Primetila sam da su i ekstrovert i introvert aut ove sezone. Našli smo novi trend: empate. Šta je empatija i ko su empate? Empatija je sposobnost emocionalnog razumevanja i uživljavanja u tuđa stanja i osećanja. Ukratko, empatija je sposobnost saosećanja s drugima. Podrazumeva se da je empatija,  u određenoj meri, prisutna kod svakoga od nas. Potpuno lišene empatije su jedino psihopate, sociopate i pojedine narcisoidne osobe. S druge strane, empate su osobe kod kojih je empatija toliko izražena, da postaje njihova karakterna osobina, neki bi rekli, vrlina. Da li previše nečeg dobrog ipak može postati nešto loše?

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Deluje mi da neke karakterne osobine ulaze i izlaze iz trenda, baš kao i modni stilovi... Donedavno je etiketa ekstroverta, gotovo predstavljala sinonim za vrednog, energičnog radnika, posvećenog poslu i timu, zabavnog, preduzimljivog, čoveka od akcije... I sve to može da bude istina, ali nikako nije pravilo. Usledio je period kada su misteriozni introverti bili na ceni. Šta li oni kriju? Za šta li su sve sposobni? Možda su jako inteligentni i sami mogu da obavljaju posao za petoricu...

Zapravo govorimo o Jungovoj tipologiji ličnosti, po kojoj se ljudi, na osnovu dominantnosti stava, dele na ekstroverte i introverte. Usudim se reći da ni sam Jung ne bi sebi dozvolio da donese sud o osobi na osnovu samo jednog kriterijuma. Zašto bismo, onda, mi to činili?

Primetila sam da su i ekstrovert i introvert aut ove sezone. Našli smo novi trend: empate. Šta je empatija i ko su empate? Empatija je sposobnost emocionalnog razumevanja i uživljavanja u tuđa stanja i osećanja. Ukratko, empatija je sposobnost saosećanja s drugima. Podrazumeva se da je empatija,  u određenoj meri, prisutna kod svakoga od nas. Potpuno lišene empatije su jedino psihopate, sociopate i pojedine narcisoidne osobe. S druge strane, empate su osobe kod kojih je empatija toliko izražena, da postaje njihova karakterna osobina, neki bi rekli, vrlina. Da li previše nečeg dobrog ipak može postati nešto loše?

Za medicinare, pedagoge, psihologe, učitelje, vaspitače, socijalne radnike, policajce, savetnike, visok stepen empatije je tražen i cenjen. Empatija je nezamenljiv kvalitet za ove profesionalce. Teško je pristupiti bilo kome u najtežim, pa i najlepšim trenucima, ako ne možemo s njima da saosećamo. Da bismo zaista uspeli nekome da pomognemo, moramo pokušati da se maksimalno uživimo u njihovu ulogu i da, pri tom, ostanemo svesni rešenja koja možemo da im ponudimo. Ceo taj proces često je veoma iscrpljujuć, ali, nagrada je uglavnom veća, što je veći i ulog.

Međutim, empatija nije konstanta, nešto što posedujemo ili ne posedujemo. Empatiju pre možemo da posmatramo kao spektar, a skor intenziteta naše empatije se nalazi negde duž ose. Skorovi većine ljudi su, očekivano, raspoređeni između dva ekstrema: nedostatka empatije, koji je rezervisan za određene poremećaje ličnosti i psihoze, i preterane empatije. Nažalost, retko ko će se zabrinuti za vas ako imate previše izraženu empatiju. Verovatno će vas žigosati izmišljenom dijagnozom „preosetljivosti“ i time vam dati keca iz rukava, ukoliko uživate u izigravanju žrtve. Prava istina je da se na prigušivanju preterane empatije mora raditi, kako bismo pomogli sebi i ostali funkcionalni. Izgleda da previše nečega dobrog ipak može postati nešto loše.

Rezultat naše empatije, odnosno sposobnosti da s nekim saosećamo, da ga razumemo i povežemo se s njim, trebalo bi da se ogleda u novootkrivenoj opciji našeg sagovornika, da svoju brigu podeli, a ne da je multiplicira. Jednostavno rečeno, kada nam neko poveri svoj problem, trebalo bi da oseća olakšanje što je svoju teskobu podelio s osobom od poverenja, a mi bi, s druge strane, trebalo da pružimo svež pristup problemu i jaku podršku. Međutim, ukoliko nečiju muku doživimo gotovo kao svoju i u potragu za rešenjem se unesemo punim intenzitetom i naporom, briga se nije podelila nego multiplicirala. Nije više samo njihova briga, sada je i naša, dupla. To nikada nije rešenje. To nikada nije cilj. Preterana briga iscrpljuje i parališe i ako tuđe probleme percipiramo kao svoje, bićemo večno premoreni i nikad u miru.

