Često čujemo da su se dvoje posvađali zbog sitnice, ali više ne pričaju. Povod je bila trivijalnost, on je njoj u afektu rekao nešto ružno i cap, ne žive više zajedno. Eto, zbog te jedne reči. Ili, razveli se zbog toga što je ona uporno stiskala pastu za zube od sredine, a ne od kraja. Ili, raskinuli jer je on nju samo na 10 minuta prevario nakon punih 10 godina vernosti. Ili, gadno se posvađali, zbog neke tamo greškom poslate poruke. Ili zbog jedne jedine blage ćuške, tj. sekunde grubosti nakon toliko zajedničkih projekata, sazidane kuće, podignute i iznegovane dece, 20 godina krcatih milionima trenutaka idile. Da li jedna žuta minuta može da poništi čitave decenije dobre zajednice ili je ona samo simptom nečega što je uvek tu prisutno i traje? Da li treba da vagamo po protoku vremena ili po težini učinka? Koliko svaki iznenadni učinak ima svoj kontekst, podtekst, širu priču i da li uopšte postoje slučajnosti i presedani ili su sve to samo znaci koji prirodno isplivavaju iz nečijeg karaktera i senzibiliteta? Ume li i pasivna agresija da izazove raspad odnosa, tiho, bez teških reči, svađa i ružnih postupaka?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Ljutnja je zdravo, normalno osećanje koje svi gotovo svakog dana osetimo tokom dana u vezi nečega ili nekoga. Takođe je zdravo i pokazati je i usmeriti je ka onome što nas ljuti. Ako je ne ispoljimo, već glumimo zadovoljstvo ili samo potiskujemo nezadovoljstvo i ćutimo, trpimo i prilagođavamo se datoj realnosti, ta sputana ljutnja na duge staze može da nam izazove razne psihosomatske bolesti, depresiju, mazohizam i da nas parališe strahom za mnoge stvari koje bi trebalo da preduzmemo u životu.  Međutim, jedna od suštinskih razlika među nama koji pokazujemo ljutnju jeste kako je pokazujemo. Ljutitim pogledom i izrazom lica,  demonstrativnim napuštanjem situacije uz reči ili poruke, tipa: 'ljuta sam zbog toga i toga na tebe, ovo tvoje ružno ponašanje je sramno, nepravedno i nedopustivo, zbog toga i toga',  pozivanjem neutralnih prijatelja, svedoka ili institucija da presude u datoj situaciji, izlaženjem u javnost sa onim što nam se dogodilo, racionalizacijom i namernim ignorisanjem nečije loše namere kako bi izgubila na značaju, brojanjem do 10 i vežbama disanja do stanja u kome možemo nešto konstruktivno i proaktivno da učinimo da se slične situacije ne ponove, duhovito i ironično osmišljenim postupkom koji će drugoj strani jasno staviti do znanja da smo povređeni - sve su to legitimni putevi za kanalisanje ljutnje. Ljutnju osećamo,  ali ona ne vlada nama do nekontrolisanih i besmislenih postupaka,  već mi vladamo njom i koristimo je kao gorivo i motiv da rešimo problem, isteramo istinu na videlo, zaštitimo sebe. Međutim, dešava se prečesto da ljudi ne kontrolišu ljutnju,  već ona, razgoropađena, vlada njima i tada dolazi do niskih udaraca,  psovki, dranja,  vređanja, spuštanja,  ponižavanja, pa i do fizičkog nasilja i nasilnih, fizičkih delovanja i dokazivanja moći. Ako izuzmemo deo u kome je tako nešto kažnjivo zakonom, takvi činovi takođe ni ne rešavaju problem, jer druga strana gomila bes u sebi i čeka priliku da nam uzvrati, pa igranka traje u nedogled ili bes usmerava na sebe i postaje nesrećna i nesposobna, te je gubimo kao partnera, problemi se udvostručuju i razdor postaje mnogo dublji. Ponekad je nasilje deo šire manipulacije i služi da nas zastraši i blokira da bilo šta preduzimamo, da nam slomi duh i održava nas u stanju večitog podaništva, inferiornosti i poslušnosti. A nekada je u pitanju samo jedan loš način na koji su ljudi skloni nasilju naučili da se na kratko oslobađaju svake svoje trenutne ljutnje. Kako god bilo, u pitanju je naučen obrazac. Nakon nekog većeg ili obelodanjenog nasilja, nasilnici se obično pravdaju da im se to nikada nije dogodilo i da ne znaju šta im je bilo.

