Desilo se. Zavolele smo nekoga. Ili smo se samo zaljubile. Ali, on je odustao. Možda posle 10 godina, možda posle 3 godine, a možda i posle samo 2 meseca. Možda i nismo bili u vezi. Nešto je počelo, a onda je on započetu priču napustio. Možda postepeno, možda naglo. Možda joj nikada nije ni dao na značaju na kome smo joj mi dali. Iako je zvučalo ili bilo drugačije u startu. Dok smo mi shvatile da je naše čekanje uzaludno, dok smo napokon uvidele da svi naši pokušaji i ulaganja da izazovemo opet one početne emocije ne rađaju plodom, dok su u nama tinjale i podgrevale se iznova stare emocije putem sećanja na početak priče, dok smo mi u svakoj vrsti direktnog kontakta i interakcije sa njim, narocito ako je seksualizovan, osećale nadu da će se među nama opet nešto dogoditi i produžiti tamo gde se zaglavilo nekad, on je već uveliko ulazio u neku već desetu priču i ni ne seća se više da je sa nama uopšte ikada razmenio neku emociju. Neuzvraćena su nam osećanja. Boli nas. Peče. Plačemo. Nije nam jasno kako i zašto. Šta to nama fali? Zašto nas ne voli? Da nismo u nečemu pogrešile i razočarale ga? Zašto nas ne voli i ne želi kao pre? Zašto je otišao ili nas samo drži na stand by-ju, ali ne želi više ništa dublje sa nama? I kinjimo tako same sebe. Šta dalje?

Evo 5 načina da osvestimo šta nam se zapravo dogodilo i da uđemo dublje u problematiku, kako bismo izašle emotivno slobodne iz te priče. Raskinuti je ništa. Udaljiti se - isto ništa. Ne komunicirati sa njim – isto ništa. Poenta i jedina prava sloboda je biti izunutra slobodan od te osobe u onom starom smislu. Ali ne i otići u krajnjost mržnje, osvete, prezira i obezvređivanja, jer je to istovetno ropstvo kao i neuzvraćena ljubav.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Prvi način posmatranja stvari jeste da se izdignemo iznad svojih emocija prema tom čoveku i uvidimo koliko nam znači on sam  i odnos sa njim, a koliko njegova potvrda nas kao bića. Naime, često iako smo zašle u neke godine, nismo dovoljno psihološki zrele, pa u onome u koga smo zaljubljene vidimo neki viši autoritet, projektujemo na njega našu majku ili oca i doživljavamo ga kao nekakav ideal i božanstvo. U njega bukvalno izmeštamo naš pogled posmatranja celokupnog sveta i sve počinjemo da gledamo njegovim očima. Pa i same sebe. I onda nam za sve što jesmo i uradimo automatski fali njegova potvrda. Želimo da nas pohvali, primeti, da nam se divi, da nas razume. Jer svakom njegovom naklonošću potvrđujemo iznova sopstvenu vrednost. Izazivamo tu naklonost, ne bi li se osetili i potvrđeno i sa samima sobom dobro. On je reper našeg kvaliteta, lepote, uspešnosti. Umesto da su centar i kriterijumi u nama, mi smo ih prebacili u njega. Praktično, naše raspoloženje i aktivnosti dana zavise od njega, od njegove reakcije na nas. Primarna stvar u 'lečenju' od neuzvraćene ljubavi jeste povratiti ili tek izgraditi sopstveno samopouzdanje, afirmativan i negujuć stav prema sebi i svom životu. Pogledajmo se u ogledalo. Lepe smo. Ne mora nam on, niti bilo ko drugi to reći ili svojim lajkom potvrditi. Napišimo na papir sve što smo postigle u zivotu i što jesmo. Zatim napišimo sve dobre osobine koje imamo. Mi smo mi i imamo jedinstvenu i neprocenjivu vrednost nezavisno od bilo čijeg, pa i njegovog mišljenja. To što nas neko više ne voli ili nas nikada nije ni zavoleo, ni na jedan način ne definiše nas. Niti nas umanjuje kao žene i ličnosti. Setimo se žena koje je taj neko voleo ranije, za kojima je izgarao. Bile su možda neke od njih i ružnije i gluplje i neuspešnije od nas. Mi smo apsolutno vredne nečije ljubavi, pune i velike ljubavi, ali svako bira nešto što mu više odgovara u sklopu njegove definicije ljubavi i idealnog partnera ili prosto iz nezrelosti ne vidi šta propušta. Dobro je da uvek napredujemo u svom razvoju, ali kada neko odbije da nas voli, to nikada nije zato što nismo dovoljno savršene, lepe, pametne, dobre, talentovane, mlade, ovakve, onakve, jer niko nije savršen i svi smo mi specifična kombinacije i nekih mana i nekih vrlina, i prednosti i minuseva, već je to zato što on lično ne želi da baš nas voli zbog sopstvenog ukusa koji ima ili ne želi (ne ume) možda čak nikoga ni da voli. Dok, recimo, sa druge strane postoje oni koji bi baš nas takve kakve smo - voleli, dizali u zvezde i nosili kao malo vode na dlanu, kao redak i skup dijamant, kao sedmicu na lotou koju su osvojili. Kada shvatimo svoju jedinstvenu vrednost i kvalitet i kada odvojimo to od nečijeg odustajanja od nas (a često nam nečije odbijanje poruši samopouzdanje ili udari na sujetu), preboljevanje postaje mnogo lakše.

