Kada prođete kroz bilo koje selo u istočnoj ili južnoj Srbiji, pa i kroz predgrađa Beograda, videćete ih. Ogromne, prelepe kuće sa fasadama u jarkim bojama, kovanim ogradama koje sijaju na suncu, lavovima na kapijama i spuštenim roletnama.

To su spomenici našeg rada. I spomenici naše zablude.

Ja sam Milica, imam šezdeset i dve godine i jedna sam od tih žena. Suprug i ja smo otišli u Nemačku, u okolinu Minhena, daleke 1988. godine. Plan je bio klasičan: "Idemo na pet godina, da zaradimo za kuću i traktor, pa se vraćamo."

Tih pet godina se pretvorilo u deset, pa u dvadeset, pa u trideset.

Danas, kada me reuma steže u ovim hladnim nemačkim jutrima, često se pitam - za šta smo se žrtvovali? Naša deca, Marko i Ivana, rođena su ovde. Išli su u nemačke vrtiće, nemačke škole. Mi smo radili. Muž na baušteli (gradilištu), ja po tuđim kućama, ribajući toalete bogatih Nemaca.

Štedeli smo na svakom koraku. Ovde smo živeli u stanu od 40 kvadrata, jeli smo najjeftiniju salamu, nismo išli na letovanja (osim u Srbiju), nismo kupovali brendiranu garderobu. Svaki evro, svaka marka pre toga, išla je "dole". U Srbiju.

Dizali smo sprat po sprat. Moralo je da se vidi. Moralo je da bude veće nego kod komšije Radeta. "Nek imaju deca", govorio je moj muž dok je mešao malter na +40 stepeni svog godišnjeg odmora. Umesto da odmaramo, mi smo zidali.

Kuća od 300 kvadrata za 15 dana godišnje

Danas ta kuća stoji završena. Ima 300 kvadrata. Ima tri sprata - jedan za nas, jedan za Marka, jedan za Ivanu. Ima četiri kupatila sa italijanskom keramikom koju niko nikad nije pokvasio. Ima veliku dnevnu sobu sa kožnom garniturom na kojoj je i dalje najlon, da se ne praši.

Mi u tu kuću dođemo dva puta godišnje. Za Božić i na leto, ukupno možda 20 dana. Prvih 5 dana provedemo čisteći prašinu i ubijajući pauke koji su se naselili u našem dvorcu. Onda 10 dana dočekujemo goste koji nam zavide i govore: "Svaka čast, domaćini, al' ste se snašli." A onda zaključamo kapiju, spustimo te proklete roletne i vratimo se u naš podstanarski stan u Minhenu da čekamo penziju.

Deca neće ni da čuju

Ali najveća bol nije ta prazna kuća. Najveća bol su deca. Marko se oženio Nemicom. Ivana živi sa dečkom u Berlinu. Kada im pomenemo kuću u Srbiji, oni prevrću očima. "Mama, šta ću ja tamo? Tamo nema sadržaja, ja tamo nemam prijatelje," kaže mi ćerka.

Za njih je ta kuća teret. Oni ne vide naš znoj i odricanje u tim zidovima. Oni vide samo obavezu. Već su nam rekli: "Kad vi umrete, mi ćemo to verovatno prodati, jer ko će da plaća porez i struju za nešto što ne koristi?"

Prodati. Tu reč kad čujem, srce mi se stegne. Prodati moj život? Prodati reumu mog muža? Prodati sva ona propuštena jutra sa decom jer smo morali na posao?

Gorka istina dijaspore

Znam da nas ljudi u Srbiji često gledaju popreko. Misle da smo bahati, da se razbacujemo. Ne znaju oni da je ta kuća naša uteha i naša tuga.

Gradili smo je da bismo dokazali da smo uspeli. A zapravo smo napravili mauzolej. Sada, pod stare dane, shvatamo da nam ne treba 300 kvadrata. Trebala nam je topla soba, trebao nam je zagrljaj dece koja su sada stranci, trebao nam je život koji je prošao dok smo mešali malter.

Moj savet svima koji sada kreću našim putem: Ne gradite dvorce u vazduhu. Dom je tamo gde vam je porodica, a ne tamo gde su najskuplje pločice. Bolje da smo te pare potrošili na putovanja sa decom, dok su još htela da idu sa nama. Sad je kasno. Sad imamo samo zidove. I tišinu.