Naše moderno i individualističko društvo je vrednost lične sreće drastično povećalo u odnosu na prošle vekove ili druge kulture gde su pojedinac i njegova htenja bili mnogo dublje podređeni kolektivnom cilju, nacionalnom interesu i tradicionalnim principima funkcionisanja. Zaista, to jeste progres. Ali,  naravno, i u tom smeru se može zastraniti. Ono što se pitamo često u vezama i brakovima jeste da li smo srećni sa nekim i da li je sreća dovoljan razlog da ostanemo ili odemo iz veze u koju smo se uložili. Zašto ljudi opstaju u vezama, iako se osećaju nesrećno u njima?  Zašto odlaze u potrazi za većom srećom, iako deluje da su bili srećni? Šta je sreća? Univerzalni kriterijum ili subjektivni osećaj?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Bilo da smo sa nekim srećni,  polusrećni ili nesrećni, bilo da je to naše subjektivno ili objektivno stanje, svako bi trebalo da ima pravo i mogućnost da promeni partnera ako to želi ili da, prosto,  bude sam. Nažalost, postoje kulture i državna uređenja gde to nije lako. U zemljama sa niskim životnim standardom, mnoge brakove održavaju zajednički krediti za stan i niska primanja koja tek u zbiru obezbeđuju minimum za život.  Razdvajanje bi podrazumevalo da neko od njih dvoje živi kao podstanar, a uspe i da se prehrani od ostatka plate, što često nije izvodljivo. Pri pomisli na ogromne troškove samo suve egzistencije, parovi ni ne pomišljaju na razvod u zbilji, prihvatajući svoju sudbinu kao neminovnost, ali pronalaze razne ventile sa strane živeći od mrvica ukradene sreće koju pokupe usput. Ako ne doživljavaju nasilje ili surovo nepoštovanje u braku, ako su tek otuđeni ili nezadovoljeni, ako nemaju dovoljno hrabrosti i elana da započnu trnovit put samoće i samostalnosti, boreći se sa možda dva posla paralelno ili grabeći da kako god mogu napreduju i više zarade, obično ostaju u svojoj nesreći, idući linijom manjeg otpora i pronalaze razna opravdanja za to. Tragično je ako opstaju čak i uprkos nasilju, dok je presudni faktor finansijske prirode. Dešava se i da ljudi opstaju zajedno samo da ne bi delili imovinu po sudovima. Važniji im je kvadratni metar ili parče nameštaja od ljubavi i sreće koju mogu doživeti u daljem životu.

Nekada je strah od promena i budućeg, neophodnog, dodatnog napora za samostalan život toliko iracionalan i parališuć, da ljudi uprkos svim gigantskim razlozima za razlaz ipak opstaju, predajući svoje osnovno dostojanstvo i ličnu sreću u bescenje samo da udovolje svojoj lenjosti i navici života u sigurnoj zoni. Pa čak i onda kada bi sasvim finansijski lagodno mogli da žive i razdvojeno, strah od samoće, novog početka, novih navika i novog statusa ih blokira da načine taj neophodan korak.  Loša procena i loša postavka prioriteta,  definitivno.