Drugi način posmatranja stvari jeste da razumemo prirodu zaljubljenosti. Ona je poput simbioze. Kada smo se rodili, u prvih 24 meseca simbiotisali smo sa majkom. Ona nas je dojila, nosila, mazila, pazila i bila stalno uz nas. To blaženo stanje zovemo simbiozom, jer smo bili u tom zavisničkom odnosu sa majkom i taj odnos je za nas bio od suštinske važnosti. Preplavljivao nas je i činio živima i zdravima. Dešava se neretko da ta simbioza ne bude baš kako treba završena i odrađena i da nam još tada davno zafali majčinske brige i nege. Zato ceo život ostajemo pomalo gladni ljubavi i zavisni od nje. Zaljubljujemo se prejako i gotovo da ne umemo da živimo i postojimo ako nismo u nekoga zaljubljene. Dešava se i da se neki ljudi odaju narkoticima, prejedaju, opsedaju nekim poslom, hobijem ili aktivnošću, stvarajući zavisnički i simbiotski odnos sa nečim, a ne samo sa nekom osobom, što im podjednako šteti. Neke žene se simbiotski vezuju za svoju decu i 'ne daju' im da odrastu i to mnogo nakon što im deca navrše 24 meseca. Čine ih nesamostalnim, rade stvari umesto njih i drže ih vezane za sebe. Time čine veliku štetu toj deci, stvarajući od njih narcistične ili isto tako zavisne poremećaje ličnosti. Često je, dakle, zaljubljenost samo droga na kojoj smo i nema mnogo veze sa tom osobom u koju smo zaljubljene. Uživamo u osećanju zaljubljenosti i ne možemo bez njega, jer nam samo to osećanje daje motiv da ustanemo iz kreveta, sredimo se, radimo nešto, trudimo se oko nečega, smejemo se, budemo kreativne i lepe. Zato ga produžavamo i razvlačimo u odnosima u kojima odavno nema više nikakvog reciprociteta i perspektive, samo kako bi nas te fantazije hranile i podsticale, nadahnjivale nam minute, sate i dane. Mislimo da smo neuzvraćeno zaljubljene, a ustvari smo zaljubljene po ličnom izboru, hteo nas on ili ne, bio on kreten ili princ, samo da bismo opstale. Nažalost, produžavanje nezavršene simbioze sa majkom zaljubljenostima nikada je ne uspe nadoknaditi. Samo odlaže suočavanje i pravo lečenje, unazađujući nam život. Pravo lečenje je isključivo u samoljubavi i samozaokruženosti, a ne u punjenju bunara bez dna zavisnošću.  Veoma je važno skinuti se sa ove droge, iako deluje da je najbezazlenija. Jer kao i svaka droga, ovakva zaljubljenost je ropstvo koje nam mnogo više uzima, nego što nam daje. Uzima nam naša autentična iskustva, čini nas lenjima, slepima i gluvima za sve realno i lepo oko nas što nam se dešava, uskraćuje nam sve dobro i vredno što nam se može desiti i u šta se ni ne ulažemo, niti to registrujemo kao put, opsedajući nas jednim te istim, jalovim, iluzornim mislima, željama, fokusima i kompulsivnim radnjama. Čim počnemo da se bavimo našim realnim životom i da se emotivno i vremenski ulažemo u ljude koji su tu oko nas, kao i u naše lične projekte, fiksacija počinje da slabi, a ako istrajemo, odolevajući dopinzima, nestaje potpuno.

