Kada u život dođu deca, sve se menja u partnerskom odnosu koji smo imali do tada. Na toliko nivoa se i mi sami menjamo, pa i sama dinamika našeg odnosa koji je sada podredjen novom cilju, da to nema više nikakve veze sa onim životom koji smo imali pre. Mnogi se brakovi, nažalost, usled drastičnih promena, izgube kao ljubavi i postaju interesne zajednice koje služe samo odgoju dece. Međutim, upravo kao takvi brakovi, iako su u potpunosti postali podređeni deci, iako su se predefinisali baš zbog dečijih potreba i opstaju samo u cilju dečijih interesa - upravo čine najveću štetu toj istoj deci zato što su izgubili svoj sopstveni ljubavni život.

A evo kako taj paradoks funkcioniše.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Godinama smo vikendom izlazili, sređeni, skockani, provodili se, družili, šetali, hedonisali, spavali do 11, a onda lagano cunjali po kući tražeći nešto da pojedemo, pa išli zajedno na pijacu, pa malo do Kališa ili Ade, pa u bioskop. Sutra roštiljanje sa ekipom. Radnim danima se ujutru spremali, pa na posao, kafa, ćaskanje sa kolegama, posle posla piće u obližnjem kafiću, pa onda malo Bulevarom ili u TC-u da kupimo nešto, neku kremu, krpicu, maskaru.  Imali smo svoje hobije, svoje misli, opuštanja, masaže, duge priče, šetnje, prepričavanja svega i svačega, blejanje, kuća je bila čista i uredna, uvek ista, sem kad je dodatno ukrasimo nekom sitnicom koju smo kupili. Seksa je bilo na pretek. Kad god poželimo, kako god nam se ćefne. A i inspirisani. Vremena na pretek za sve. Lepim filmom, dugim maženjima i pričama po krevetu uz muziku, uvek raspoloženi za intimu. A onda smo zatrudnele. Sreća, sreća, radost! I muž i rodbina nas dvore kao kraljicu. Možda ne izlazimo više uveče, ali šetamo, uživamo, opuštamo se, hedonišemo još više nego pre. Ako zanemarimo mučnine u početku i problemčiće poslednjih 2-3 meseca zbog težine, hormona, pritiska, sve je još uvek rajski. A onda dolaze deca. Ovom prilikom ću sve lepote i radosti dece staviti po strani, kako bi se usmerili na ono zbog čega bračni odnos počinje da trpi.

Deca učvršćuju brak u formalnom smislu. Za suštinu se valja izboriti, jer se gubi, naročito sa decom. Evo kako. Nema više spavanja po 8 sati. Spava se po 2 sata vezano u najboljem slučaju, ostalo je isprekidano. Automatski smo fizički i psihički iscrpljeni, rasuti i slomljeni. Sve vrste opuštanja i zabave stavljaju se na stranu. Za to više nema vremena, niti volje, niti snage. Sva mentalna i fizička energija u početku je posvećena detetu. Dojenje, nošenje, uspavljivanje, smirivanje, animiranje, neprekidno presvlačenje i pranje, jer beba puni pelenu svakih 2 sata, pa šetnja po prirodi. Kasnije je to motrenje da ne padne 24 sata, sva čula uprta non stop da ne dirne nešto što će ga povrediti, beskrajna priča, tešenje, objašnjavanja, razdvajanja, spremanja obroka i hranjenje, učenje na nošu, stresovi oko detetovog zdravlja, svi mogući dodatni kućni poslovi vezani za dete, još malo kasnije to je vaspitavanje, učenje, usmeravanje, ogroman rad svakoga dana. Ko ima decu - zna. Ko nema - saznaće.

