Mnogi ljudi vole da čitaju zanimljive i dobre priče i pesme, ali još više vole da saznaju kako su žvieli njihovi omiljeni pisci.

Dešava se da su dela zanimljivija od života autora, i to je u redu. Ali kada se desi da su autori imali zanimljive anegdote ili uopšte, živote, vredi o tome pričati.

S tim u vezi, delimo sa vama priče iz života slavnih pisaca.

Dostojevski: kako je morao da napiše roman kako bi otplatio dugove

Čuveni pisac Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio veliki kockar. Ali kako okolnosti nekad nalažu, nevolja nas navede da otkrijemo svoje snage i kapacitete. Tako je nevolja sa kockom navela Dostojevskog da napiše veliku knjigu i da stekne životnu saputnicu.

Dostojevski je bio zapao u kockarske dugove. Da bi se izbavio iz njih, prodao je prava na svoja buduća dela firmi Stelovski. Ugovor je predviđao da, ako ne uspe da napiše roman u kratkom roku, izgubio bi prava na svoja dela u korist izdavača. 

Za tako zahtevaman posao bila mu je potrebna pomoć stenografa kojem bi diktirao sve što napiše. Tada je upoznao Anu Grigorijevnu Snitkinu koja mu je bila stenograf, a potom mu je postala supruga.

Dostojevski i Ana su uspešno završili roman “Kockar”, spasili pisca od nepravičnog ugovora, i živeli su zajedno do smrti pisca 1881. godine.

Gogolj i Puškin: kako je anegdota iz života jednog pisca poslužila drugom

Nikolaj Vasiljevič Gogolj i Aleksandar Sergejevič Puškin su obojica veliki pisci, ali su bili i dobri prijatelji. Delimo sa vama anegdotu koja govori o zanimljivom načinu na koji je nastala jedno od najvećih književnih dela u svetskoj književnosti.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj je bio napisao satiričnu komediju “Revizor” (1836) prema anegdoti koju mu je ispričao njegov prijatelj, Aleksandar Sergejevič Puškin.

Priča koju je ispričao Puškin je bila o tome kako su ga u jednom omanjem mestu slučajno zamenili za velikog državnog činovnika.

Gogolj je u toj priči video potencijal za delo u kojem je glavni junak lažni revizor u provincijskom ruskom gradu.

Na taj način je napisao priču univerzalnu o korupciji i mentalitetu svih ljudi.

Šantič i Dučić: Kako je prijatelj prijatelju prepustio devojku

Aleksa Šantić i Jovan Dučić su bili veliki pesnici i jako dobri prijatelji. Delili su sve, a kad je vreme došlo, jedan prijatelj se povukao pred jednom ženom i prepustio ju je drugom.

Tu priču nam je najlepše ispričao pisac i pesnik Miloš Crnjanski, pa ćemo ga poslušati:

“Šantić je neobično otmen čovek. Iako siromašan, bolestan, on je dolazio svako veče i mi smo svako veče govorili o poeziji. (...) Šantić je tada već bio ostareo, ali prav, visok, lep i ponosan, prirodan i uljudan neobično. Izgledao mi je kao neki osiromašeni beg koji nije prodao očevu kuću.

Aleksa Šantić se bio zaljubio i verio. Ali njegov drug, Dučić, koji je isto bio lepa pojava, molio je Šantića da se ukloni od te devojke. To se dešavalo u životu među prijateljima. I Dučić se bio u nju zaljubio, i Šantić se uklonio zato što je voleo svoga druga. Dučić se jedno vreme zabavljao sa tom devojkom, pa je posle prekinuo i otišao u diplomatiju. A Šantić je ostao u Mostaru sam i nikad se nije ženio.”

Majakovski i Jesenjin: kako je pesnik smislio stihove u hodu

Vladimir Majakovski i Sergej Jesenjin su bili obojica veliki pesnici. Ali kako se obično dešava u životu uspešnih ljudi, bili su rivali. Iako se nisu slagali, ova dva pesnika su se poštovala. Zbog toga delimo šaljivu anegdotu koja govori mnogo o njihovim karakterima.

Posle poetske večeri kada je Vladimir Majakovski izlazio iz kafane, sjatila se na njega grupa devojaka. Tražile su od virtuoza futurističke poezije da im izmisli stihove u hodu, na licu mesta. Majakovski je oduševljeno odgovorio da može.

Pokazao je na pijanca u jarku i započeo: “Leži beživotno telo/ na putu života našeg...” Na to se ubacio glas iz jame: “A šta tebe briga? Produži dalje sa kurvama svojim putem  kuda si i pošao!” Na to je kazao Majakovski: “Hajdemo, cure, to je Jesenjin.”

Ali drugi izvori kažu da je veče izgledalo drugačije: u stvari je recitovao glas iz jame, Jesenjin: “Ležim na zemlji svojoj/ Sam u sutonu tihom./ Putujem ka drugom svetu/ Tamo gde ne smetam nikom.”

Ivo Andrić i Milica Babić: kako je pisac strpljenjem došao do prave ljubavi

Ljubavna priča čoveka koji je tako lepo pisao o ženama je još lepša od njegovih dela.

Ivo Andrić, jedini srpski nobelovac, u mladosti je zavoleo Milicu Babić, profesorku na Akademiji primenjenih umetnosti i čuvenu kostimografkinju Narodnog pozorišta.

Kako je Babićeva bila udata za diplomatu i prevodioca Nenada Jovanovića, veliki pisac je strpljivo čekao na vreme kada će biti sa njom. Andrićevo vreme je došlo nakon trideset godina dopisivanja i dobrih odnosa sa braćnim parom Jovanović.

Kada je Miličin suprug preminuo, veliki pisac se njome oženio i živeli su zajedno do Miličine smrti 1968. godine.

To su bio izbor iz anegdota pisaca, pratite nas da biste saznali još!

Autor: Tanja Milenković

Književna kritičarka i autorka bloga Čitanja Šagane. Autorka brojnih tekstova o književnosti i umetnosti, sa radošću deli zanimljivosti i promišljanja iz sveta književnosti.

Možete je zapratiti na Instagramu:

IG: knjizevniblogsagane
Blog: knjizevniblogsagane.wordpress.com