Treći način posmatranja naše neuzvraćene ljubavi jeste kroz razumevanje važnosti našeg identiteta. Svi smo mi sklop nekih ukusa, afiniteta, stilova i pravaca. Ali često smo tek na putu sopstvenog razvoja, tek u procesu samopronalazenja ili u fazi gubitka i otuđenja nekih delova sebe, zarad nekih drugih, trenutno važnijih sfera delovanja. Kako ne živimo svoj puni potencijal, imamo neke još neotkrivene ili zapostavljene talente, nedovoljno određen ili zanemaren ukus i stil, dešava se da  se zaljubljujemo u osobe koje su u stvari - željeni MI sami. Te osobe su postigle ono što smo mi hteli, ali nam nije pošlo za rukom. Imaju talenat kome smo se oduvek divile, ali ga mi eto nemamo ili smo ga samo zapostavile. Završile su fakultet koji smo mi htele, a nismo. Na nekim su prestižnim pozicijama, dok smo mi ostale recimo domaćice. Slušaju neku određenu vrstu muzike koja se nama posebno sviđa, ali za te neke autore i pravce još nismo znale. Pišu onako kako bismo i mi volele. Čitaju knjige koje i mi veoma cenimo.  Oblače se i izgledaju onako kako smo mi oduvek hteli, ali nismo te sreće bili. Imaju neku popularnost i prođu u društvu koja nam je uvek manjkala. Temperament, spontanost, uspeh, neposrednost. Tada projektujemo sami sebe u drugu osobu, obmanjujući se podsvesno da ćemo odnosom, kontaktom i ljubavlju sa njom na neki čudesan, metafizički način sebi obezbediti taj neki naš zagubljeni identitet. To je, naravno, pogrešno. Ono što treba da radimo jeste da sebe zaokružimo, da obogatimo sopstveni identitet direktnim putem i  nadogradimo se u baš u tim sferama u kojima smo osiromašeni ili smo pak samo neosvešćeni da to već i jesmo - mi. Dokle god tavorimo sami sa sobom, gluvareći i blejeći, pojavljivaće se uvek iznova neka čudesna osoba koja ima sve ono što mi volimo i želimo, ali nismo imali hrabrosti ili elana da to sebi pružimo. To će biti neverovatno slična verzija nas samih, ali uspešnih i ostvarenih, lepih, zgodnih, boljih (ili će ih samo naša uobrazilja tako videti kako bi mogli da se nakalemimo, umesto da sami rastemo). Šta god da nam škripi u realnosti, to ćemo pokušavati drugima da nadomestimo i punimo sopstvene šupljine sopstvenim projektovanim identitetom. Nekada putem dopune onoga što stvarno nemamo, a želimo, a nekad putem prepoznavanja onoga što upravo jesmo mi i imamo, ali nismo toga svesni ili smo dozvolili da se u toj oblasti zapustimo. Ništa to nije rešenje. Zato je važno u procesu odljubljivanja i preboljevanja da shvatimo koliko želimo tu osobu i odnos sa njom, a koliko smo se samo projektovali tražeći sopstveni izgubljeni identitet u njoj. Kada krenemo da ostvarujemo sebe na područjima gde nam škripi, naročito kada počnemo da uviđamo rezultate i ubiramo plodove našeg uspeha, potreba za tom osobom u koju smo zaljubljene će se u mnogome smanjiti i shvatićemo da je ona bila samo putokaz do pravih nas i naše zivotne misije.