Elem, zena neretko dobije na kilaži, psihički se promeni i više nije ona žena od pre. Mnogo se daje i cima i muž joj puni baterije svojom paznjom i ljubavlju kako bi je imala u sebi za decu koja enormno troše. Sa druge strane, muž ima svoje potrebe koje je imao i pre. Potrebe za ženom, seksom, igrom. On ih, u najboljem slučaju, stavlja donekle po strani i  podjednako radi oko kućnih poslova i dece kada se vrati kući sa posla, istovremeno obasipajući ženu nežnošću i dobrotom. No često stvari nisu onakve kakve su u najboljem slučaju.

Muškarac ne preuzima dovoljno obaveza i odgovornosti doma na sebe, smatra da je dovoljno to što zarađjuje, ne videći da se žena iscrpla sa decom više nego on na poslu i da u najmanju ruku treba da podele ostatak dana kada je briga oko njih u pitanju. Poznato je, naime, da kad žena krene na posao ponovo, da se na poslu odmara od kuće, ma kako joj posao bio težak. A on npr. ne razume ženinu potrebu za odmenom, pomoći, za pažnjom i nežnošću. Vrti nešto sa strane ili nastavlja dečaštvo sa svojim hobijima u svojoj sobi, dok žena pada na nos od veša, sudova i plakanja dece na smenu. U njoj ne vidi više svoju voljenu divu sa kojom priča, mazi se i ljubi. Vidi kućnu pralju, vidi majku svoje dece. Postaje možda i grub ili je samo nemarno i nehajno ignoriše u emotivnom ili verbalnom smislu.

Žena se ugoji na nervnoj bazi, iako se cima i troši po ceo dan oko dece, raspada se od umora, nervozna je, umazana od bljuckanja, povraćki, mleka, kašica, kosa joj opada od stresa, nevoljna je za sređivanje, za seks, depresivna je i napeta. Muža prestane da konstatuje, sem kad mu zakera zašto nije uradio ovo ili ono ili ga samo popreko gleda. Nema više nežnih reči, romantike, sitnih pažnji, pogleda, dodira, podrške, zajedničkog vremena. I tako se stvara začaran krug. Žena svojim ponašanjem ne motiviše više muškarca da brine o njoj. Muškarac svojim ponašanjem ne motiviše više ženu da brine o njemu. Loše ponašanje jednog stvara loše ponašanje drugog i zajedno ta dva ponašanja lančanim reakcijama ruše odnos.

Odnos postaje mučna forma. Svako se okreće svojim ličnim načinima opuštanja u to malo vremena što im ostane i zajednica u pravom smislu reči više ne postoji. Sve zarad dece, a upravo protiv njih. Još ako se na celu priču dodaju finansijski problemi usled povećanih troškova oko dece, pa međusobna optuživanja zbog toga, tipa - zašto se trošilo na ovo ili ono ili zašto se ne zarađuje više. Ili možda problemi sa svekrvama i taštama koje su sada mnogo prisutnije zbog unučića, a koje su posebna tema za sebe, jer su veoma učestali i ozbiljni - onda situacija postaje potpuno patološka.

A sad da vidimo kako na decu deluje takav brak?