Drugi razlog opstanka u braku uprkos ličnoj nesreći ili osećaju lične nesreće jesu deca.  Bilo da jedan roditelj ne želi da se deli sa partnerom oko dece po danima i da time na određeno vreme ne viđa decu, bilo da ne želi da deca stvaraju utisak o njemu (često pod uticajem drugog roditelja) kao o nekome ko ih je izdao, ostavio i  ko je kriv za sve, ljudi veoma često žrtvuju ličnu sreću zbog odnosa sa decom.  Naglasila bih, ne žrtvuju je zbog dobrobiti svoje dece, već zbog kvantiteta komunikacije sa njima i zbog utiska koji mogu svojim odlaskom da im stvore. Međutim, činjenica je da je deci mnogo važniji kvalitet relacije sa srećnim roditeljima, nego količina sati provedena sa nesrećnim roditeljima na istom prostoru. I da im je dugoročno mnogo važnije primerom pokazati da smo lojalni idealu, a ne praznoj formi,  da smo srećni kao jedinke i da oni time ne moraju da nose teret krivice tokom svog života zbog naše nesreće niti da trpe mnogobrojne konsekvence te naše nesreće u vidu našeg zanemarivanja ili čestih grubosti i ljutnje,  a pokazaćemo im primerom i to da je sreća uhvatljiva kategorija, kako za naš,  tako i za njih jednom u budućnosti, a ne utopija. Sve je to važnije naučiti decu nego što ćemo ih poštedeti trenutnih faza otpora i razočarenja u nas zbog razvoda. No to je opet stvar prioriteta, da li nam je stalo do njih, ili do toga da zadržimo poziciju u kojoj su pod našom kontrolom, ili nam je prioritet njihovo mišljenje o nama. Svako prema nivou ljubavi kojom ume da voli.

Razlog opstanka u nesrećnoj zajednici često je i strah od reakcija okoline. Ako živimo u konzervativnoj, primitivnoj,  malograđanskoj sredini, a socijalna smo bića, razvod može postati i početna stanica pakla od odbacivanja, izopštavanja, ogovaranja, podsmevanja,  sažaljevanja, ponižavanja, mržnje, podmetanja nogu i izolacije. Ni malo nije lako u takvoj sredini izboriti se za ličnu sreću.  Ali opet,  kao i u slučaju finansijskog faktora,  cilj je ipak vredniji i veći od  mučne  faze preko koje se dolazi do njega.

A sada da vidimo stvari iz drugog ugla. Sreća. Često je ljudi mešaju sa stanjem euforije, potpune rasterećenosti i nirvanističkog mira ili sa stanjem apsolutnog zadovoljenja svih naših želja, fantazija i potreba i to u količini prelivanja. Kada nakon medenog meseca ili nakon ružičaste faze zaljubljenosti ili usled navale raznih životnih problema koji dovedu par do krize, dođemo do zaključka da nismo srećni, tada je najlakše prebaciti svu krivicu na partnera i zaključiti da treba da ga promenimo. Mnogi napuštaju svoje partnere jer se ne osećaju više srećno sa njima, uopšte ne kapirajući da ta sreća za kojom teže ne postoji ni u jednoj dužoj vezi.  A to se dešava jer često imamo nerealna očekivanja od sreće. Sreća nije euforija. Ona je mnogo dublje, trajnije i šire stanje u kome nam je većina potreba i želja zadovoljeno,  ali nikada ipak nisu sve, niti je to moguće na ovom svetu.  Uvek će postojati nešto, neki aspekt u odnosu koji ne funkcioniše baš idealno i na kome uvek treba raditi, ali koji tolerišemo, neki problem koji je iznenada iskrsao i koji trenutno rešavamo, neka neostvarena fantazija koja nam ponekad protitra kroz maštu ili neka prolazna faza dosade, distance ili stresa koju treba izdržati. To je normalno i to ne bi trebalo da doživljavamo kao atak na našu sreću, već kao sastavni deo šarenolikog, ali ipak sveopšte srećnog života. Ljudi koji očekuju savršenstvo ili nekakvu preciznu, vrlo detaljnu sliku sa spiskom kriterijuma, bilo od svog partnera ili od vrste relacije sa njim, žive u iluzijama i sebe trajno uskraćuju svake ljubavi i svake vrste ljubavne sreće.