Međutim,  to uglavnom nije tačno. Reagovati nasilno je radnja koja se uči i utvrđuje još u ranom detinjstvu. Jednom kada se uspostavi navika, utaban put i stil nasilnog reagovanja na frustraciju, to postaje duboko ukorenjena rutina i ta osoba sasvim spontano i prirodno tako reaguje gotovo uvek. Možda je samo jednom uhvaćena na delu od strane neutralnih posmatrača ili je samo jednom počinila teži oblik zločina, ali to nikako ne bude slučajno, iznenada ili usred višedecenijskog mirnog života punog kontrole i uviđavnosti prema bližnjima, već to bude logičan sled u datom trenutku poput malog vidljivog vrha ogromnog ledenog brega koji je ispod površine vode, prepunog na hiljade besnih reakcija u dijalozima, fizičkih obračuna sa slabijima u porodici, nepoštovanja sagovornika, korišćenja dranja, psovki i uvreda kao kontra argumenata u raspravama itd., nemara i bezosećajnosti u raznim oblicima.  Ljutnja je nešto što osećamo skoro svaki dan.  I svaki dan mi utabavamo staze kojima ćemo je kanalisati.  Ako nemamo u praksi i iskustvu staž nasilnog reagovanja, gotovo je nemoguće da iznenada nekog levog datuma u sred života toliko poludimo na neku sitnu provokaciju da odreagujemo nasilno, uvredljivo i prostački. Ali ako su prostakluk, lupanje vratima,  razbijanje nameštaja,  šamaranje,  pretnje, dranje, psovanje i vređanje drugih naša svakodnevnica, sasvim je logično da svaki put kada osetimo bes automatski krenemo dobro utvrđenim načinom da ga ispoljimo. Afekat nije opravdanje, niti provokacija, niti težina nepravde koja nas je izazvala, jer smo, dakle, svi skoro svakodnevno u nekom afektu zbog raznoraznih stvari, ali ga različito manifestujemo i artikulišemo. Jedna sekunda ili samo jedan pokret ruke deli zdravog i dobrog čoveka od ubice, jedan korak ka provaliji deli normalnog čoveka od samoubice, jedna neizgovorena ili izgovorena reč deli nas na one koji imamo empatiju od onih koji je nemaju. I koliko god da svima puca film zbog milion neprijatnosti tokom života,  neko jednostavno ima stil i praksu da maltretira drugog zbog toga, a neko nema, iako može biti vidno potrešen i iznerviran. Ali ne ume i nije praktikovao da se istresa na drugog.  Kao što nije praktikovao da se okeša o luster ili da uzme makaze i iseče sebi pramen kose kad se iznervira. Tako mu je isto nasilje strano.  Stvar je vaspitanja,  karaktera i psihološkog profila. Zato mnogi parovi pucaju naizgled na sitnicama. Naizgled zbog jedne ružne reči ili agresivnog akta. Ali te sitnice su nešto što se ponavljalo, što prosto ne može da padne iz vedra neba tek tako u odnos pun ljubavi i poštovanja, nešto što je u raznim oblicima već provejavalo neprestano kroz vezu, nešto što je samo prelilo već punu čašu.

Isto važi i za prevaru. Nemoguće je da nas partner tek tako prevari usred veze u kojoj se volimo do neba i verni smo i usmereni jedno na drugo. Uglavnom, u pitanju su ljudi skloni flertu, koketi, samopotvrđivanju, ljudi slabog identiteta i samopouzdanja koji kombinacijama, promiskuitetom, menjanjima i zavođenjima pokušavaju da dokažu sebi da vrede, jer na duboko podsvesnom nivou ne vole i ne priznaju sebe, čemu su uzrok traume i problemi iz najranijeg detinjstva.  Možda smo otkrili samo jednu prevaru,  ali bilo ih je više.  Možda je samo jednom bila fizička, ali nebrojeno puta virtuelna ili emotivna. Možda smo otkrili samo jednu čudnu poruku,  a ko zna koliko ih je bilo i biće. Kada u jednom odnosu stalno provejava problem vernosti, kada je bilo već sitnih nesmotrenosti, kada evidentno postoje neke treće osobe sumnjivih namera koje iniciraju kontakt i motaju se okolo, kada je to tema čestih rasprava,  kada je poverenje na staklenim nogama, kada su ponašanje i stajling našeg partnera previše otvoreni, izazivački, dozivajući, kada je istorija već zabeležila prevare u nekim starim odnosima, kada se kriju telefoni na čudnim mestima,  kada se iznenadno kasni,  izostaje javljanje,  nedostaje transparentnost, oseća odsutnost,  tada su stvari sasvim jasne i šta god da se desi i otkrije novo, to nije palo iz vedra neba slučajno, već je logičan sled jednog već utvrđenog stila. I ta neka nova čudna poruka ili fotografija ili ime na telefonu ili kafa,  to nije sitnica. To je vrh  krupnice koji dovodi do finalnog pucanja. Kada je neko nezainteresovan za prevaru,  on se tako i ponaša i takve signale šalje na svim nivoima, takvo mu je stanje svesti, takav rečnik, detalji i gestovi koji ga tako definišu i kao takav, to je nemoguća stvar.  Tako da,  i u slučaju agresivnosti i u slučaju prevare,  gotovo nikad nisu u pitanju usamljeni događaji koji se pretstavljaju kao kakvi presedani, već logične manifestacije nečijeg unutrašnjeg stava i stila.