Najpre treba da znamo da nervozna, emotivno zanemarena, premorena ili tužna majka ne može biti dobra majka. Jer se breca na decu zbog svoje nervoze i besa, jer joj je rezervoar ljubavi prazan i nema šta da im da, ako nije napunjena sa neke strane, zatim zato što nema snage da se daje pošto je premorena i jer ne zrači radošću, jer je tužna. Ona dečije potrebe zanemaruje, kako fizičke, tako i psihološke. Plus im nesvesno i indirektno nabija krivicu za svoje stanje. Jer da nije dece - sve bi bilo kao pre. A zanemareno i okrivljeno dete ne može da bude srećno i zdravo. Drugo, deca uče gledajući. Zaključuju i o sebi samima i o životu najviše gledajući. Određuju samima sebi put. Ako je roditelj srećan, biće i oni srećni. I dozvoljavaće sebi sreću u daljoj budućnosti, u raznim njenim oblicima. Sreća će za njih biti uhvatljivi kriterijum. Ako roditelj nije srećan, neće ni oni biti. Zaključiće kako se u životu ne može i ne mora biti srećan i da je to možda nešto samo za izabrane i retke. I tako će pristajati na sve i svašta. I sebe će sputati za mnoge mogućnosti u predstojećim decenijama. Jer, sreća nije za njih. Nisu oni vredni nje. Takođe će sebe kriviti za roditeljsku patnju i time nabiti sebi komplekse. Nažalost, sve što deca vide loše u svom domu, ona na sebe svaljuju krivicu. Jer da nije njih, ne bi bilo tih suza, te rasprave, tog trpljenja, grča na licu, prebacivanja, spuštanja. Ona su element koja na silu drži roditelje zajedno. Kada to počnu da rade, ona sebe bukvalno precrtavaju kao vrednost i rastu u veoma nesigrune ljude. A nesigurnost ima hiljade svojih devijantnih načina da se manifestuje kroz kasniji život. Poroci, narkomanija, poslovni neuspesi, ljubavni brodolomi, socijalni problemi. Međutim, ako gledaju ljubav i bliskost ispred sebe kao primer i model, znaće da su vredni postojanja, da su roditelje samo usrećili sobom, a ne unesrećili, umeće i sami da ljubav pokazuju u životu, umeće da je traže, da je ostvare i da je žive. Želeće je. Biće im imperativ. 

Prva od najvećih grešaka roditelja jeste da misle da je važno samo kako postupaju prema deci, a ne i jedno prema drugome. Važna su oba nivoa podjednako. Deca uče gledajući kao i primajući. Ako ste nežni prema svom partneru, ako komunicirate, ako pokazujete poštovanje, zainteresovanost, brigu, pažnju, zaljubljenost – to bukvalno činite svom rođenom detetu koje to gleda, a i direktno punite time rezervoar ljubavi i sreće u partneru koji će se koliko minut kasnije izliti na dete, pun ili prazan. Deca uče o odnosima i ljubavi svaki dan, svaki minut. Zacrtavaju u sebi definicije, ispisuju skriptove, postavljaju koncepte, grade principe. Ako ne vide ljubav u braku svojih roditelja, ili ako je vide ali je ne osećaju, već kapiraju da je ona samo racionalna odluka zbog njih, postoje uglavnom dva puta: da ponove otuđenje bračnog odnosa svojim životnim izborima kasnije, verujući da i ne zavređuju bolje od toga i da je sve drugo i bolje samo utopija i priča iz bajki. Možda će praviti ljubavne trouglove, možda će biti konfliktni, možda precrtavati delove sebe da odglume ljubav. Ali će svemu uzrok biti stav: nemoguće je biti srećan u braku. Jer to navodno ne postoji. Brak je žabokrečina. Te tako i sa tim stavom ponavljaju model. Jer bolji model nisu imali.  A druga staza kojom mogu krenuti jeste da se u buntovničkom kontraskriptu klone svakog okvira zajednice i provedu život kao vukovi samotnjaci, kazanove ili zaglavljeni Petri Panovi u svojim fantazijama, detinjarijama i sećanjima, jer u njihovim glavama zajednica je samo sinonim za otuđenost, sputanost, konflikte ili distancu koju, logično, ne žele sebi da ponove. Time su trajno uskraćeni da dožive jednu od najvrednijih stvari u životu - a to je: ljubav. Još jedan razlog za put samoće može biti upravo krivica da ostave roditelje da se glođu pod stare dane dok oni uživaju u svojoj novoj porodici, tako da nesvesno biraju da uvek budu tu negde, samo njihova deca, iako odrasla, ali bez svoje porodice, kako bi dokle god su roditelji živi prolongirali jedinu svrhu njihovog braka – a to su oni – njihova deca.

