduzima?

On te priprema za sledeću sezonu.

E sada ono glavno - vera. Apsolutno poverenje u Boga koji je ovde da bi nam dao nešto mnogo veće, ali poverenje prema njemu mora da postoji u vremenskoj razlici od gubitka do sada.

Tvoje najveće dobro nikada ne izgleda kao dobro u trenutku kada se dešava

Kad bi samo mogla da vidiš koliko puta te život sklanjao od pogrešnih puteva… Sećam se jedne avanture koju sam imala sa mamom. Sele smo u auto, ona je vozila, i uputile smo se za Novi Sad da kupujemo nameštaj za njenu sobu. Jako raspoložene i ushićene zbog tog šopinga. Prešla je preko pune linije, policajci su nas snimili, zaustavili, naplatili kaznu u iznosu nameštaja koje smo krenule da kupimo. Jedna svađa kasnije sa njima, nas dve smo nastavile put za Novi Sad. Makar da odemo na kafu. Bila je jako ljuta, a ja sam joj rekla sledeće: “Mama, a šta ako nas je zaustavio da ne bismo poginule par kilometara dalje zbog nekog kamiona?”

E sada, mi ne možemo da imamo uvid u tu informaciju. Možemo da imamo zahvalnost da ako je to možda bila mogućnost, hvala Ti što si nas na neki način zaustavio i sprečio smrt. Ne znamo to. Možda nije to, ali šta ako jeste. Da li naši životi vrede tih para koje im je onda ona ostavila? Apsolutno da.

Koliko puta ti je presekao nešto što si mislila da ti pripada, ali te zapravo štitio.

Koliko puta je usporio nešto što si htela odmah, jer bi te prevelika brzina slomila.

Koliko puta ti je zatvorio vrata da bi ti dao prozor, svetliji, širi, otvoreniji.

Ali problem je u tome što mi žene prvu reakciju imamo kao da smo preživele smak sveta.

Drama, suze, ljutnja, samopropitivanje:

„Zašto baš meni?“

„Šta sam pogrešila?“

„Zašto ovo sada?“

Ne shvatamo da se ponekad najbolja stvar u životu događa maskirana kao najgora.

U ljubavi.

U poslu.

U karijeri.

U zdravlju.

U porodici.

U finansijama.

Ponekad se tvoja najveća pobeda pojavi kao veliki gubitak.

Ponekad tvoja najveća lekcija dođe kao bol.

Ponekad tvoje novo poglavlje počinje kao raspad.

Ali tek kada prođeš kroz sve to, pogledaš unazad i shvatiš:

„Nisam bila slomljena, bila sam preoblikovana.“

Univerzum ti nikada ne uzima nešto, a da ti ne daje nešto veće

Zvuči čudno, ali univerzum radi u tvoju korist čak i kada ti se čini da si bačena niz stepenice.

Svaka prepreka ima svrhu.

Svaka je lekcija.

Svaka te oblikuje.

Ako izgubiš posao — dobila si novu šansu.

Ako te ostavi partner — dobila si prostor za ljubav koja ti zaista pripada.

Ako ti se zatvori mogućnost — dobila si putanju ka drugoj.

Uvek postoji kompenzacija.

Uvek postoji balans.

Uvek postoji razlog.

Žene često kažu da su najviše rasle onda kada su izgubile najviše.

Zašto?

Zato što su tada prvi put bile primorane da vide sebe bez svega što ih je definisalo.

Da se setim jedne rečenice koju sam čula pre mnogo godina:

„Mi se ne plašimo nepoznatog. Mi se plašimo gubitka poznatog.“

I to je ključ.

Jer poznato te drži gde jesi.

Nepoznato te vodi gde treba da budeš.

Tvoja intuicija nikada ne greši — ali ti je često ignorišeš

Jedan od najvećih darova svake žene je intuicija.

To unutrašnje „znam, ali ne znam kako znam“.

I zanimljivo je koliko puta ti univerzum pošalje znak, a ti ga tumačiš kao slučajnost.

Znaš onu situaciju kada osećaš da nešto nije za tebe, ali svejedno ideš?

Ili kada osećaš da treba da ostaneš, ali odlaziš?

Kada osećaš da te nešto vuče, ali se tvrdoglavo držiš starog?

Život uvek poštuje tvoju slobodnu volju.

Ako želiš da naučiš na teži način — dozvoliće ti.

Ako želiš na lakši — takođe će ti dati.

Uvek imaš izbor, iako ti ponekad deluje kao da ga nemaš.

A tvoja intuicija je zapravo navigacija prema tvom najvećem dobru.

Mama mi je jednom rekla:

„Sve što sam ignorisala kao šapat, kasnije je postalo vrisak.“

I to je tačno.

Život u početku šapuće.

Ako ga ne čuješ — povisi ton.

Ako i dalje ignorišeš — napravi lom samo da te probudi.

Ali i taj lom je — za tvoje najveće dobro.

Najveće dobro je ponekad samo lekcija

Da se ne lažemo — nekad ti život ne daje poklone, nego domaće zadatke.

Bolne.

Teške.

Dosadne.

I nimalo glamurozne.

To su trenuci kada se pitaš:

„Zašto ja moram ovo da naučim?

Zar nisam već dovoljno učila?“

Ali ako ponavljaš isti obrazac, znači da lekcija nije savladana.

Ako privlačiš iste ljude, iste priče, iste situacije — to su samo poglavlja koja ti se vraćaju jer nisi zatvorila prethodna.