Često se ljudi rastaju i zbog nekih, naizgled, totalnih trivijalnosti, kao što je ceđenje paste za zube od sredine, a ne od kraja. Kada tako nešto čujemo, obično prasnemo u smeh, shvatajući da to sigurno nije glavni razlog. I nije. Šta se zapravo krije iza tih banalnih razloga? Kao što znamo,  postoji aktivna agresija,  ali postoji i pasivna. Pasivna agresija sastoji se od niza, na prvu loptu, bezazlenih postupaka, ali kada su one stil života,  partner u jednom trenutku može da reši da napusti odnos, jer mu se čaša prelije. Ne moramo koristiti ružne reči, drati se, psovati i lupati stvari po kući da bismo pokazali duboko nepoštovanje i agresiju prema partneru.  Dovoljno je da se on cima oko kućnih poslova duplo više od nas, da vodi računa o higijeni i redu,  dok ga mi našim nehajnim postupcima sabotiramo i obezvređujemo njegove napore,  dovoljno je da kasnimo sa rokovima i dogovorima, da ispaljujemo, odlažemo u nedogled zadatke,  otežemo, odrađujemo i radimo traljavo bilo šta,  tako da onaj drugi mora da radi iza nas, dovoljno je da smo zaboravni, odsutni, pasivni, da i one najsitnije detalje koji drugome smetaju i za koje nam je mnogo puta napomenuo da mu smetaju,  da ih bez pardona negujemo i dalje i ni malo se ne potrudimo da budemo deo tima. Zajednički život podrazumeva more sitnih i krupnih dogovora, sporazuma i kompromisa. Kućni poslovi su dužnost i obaveza oboje i ne postoji nikakav argument po kome bi žena ili muškarac trebalo da, kada su oboje kod kuće, više trude i rade od onog drugog,  pod uslovom da oboje rade van kuće i da ni jednom kuća nije jedino zanimanje. Naročito ako je u pitanju majka koja brine po ceo dan o maloj deci koja još ne idu u vrtić, jer je to napornije od većine poslova van kuće. Tako da je vrlo važno oko toga napraviti jasne i precizne dogovore. Svaka ispala, svako nonšalantno prebacivanje svoje obaveze na drugog, svaka pasivnost kada je struktura i praktično funkcionisanje doma u pitanju spada u pasivnu agresiju. To što će nam možda trajno pući film u jednom momentu zbog jednog ostavljenog tanjira na stolu ili prljavih čarapa na podu,  samo govori o tome koliko dugo i konstantno je neko nekog ignorisao i tretirao kao kućnu čistačicu, koliko dugo traje ta jedna dublja bezosećajnost i nepravda. Naravno,  treba stvari rešavati na vreme,  a ne skupljati bes u sebi.

I na kraju,  jedna sasvim obrnuta situacija. Kada odnos uđe u neku krizu, sivu fazu ili čamotinju, kada se milion nekih stvari nakupi za debatu ili svađu, a vremena nema za to, jer nas život i posao melju, kada nestane intimnosti,  često nam se čini da je odnos na izmaku i kao da mu nema spasa. Fokusiramo se na naše razlike odvajkada, na mane partnera i prosto tražimo razloge i opravdanja da odemo i presečemo sve. Često tada baš sitnice mogu da raščiste taj haos od problema i otvore vidik za jednu sasvim novu perspektivu. Jedna lepa, poetična poruka, jedan nežan dodir usput, jedna obična komedija koja nas zajedno nasmeje do suza usred svog tog ludila, jedan mali, simboličan poklon, jedno kratko, neplanirano putovanjce od dva dana, jedno iznenađenje u kući koje otkravljuje emocije, bilo šta sitno, a lepo - ima moć da sve slojeve olovnih oblaka rasprši u sekundi, vrati Sunce u odnos i da tada najednom shvatimo koliko smo krupnica preuveličali i koliko su nam neki ružni segmenti ipak manje važni od onih lepih koje imamo. Tada shvatamo da život i sreću u mnogome čine sitnice i da su one te koje neretko imaju moć i da velike tokove pokrenu u pravom smeru, jer menjaju atmosferu, energiju i raspoloženje u kojem možemo da rešavamo bitne stvari.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.