pinterest

Kada sam devedesetih godina, sa dva kofera, uplakanom decom i diplomom medicinske sestre koja ovde nije vredela ni pet para, stigla na autobusku stanicu u Frankfurtu, mislila sam da sam dotakla dno. Nisam znala jezik, nisam znala običaje, a hladna Nemačka delovala je kao planeta za sebe.

Danas, dvadeset godina kasnije, ja sam ovde svoja na svome. Deca su završila fakultete, a ja i suprug čekamo penzije o kojima bismo u Srbiji mogli samo da sanjamo. I neću da grešim dušu - Nemačka nam je dala hleb kada niko drugi nije hteo. Ovde se zna red, rad i disciplina. Plata leže tačno u minut, ulice su kao apoteka, a zakon je isti i za direktora i za čistačicu.

Ali, postoji jedna stvar koju nijedan evro ne može da kupi, i jedna istina koju sam shvatila radeći godinama po tuđim kućama, prvo kao spremačica, a kasnije kao negovateljica starih lica.

Oni imaju standard, ali mi imamo dušu. I ono najvažnije - mi imamo dom.

Često čujem naše mlade žene kako se dive zapadnom načinu života. Kažu: "Blago Nemicama, one su emancipovane, ne robuju kući kao mi." E pa, drage moje zemljakinje, dozvolite da vam Goca sa svojih pedete i četiri godine objasni razliku između emancipacije i hladne kuće. Dozvolite da vam kažem zašto, uprkos svemu, Nemica nikad neće biti domaćica kao Srpkinja.

Autor teksta: Gordana Ivanović
 

1. Kod njih kuća ne miriše na ručak (Kult hladnog sendviča)

Prva stvar koja me je šokirala kad sam ušla u nemačku porodicu bila je kuhinja. Blistava, moderna, sa uređajima za koje u to vreme u Srbiji nismo ni znali da postoje. Ali, hladna.

Kod nas, kuhinja je srce kuće. Kod nas se od jutra čuje zveckanje šerpi, miris luka, aroma kafe. Kod nas postoji kult kašike. Ako nisi pojeo nešto na kašiku, kao da nisi ni jeo.

Ovde? Ručak je često nešto s nogu, pasta na brzinu ili nešto podgrejano iz marketa. Ali ono što me je najviše porazilo je njihova večera, čuveni Abendbrot. To je u prevodu "večernji hleb". Zamislite porodicu koja se okupi uveče, a na sto se iznese daska, hleb, puter, malo šunke i sira. Svako uzme svoje, namaže, pojede i ode u svoju sobu.

Nema onog našeg: "Sedi da jedeš dok je toplo!", nema mirisa sarme koja se krčka tri sata, nema pite koja miriše do komšijskog stana.

Sećam se mog pacijenta, gospodina Hansa. Čovek je bio milioner, živeo je u vili. Kada sam mu prvi put, na svoju ruku, skuvala običan srpski pasulj sa rebarcima, čovek je zaplakao. Bukvalno su mu suze krenule. Rekao mi je da ga to podseća na detinjstvo pre rata, kada su i njihove majke kuvale. Oni su željni toplog obroka, duše u tanjiru, ali su to žrtvovali zarad praktičnosti. Mi Srpkinje možda provodimo previše vremena u kuhinji, ali naša deca rastu uz mirise koji se pamte celog života.

2. Pegla je za njih "gubljenje vremena"

Moja snaja je Nemica. Divna žena, vredna, inženjer po struci. Poštujem je i volim. Ali kad vidim kako slaže veš, meni se diže kosa na glavi.

Oni sve vade iz mašine za sušenje (koja sve sažvaće) i tako "toplo" samo slože u ormar. Posteljina, peškiri, donji veš, kuhinjske krpe... ništa se ne pegla. Njihova filozofija je: "To je gubljenje vremena, ionako će se izgužvati dok spavaš."

