pinterest

Bliže se prolećni praznici i sezona kada stotine hiljada naših ljudi iz dijaspore pakuje kofere i kreće put Balkana. Za rodbinu i prijatelje u Srbiji, to znači samo jedno: stižu pokloni, markirana odeća, parfemi i plaćeni ručkovi u kafanama.

Decenijama unazad, na ovim prostorima vlada nepisano pravilo da onaj ko je otišao u Nemačku, Austriju ili Švajcarsku automatski ima drvo u dvorištu sa kog bere evre. Međutim, jedna iskrena i prilično surova ispovest žene koja već deset godina živi i radi u Minhenu, u potpunosti je srušila taj mit i izazvala nezapamćenu buru na društvenim mrežama.

Njene reči su bile direktne, bolne i pogodile su u sam nerv svakog gastarbajtera, ali i svakog rođaka koji je bar jednom poslao poruku: "Zajmi mi 200 evra do prvog, tebi je to tamo ništa."

Prenosimo vam ključne delove njene kolumne koja je otvorila oči mnogima.

"Moja plata od 3.000 evra je manja od vaših 800"

"Kada kažem da ovde zarađujem oko 3.000 evra mesečno, ljudima u Srbiji ispadnu oči. Oni to automatski množe sa kursom dinara i misle da ja živim kao holivudska zvezda. Ono što ne žele da čuju jeste drugi deo te matematike.

Od tih 3.000 evra, ja 1.500 dajem samo za kiriju za dvosoban stan, u kom grejanje palim na kašičicu jer je gas papreno skup. Još 400 evra odlazi na obavezno zdravstveno osiguranje, 150 na prevoz, i stotine evra na komunalije, struju i poreze koji su ovde nemilosrdni.

Kada platim osnovno pravo da dišem i spavam u Nemačkoj, meni ostane jedva 500 evra za hranu i život. Ja meso kupujem na akcijama pred zatvaranje marketa, dok vi u Srbiji i dalje svake nedelje okrećete prase i pravite gozbe. Vi sa vašim platama u svom stanu na Balkanu zapravo imate više čistog novca u džepu nego ja ovde."

"Vi imate život, ja sam ovde samo mašina"

Drugi deo njene ispovesti gađa direktno u emotivnu prazninu sa kojom se suočavaju ljudi u dijaspori, a koju rodbina kod kuće potpuno ignoriše.

"Kada se čujemo na Viberu, vi sedite u kafiću u utorak u podne. Pijete kafu koja traje dva sata, družite se, čuvate decu jedni drugima, idete na slave i rođendane. Imate mrežu prijatelja, imate luksuz slobodnog vremena.

Moj život ovde je: posao, prevoz, kuća, krevet. U Nemačkoj se radnim danima ne živi. Ljudi su na ulicama samo vikendom, i to ako imaju snage da izađu iz kuće nakon iscrpljujuće radne nedelje. Ja vaš stil života na Balkanu, tu opuštenost i to vreme provedeno sa porodicom, ovde ne mogu da kupim ni za kakve pare sveta. Vi ste zapravo bogati, a ja sam postala samo radna mašina."

Sindrom pokretnog bankomata

Ono što je izazvalo najviše komentara i besa jeste deo o očekivanjima rodbine i prijatelja.

"Najviše me boli što sam za mnoge ljude dole postala samo pokretni bankomat. Kada dolazim na odmor, očekuje se da svima donesem čokoladu od 5 evra, kafu, kozmetiku, da platim svaku večeru i svako piće, jer bože moj, 'ja dolazim iz Nemačke'.

Niko me ne pita koliko meseci sam morala da štedim na sebi da bih napunila taj gepek poklonima, samo da me selo ne bi proglasilo za ciciju. Niko ne pita da li sam umorna, da li sam usamljena, da li mi nedostaje majka. Svi vide samo onaj mercedes koji sam uzela na kredit i skupe patike koje nosim.

Prestanite da mi tražite pozajmice koje nikada ne vratite. Prestanite da mislite da ovde padaju pečeni pilići sa neba. Svaki moj evro je krvavo zarađen, često uz suze, samoću i poniženja koja vi na Balkanu nikada nećete morati da trpite."

Vreme je za promenu svesti

Ova iskrena ispovest nije napisana da bi se iko sažaljevao, već da bi se konačno podvukla crta i stalo na put toksičnim očekivanjima.

Život u inostranstvu donosi uređen sistem, stabilnost i sigurnost, ali njegova cena je ogromna. On se plaća usamljenošću, otuđenjem i surovom borbom za svaki cent. Zato, sledeći put kada vam sestra, brat ili prijateljica iz dijaspore dođu u goste, nemojte gledati u njihove kese i novčanike.

Skuvajte im domaću kafu, napravite im ručak, zagrlite ih i pitajte ih kako su. To je jedini luksuz koji tamo, u tuđini, ne mogu sebi da priušte, a koji im očajnički treba.