Četvrti način koji može da nam pomogne u preboljevanju jeste da se setimo faze u kojoj smo se zaljubile. Da li smo tada bile pod nekim jakim stresom, u nekim specifičnim problemima, teškoćama ili pod nekim većim životnim teretom. Često u ružičastu zaljubljenost bežimo kao u azil od surove realnosti. Kada se stvari u našem životu primire, tada nemamo više potrebu da bežimo, ali smo se možda upetljale i ne umemo da se odpetljamo, iako razlozi za upetljavanje odavno više ne postoje. Da su stvari bile normalnog toka, verovatno se ne bismo ni zaljubile. Pokušajmo da sredimo svoj zivot, odnose u njemu, poslove, obaveze, zdravlje, egzistenciju, finansije, da neđemo pomoć oko dece i kuće. Iz čistog, mirnog, odmornog i sredjenog uma i života mnoge stvari u nama prirodno iščeznu i otpadnu kao da nikada nisu ni bile naše. Poslužile su nam kao most, oblak, grm, šator u koji smo se sklonile od oluje. I to je bila njihova jedina svrha. Dalje od toga postaju teret i problem za sebe koji samo može da izazove neke nove i nepotrebne oluje.

Peti način jeste da razmislimo iskreno o tome ko smo mi i šta mi stvarno hoćemo u životu. Često se zaljubimo u osobe koje nas neće, baš zato što podsvesno znamo da nas neće na duže staze, da su nezrele, prevrtljive, hladne, promiskuitetne, karijeristi ili već zauzete i da je to nemoguća priča. Zato nam je najbezbednije da se baš u njih zaljubimo, kako bi naš život ostao takav kakav jeste, kako ne bi ništa u njemu menjali, kako bi potvrdili svoje iskonske stavove o ljubavi, a da usput imamo neke leptiriće u stomaku. Pa tako ili smo već u vezi sa nekim pa nam sporedne zaljubljenosti dođu samo kao veštački osveživač veze. Ili smo sami i želimo da budemo sami, ma koliko to negirali, pa pronalazimo samo osobe sa kojima ne možemo ništa realno napraviti. Čitava naša patnja na svesnom nivou za nekim ko nas neće jeste zapravo lakrdija. Mi smo ti koji nećemo. I zato i biramo one koji nas neće. Jer je tako teret odgovornosti na nuli. Da li nećemo, jer se suštinski bojimo bliskosti i vezivanja - zato što smo nekada davno bili povređeni i zato što duboko u sebi verujemo da ne zaslužujemo ljubav i da je nismo vredni, pa nesvesno biramo osobe koje nam to uverenje potvrđuju i odbijaju nas. Ili smo sebični i samoživi stvorovi koji ne žele da zrelo, recipročno i davajuće grade vezu i to nas smara i guši. Ili zato što suštinski ipak ne želimo da rušimo već izgrađenu vezu, već samo da se poigramo sa strane - to su već teme za neku drugu kolumnu. Ali ako se više od jednom zaljubimo žestoko u nekog ko nas odbije i neće nas - onda smo zasigurno mi ti koji ustvari nećemo ljubav i bliskost. Inače bi drugačije birali čak i srcem, a kamoli mozgom.

Kada dobro pročešljamo ovih pet tačaka - na dobrom smo putu da se odljubimo i prebolimo.
 

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.