Ti si ista duša, ali nisi ista žena.

I zato život insistira da upoznaš sebe na nov način.

Lekcije su sastavni deo tvog najvećeg dobra.

Ne zato što te život kažnjava, nego zato što te priprema.

Ne možeš biti žena koja manifestuje ljubav, a da ne naučiš da postaviš granice.

Ne možeš biti žena koja želi finansijsku slobodu, a da ne naučiš da donosiš hrabre odluke.

Ne možeš biti žena koja želi stabilnost, a da ne naučiš da budeš u miru sa sobom.

Tvoje najveće dobro nikada ne dolazi bez tvoje najveće odgovornosti.

Transformacija nije leptirić — transformacija je gusenica koja misli da umire

Volimo da romantizujemo ličnu transformaciju.

Objaviš metaforičnu sliku leptira, citat o rastu, pokoju motivacionu rečenicu i misliš — evo, to je to.

Ali prava transformacija…

Prava transformacija je haos.

To je kada ti se život raspadne na sastavne delove,

pa ih ti polako sklapaš na način koji nikada ranije nisi probala.

To je kada se stara ti bori da ostane,

a nova ti pokušava da se rodi.

To je kada u isto vreme želiš nešto novo i plašiš ga se jer ne znaš kako će izgledati.

To je kada platiš cenu rasta:

suočavanje sa sobom.

Leptir ne zna da postaje leptir.

On samo zna da gusenica umire.

Tako i ti.

Znaš li koliko žena nikada ne postane ono što treba da postane jer pobegnu iz procesa baš kada se preobražaj dešava?

Boli, pa odustanu.

Teško je, pa se vrate starom.

Neizvesno je, pa biraju sigurnost.

Ali evo istine:

Transformacija nije komforna.

Ali stagnacija je mnogo bolnija.

Sve što ti se događa, događa se zbog onoga što si tražila — čak i kad to zaboraviš

Koliko puta si se molila za snagu?

Pa ti život dao situacije u kojima moraš da budeš jaka.

Koliko puta si se molila za samopouzdanje?

Pa ti život dao ljude koji su te naterali da ga gradiš iz sebe, ne iz validacije.

Koliko puta si se molila za novu verziju sebe?

Pa ti život dao situacije u kojima stara verzija više ne funkcioniše.

Koliko puta si se molila za novi život?

Pa ti život oduzeo sve što te držalo vezanu za stari.

Pazi dobro:

Život ti nikada ne isporučuje želje u obliku u kojem ih očekuješ.

On ti isporučuje prilike da postaneš žena koja može da ih primi.

Ti kažeš: „Želim ljubav.“

Život kaže: „Nauči prvo da voliš sebe.“

Ti kažeš: „Želim uspeh.“

Život kaže: „Nauči prvo da veruješ u sebe.“

Ti kažeš: „Želim mir.“

Život kaže: „Nauči prvo da ne stvaraš haos u sebi.“

Ono što si tražila dolazi — samo ne onim redosledom koji bi ti izabrala.

Dolazi onim koji ti najviše koristi.

Najveće dobro zahteva poverenje — a poverenje je najhrabriji čin koji žena može da napravi

Nije teško verovati kada sve ide dobro.

Trik je verovati kada se ništa ne dešava.

Kada je tišina.

Kada je zastoj.

Kada je mrak.

Kada je nesigurno.

Kada ti se čini da si sama.

Ali nisi.

Nikada nisi.

Postoji ta božanska inteligencija, ta energija koja te vodi, čak i kada je ne vidiš.

Osećaš je u trbuhu.

Osećaš je u grudima.

Osećaš je u intuiciji.

Život te nikada ne gura niz liticu.

On te gura u let.

Tvoj posao je da raširiš krila.

Njegov je da te podigne.

Najveće dobro je uvek iza jedne hrabre odluke:

da veruješ.

I zato… kada sledeći put pomisliš „zašto baš ja?“ — promeni pitanje

Postavi sebi novo:

„Šta me ovo uči?“

„Za šta me ovo priprema?“

„Šta u meni treba da se promeni?“

„Koju verziju sebe treba da ostavim iza?“

Ako promeniš pitanja — promenićeš život.

Svaki izazov ima svrhu.

Svaki izazov ima blagoslov.

I svaki te vodi negde.

Nisi ovde da preživljavaš.

Nisi ovde da se žališ.

Nisi ovde da patiš.

Ti si ovde da rasteš.

Da se uzdigneš.

Da se vratiš sebi.

Da budeš žena koja zna da je vođena.

Uvek vođena.

Uvek podržana.

Uvek zaštićena.

Jer verovala ti u to ili ne —

Sve što ti se dešava, dešava se za tvoje najveće dobro.

Uvek.

Bez izuzetka.

I jednog dana — možda ne danas, možda ne sutra — okrenućeš se i reći:

„Da je bilo onako kako sam želela…

nikada ne bih postala žena kakvom sam danas ponosna da budem.“

I tada ćeš shvatiti:

Ničega nisi bila žrtva.

Sve vreme si bila protagonista svoje priče.

A tvoj najveći rast —

uvek je bio deo plana.

Autor tekst: Tamara Baroš - lider nove generacije žena

Preduzetnica u duši, mama troje dece, lav-škorpija i strastveni obožavalac dubokih razgovora o duhovnosti.

Ig - @tamarabarosofficial
Tiktok - tamarabarosofficial
Email - barostamara@gmail.com