Preterana empatija može da uzrokuje hronični umor, emocionalnu iscrpljenost, anksioznost, pa čak i depresiju. Previše je problema, što naših, što tuđih, a nikad dovoljno rešenja. Šta možemo da učinimo u ime prevencije? Kako sebi da pomognemo?

Budući da za empatiju ne postoji on/off dugme, niti dugme za fino podešavanje intenziteta, moramo svesno manipulisati okolnostima, a ne svojom glavom. Na šta bi trebalo da obratimo pažnju, ukoliko preterana empatija preti da utiče na kvalitet našeg života?

Izbegavanje energetskih vampira. O energetskim vampirima je već bilo reči i došli smo do zaključka da ipak nemamo posla s monstrumima, nego s ljudima, koji drugačije, možda malo sebično, percipiraju svoj život i svoje probleme i nemaju sluha za tuđe. Vampiri ne predstavljaju stalnu pretnju, samo oprezno s njima. Međutim, za empatu, energetski vampir može da bude tihi (ili ne baš tako tihi) ubica. Energetski vampir je u svakom trenutku prebukiran sopstvenim problemima, koji mu svi deluju podjednako strašno, stresno i nerešivo. Empata upija te probleme, gomila ih, intenzivno doživljava, ponekad ih etiketira kao prioritete. Nema ovde krivca, niko nije zao niti bezosećajan. Empata sam mora da odredi koje osobe i probleme može da procesuira i kada mora reći ne. I, zato, upravo:

Znati kada reći NE. Kada reći ne ljudima, problemima, novim obavezama, obećanjima... Kada odbiti da budemo nečije rame za plakanje, jer su nam ruke potrebne da na njih naslonimo sopstvenu, otežalu, glavu. U početku ćemo sami sebi, možda čak i drugima, delovati pomalo sebično. Međutim, sebični smo jedino ako svoje sadašnje ponašanje uporedimo s onim od ranije, kada smo svima uvek bili na raspolaganju. Ne moramo se pravdati ako želimo sebe da poštedimo. Iako sve ovo zvuči logično, ponekad je teško samom sebi opravdati potrebu za odmorom od drugih ljudi, a to je baš ono što je svakom empati povremeno neophodno. Naravno, prioriteti uvek postoje i kada je reč o ljudima i kada je reč o problemima. Zato:

Odrediti prioritete, kako među ljudima, tako i među problemima. Dakle, unošenje promena u svoju emocionalnu dostupnost, ne mora biti apsolutno i jednako za sve. Neki ljudi su nam sami po sebi prioritet, pa uvek nalazimo vremena i načina da ih saslušamo i da pomognemo. Partner, prijatelji i porodica nas najčešće vrlo dobro poznaju, tako da i sami uvide kada smo pod stresom i nismo sposobni da im se potpuno posvetimo. Samim tim, ljudi za koje smo uvek tu i uvek spremni da priskočimo u pomoć, sami će primetiti kada smo pod pritiskom ličnih problema i kada smo mi ti kojima je pomoć neophodna. Oni nas neće cediti i dodatno opteretiti, jer vide da već teglimo sopstveno breme. Sa najbližima se često razumemo i bez verbalne komunikacije. Zato i jesu najbliži. Kada je reč o našim problemima, ono što je najbitnije je da ih rangiramo. Nisu svi problemi jednako važni i nemaju svi isti rok za rešavanje. To bi trebalo da budu glavni kriterijumi u donošenju odluke, kojim problemima ćemo prvo da se pozabavimo i kako da se polako rasteretimo i povratimo mir i kontrolu nad svojim životom.

Ono što je bitno da zapamtimo je da ne možemo očekivati od drugih ljudi da vode računa o tome koliko će nas šta opteretiti i kada mogu da traže savet, pomoć ili samo razgovor. Mi smo ti koji moraju svesno da se upuste u celu priču i da procene koliko smo spremni i psihički jaki da saosećamo, bez bojazni da ćemo time, dugoročno, naštetiti sebi.
Ako ste psihički dovoljno snažni, ponudite svoje saosećanje, svoju brigu i pomoć nekome ko je u problemu. Ako ste i vi pod stresom, sasvim je u redu da stopirate sve dok psihički ne ojačate. S vremena na vreme, empatiju usmerite ka sebi: saslušajte sami sebe, kao bliskog prijatelja, i odvojite vreme za rešavanje sopstvenih problema. Brinite o sebi, kako biste kasnije mogli da brinete i o drugima.
Pored svega rečenog, empatija zaista može da bude dar, a osećaj da smo nekome pomogli ili bar umanjili njihovu teskobu, skinuli komad tereta s leđa, može da  bude nešto najtoplije što smo ikada osetili. Kao i sa svim ostalim, tako i sa empatijom, važno je biti odmeren. Bitno je dobro poznavati samog sebe, znati sopstveni limit, kako bismo znali koliko sebe možemo da damo, bez da važan deo sebe zatrpamo i izgubimo.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.