Takođe, postoje ljudi koji ne umeju da budu srećni. Ni sa kim. Ni sa samim sobom. Kada u vezi sa nekim shvate da nisu srećni,  idu dalje,  pronalazeći uvek nove partnere.  Nikada se ne zapitaju imaju li znanje, osobine, karakter,  psihu i veštine za ljubav i zajedništvo, umeju li da vole,  da poštuju drugog, da se daju, da saosećaju,  da rade,  da opraštaju, da asertivno komuniciraju, da pristaju na kompromise i drže se dogovora, da budu verni.  Samo u jednom trenutku procene da to nije to i seku.  I nikada im neće biti ništa ono pravo.  I uvek će odlaziti,  pre ili kasnije. Ili će izazivati stvari tako da onaj drugi ode. Ali ne zato što nisu srećni sa određenim partnerom, već zato što nemaju osnovnu svest o tome ko su,  kakvi su i kako treba da se ponašaju da bi bilo koji odnos uspeo. Kada konstatuju objektivnu i obostranu nesreću,  koja je prirodna posledica njihovog destruktivnog ponašanja,  prebacuju odgovornost na sve drugo, sem na sebe i svoj mentalni sklop.  I tako teraju u nedogled. Nesrećni i bez ljubavi.

Prečesto se dešava da par opstaje i po 50 godina zajedno, iako su oboje nesrećni.  Ali oni nisu nesrećni zato što nisu jedno za drugo, već zato što ne umeju da komuniciraju i nisu emocionalno pismeni. Uz malo dobre volje,  bračne terapije ili neke korisne knjige o veštinama ljubavi,  mogli bi svoj odnos da srede do blistanja, ali niko neće prvi da počne, niti da nauči kako da počne.

I na kraju da razmotrimo još jedan aspekt sreće u odnosu. Dešava se da nas život dovede do delikatnih situacija u kojima ne možemo da razmišljamo samo o ličnoj sreći, već i o višim vrednostima života. Patimo, trpimo neki proces ili hroničnu frustraciju, podnosimo neku tranziciju,  bolest ili razdvojenost,  imamo neki akutni problem ili cilj i ne znamo kako i kada će se to sve završiti. Mogli bismo da izađemo za tili čas iz tog kruga pakla i potražimo ličnu sreću, bez obzira na sve drugo i svakog drugog aktera naše priče.  Ali bi to bilo nehumano,  nemoralno,  neljudski, dugoročno gledano destruktivno i pogubno za naša dalja pokolenja ili bi bilo direktno preko leđa nečije tuđe nesreće i bola koji bismo izazvali našim akcijama.  Tada dolazimo do zaključka da lična sreća ipak nije najvažnija u životu. Najvažnije je biti čovek, ostvariti  duhovne i moralne vrednosti, ostvariti svoj jedinstven zadatak, biti odgovoran i ispuniti smisao svog života u široj celini kao što su grad, zemlja, identitet, čovečanstvo, vrsta, kosmos. Sreća je ipak na mestu broj 2. U pomahnitaloj potrazi za srećom mnogi su gazili preko leševa ne hajući za šire posledice onoga što rade.  Njihova sreća postala je prokletstvo njihove dece. Ili je bila vrlo kratkog veka, ali sa mnogo bolnih ruševina i ožiljaka. Međutim, ako svojoj patnji damo viši smisao zbog koga pristajemo na nju, ako imamo strpljenja i ako smo verni najpre moralnom kodeksu u kome ni po koju cenu nećemo graditi svoju sreću na tuđim suzama, patnja će jednom proći, naići će bolja vremena, a naša savest i mir ostaće čisti.

Psihoterapeut Danijela Stojanović napisala je interesantnu misao: "Neki ljudi su po svim pravilima nesrećni, ali nemaju pojma o tome. I žive srećno do kraja života." Ako nam je život smislen, ako imamo cilj i misiju, ako se naša zadovoljstva ne baziraju na okolnostima i materijalnom i ako umemo da volimo i da biramo ljubav, nikakvi problemi neće osujetiti našu sreću,  ma kako naš život sa strane izgledao možda i nesrećno nekome. Sreća je subjektivna kategorija i zavisi najpre od našeg uma i srca. Mnogi koji imaju sve u životu, osećaju se nesrećno, depresivni su, usamljeni, konfliktni. A mnogi koji žive naporno, teško i vrlo skromno,  osećaju se srećno i zahvalno životu što mic po mic uspevaju na svim poljima. Izbor je na nama.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.