Druga velika greška roditelja jeste da misle da ako se ne svađaju otvoreno sa partnerom pred decom i ako glume ljubav ili ako trpe i ćute o svojim ličnim potrebama u ljubavi, da su time rešili stvar i da će deca dobro da izrastu, pa makar na temelju njihovog žrtvovanja i odricanja. Ogromna zabluda. Jer potvrđene činjenice su sledeće: Deca sve osećaju, sve vide i sve znaju. Njih je nemoguće prevariti skladnim, mirnim i funkcionalnim brakom, lepim putovanjima, skupim poklonima, kvalitetnim školama, lažnim osmesima, površnim ćaskanjima, surogatima zadovoljstava, pukim i plastičnim simbolima sreće. Deca uče gledajući, ali gledaju srcem! Najpreciznijim senzorom na svetu. Toliko pronicljivim, toliko ličnim, da je zapravo objektivniji od svakog drugog načina posmatranja stvari. I boje se. I pate. Jer znaju da nismo srećni. Ma koliko ih ubeđivali da jesmo.

Devijantne, agresivne i emotivno oštećene osobe veoma često potiču baš iz mirnih, dugih, stabilnih i skladnih brakova iza čije fasade se dešavalo bukvalno svašta. Deca izuzetno dobro osećaju licemerje, disbalans, krš gurnut ispod tepiha. I to je najrazornija stvar za psihu. Dezorijentiše ih, unosi im konfuziju i duboku sumnju na nesvesnom nivou u najrelevantnije etičke vrednosti i koncepte ljubavi i porodice. Takođe se neretko dešava da fenomenalne, zdrave, stabilne, moralne, uspešne i srećne osobe potiču iz rasturenih porodica. Ti ljudi su se suočili sa patnjom i gubitkom u pravom smislu reči, u punom svetlu, direktno, bez okolišanja, zataškavanja i laganja. Zacrtali su sebi drugačiji put, svesno i slobodno. Napravili su konstruktivni zaokret. I postali ono što su hteli. Često napravivši gnezdo ljubavi koje ni malo ne liči na njihovu primarnu porodicu. Mogli su da se distanciraju. Jer su se i njihovi roditelji jednom distancirali razvodom. Tako da u najširem smislu možemo reći da pravila nema i da skladan i stabilan brak bez ljubavi nije nikakva garancija za zdravlje deteta, štaviše, ako ne podrazumeva bliskost i istinsko poštovanje medju partnerima, može da bude katastrofalno po njega.

Majka koja nije bliska sa mužem, previše se posvećuje deci, samim tim vezuje ih za sebe usled vlastite usamljenosti i tako od njih pravi poremećaje ličnosti, zavisne ili narcistične. Druga opcija je da nalazi utehu u porocima. Što se opet odražava na decu, jer im nedostaje majčinska briga. Mnogo je destruktivnih načina kompenzacije za bliskost koja treba da postoji izmedju muža i žene, a koji deluju pogubno po decu. Takođe, deca će naći svoj način. Ali možda ne isti. Ako smo mi bili pasivno agresivni, oni mogu postati otvoreno agresivni u svojim budućim relacijama. I obrnuto. Ako smo se mi na silu smešili partneru, samo da deluje da je sve u redu, a u sebi trpeli, oni će otići korak dalje i neće ništa hteti da trpe. Da se osvete suprotnom polu i životu za nas i naše podvizanje. Da ni slučajno ne preuzmu našu ulogu žrtve. Nemamo pojma koje će tačno poruke deca usvojiti iz lošeg braka, ali će neminovno usvojiti određene poruke i u svom životu ih ponoviti.

Činjenica ostaje da oni koji su odrastali uz pravu i čistu ljubav imaju najveće šanse za zdravlje. I tu je najvažnije da su dobili dovoljnu dozu ljubavi, kao i uzor i model ljubavi (primer dve osobe koje se vole). Da su dobili posvećenost i brigu. A da li će to biti majka i očuh, majka i baka, tetka i teča, otac i maćeha ili bilo koja druga kombinacija ljudi, sekundarno je.