Možda su u pravu. Možda sam ja luda što peglam i čarape i kuhinjske krpe. Možda sam rob navike. Ali ja ne mogu da legnem u posteljinu koja nije "pod konac". Za nas Srpkinje, urednost nije samo higijena, to je pitanje dostojanstva i poštovanja prema ukućanima.

Kada uđete u nemačku kuću, ona deluje sterilno, ali često nije dubinski čista. Nema generalke pred praznike kad se pomeraju regali i pere iza frižidera. Kod nas se kuća glanca da bi se u njoj uživalo, kod njih se kuća održava da bi funkcionalisala.

3. Gosti se najavljuju pismenim putem

Ovo mi najteže pada i posle 20 godina. U Srbiji, kad mi je teško, kad me "stisne" u grudima, ja okrenem kumu i kažem: "Stavi kafu, dolazim da se isplačem." I za 10 minuta sam tamo, a kafa me čeka.

Ovde? Ovde se prijateljstva zakazuju u rokovnik. "Draga Goco, mogli bismo da se vidimo sledeće subote popodne, od 16 do 18 časova." Ako dođete nenajavljeni, gledaju vas kao da ste pali s Marsa. Smatraju to nepristojnim upadanjem u privatnost.

I kad odete u goste, nema onog našeg gostoprimstva gde se iznosi sve što imaš u frižideru, "da se ne obrukaš", makar ti sutra deca ne imala šta da jedu. Ovde se iznese keks (često izbrojan po komadu) i kafa. I kad se kafa popije, očekuje se da krenete. Nema sedenja do zore, nema pevanja, nema onog smeha od kog vas boli stomak. Sve je odmereno, tiho i kulturno. I beskrajno dosadno.

4. Vaspitanje dece: Samostalnost ili hladnoća?

Nemice su sjajne majke, da se razumemo. One svoju decu uče samostalnosti od malih nogu. Dete padne - one ne trče da ga podignu kao mi ("Jao, ljubi majka, jesi se udario?"). One čekaju da dete samo ustane.

To je verovatno zdravije za psihu deteta. Ali meni se srce cepa kad vidim kako čim napune 18 godina, deca praktično "dobiju šut kartu". Odu od kuće, i viđaju roditelje za praznike. Kod nas? Kod nas se zna. Majka je majka dok je živa. Mi možda preterujemo, možda smo posesivne, možda "gušimo" decu supom i savetima i kad imaju 40 godina. Ali ta veza, ta toplina, ta sigurnost da uvek imaš gde da se vratiš – to je ono što nas čini narodom sa dušom.

Ovde su starački domovi puni. I to ne zato što su im deca loša, već zato što je to "prirodan tok stvari". Ja radim u tom domu. Gledam te bake koje imaju sve, najbolje lekove, najbolju negu, ali nemaju nikoga da ih drži za ruku. Čekaju nedelju da im neko dođe na sat vremena.

Čuvajte ono što imate dole

Da me ne razumete pogrešno - volim ja Nemačku. Ona mi je omogućila mirnu starost. Ne moram da brinem da li ću imati za struju. Sistem funkcioniše savršeno. Ali, duša mi je ostala dole, na Balkanu.

Nedostaje mi onaj haos. Nedostaje mi komšinica koja svrati na kafu bez kucanja i donese vruću pitu. Nedostaje mi miris pržene paprike u septembru koji se oseća u celoj zgradi i niko ne zove policiju zbog "mirisa". Nedostaje mi toplina.

Nemice su praktične, racionalne, emancipovane i bogatije od nas. Svaka im čast na tome. Ali verujte Goci - nijedna Nemica ne ume da voli, da dočeka, da nahrani i da zagrli kao naša žena. Mi kuću ne pravimo od cigala, nego od emocija.

Zato, vi koje ste ostale u Srbiji, nemojte samo da kukate kako je tamo teško. Jeste, teško je, znam. Ali imate bogatstvo kog niste ni svesne dok ga ne izgubite. Imate jedni druge. I imate miris doma. A to u Nemačkoj ne može da se kupi ni za kakve pare.