Kada dete raste uz oba roditelja, ali koja žive odvojeno i dogovaraju se ljudski oko dece, biće kud i kamo zdravije i srećnije nego da raste u atmosferi međusobnog optuživanja, ignorisanja, zamerki i prepirki, sado mazo relacija ili potmule i nejasne distance koja se šminka imitiranjem ljubavi, gledajući, trpeći i upijajući ponašanje svojih roditelja koji su frustrirani, nervozni, uplakani, zanemareni, ljuti, sputani. Majka koja živi sama imaće sijaset spoljnih problema, kao što su novac, dodatni posao, organizacija života, ali će u svojoj samoći izgraditi samopouzdanje, mir, radost, jezgro samoljubavi, samopoštovanja i zaokruženosti i kao takva biće dobra i posvećena majka svom detetu, pa i primer srećne jedinke. Kao i otac. Bolje je nekada odseći nogu kojoj nema leka i koja stalno boli i kida nas, bolje je biti i invalid, ali ne trpeti bol i imati svoj mir, nego imati obe noge, dok nas jedna razara bolom i uništava nam psihu.

I na kraju, rekla bih i ovo:

Tendencije u svetu su takve da se institucija porodice sve više srozava. Izoštreni su senzori na svaki oblik i naslut nasilja. Nasilju se šire granice, te tako i pogled popreko može biti nasilje i povod za razvod. A kamoli ružna reč. Nasilje se sve manje leči, a sve više sankcioniše. Deca se na svaki javni pomen bilo čega tog tipa momentalno oduzimaju roditeljima i stavljaju u hraniteljske porodice. Takođe, današnje društvo, kultura i mediji veoma neguju i pothranjuju egoizam, sebičnost i hedonizam. Sve je okrenuto uživanju i zabavi. Kako u braku sa decom ima mnogo problema, napora, iskušenja i zahteva i kako sama porodica zahteva jedan ozbiljan i čvrst karakter, tako se ljudi masovno odlučuju na razvod verujući da će svi problemi biti tako rešeni. Imaju i veoma dobru parolu pred sobom koja glasi: želim da zaštitim decu od lošeg braka i lošeg sebe. Što je potpuno tačno. Loš brak je poguban po decu, više nego razvod i razdvojenost partnera u kojoj su partneri u miru sa samim sobom. Ali potom takvi ljudi iznova ulaze u nove i nove odnose koji svi pucaju redom da bi na kraju shvatili da u svakom odnosu moraju raditi na njemu, a ne odustajati pri svakoj krizi i otuđenju. Da je odnos nešto što se mora negovati da bi opstao. Da u braku postoji lični deo odgovornosti svakoga u njemu koji, ako se ne ispuni, onda lančanom reakcijom dovodi do zanemarivanja odgovornosti i one druge strane i da skoro nikada nije samo jedan u krivu, a drugi u pravu, već zajedno, svako sa svoje strane, čine loš brak.

Kada bismo pitali decu šta žele, ona bi rekla: da živimo sa mamom i tatom zajedno i da se svi volimo. I to jeste ono najbolje i najidealnije za decu. Tako da pre nego što razmišljamo ili odlučimo da se razvedemo, najpre učinimo SVE sa svoje strane da oživimo bračne odnose. Počevši od sebe samih, naših navika i karaktera. Ali nemojmo ni zanemariti činjenicu da ako nikako ne uspevamo da izgradimo zdravu i lepu bračnu zajednicu godinama, uprkos svom svom ličnom trudu, terapijama i menjanju u tom cilju, da je za decu i njihovo zdravlje onda bolje da se razvedemo. U tom slučaju, svako vadjenje na decu kako bi opravdali naše formalno ostajanje u braku, samo je loš izgovor za kukavičluk.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.