Ljubavni trougao je veoma česta pojava, iako se možda o tome ne priča i ne piše puno. Neki veruju da smo po prirodi poligamna bića i da je varanje nužnost i neminovnost u hrišćanskoj kulturi i tradiciji u kojoj je poligamija zabranjena. Drugi pak veruju da smo monogamna bića i da nam je po prirodi potrebna i dovoljna jedna, ali prava osoba sa kojom možemo biti zadovoljeni. Ipak, hajde da ovom prilikom stavimo po strani veru, ideologiju i krivicu i da stvari posmatramo iz čisto pragmatičnog i psihološkog ugla.

Šta dobijamo, a šta gubimo trouglom?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Pođimo najpre od uloge osobe koja vara.

Upoznali ste čoveka svog života. Ili ste bar tako verovale da jeste. Venčali ste se. Izrađale ste već decu možda. Prošle su godine. I nešto se promenilo u tom vašem odnosu. On nije više onaj sa početka. A nismo ni mi. Vreme i razna iskustva promenila su nas. Svakog ponaosob na neki način život menja. Tada kada smo se sreli - kliknuli smo.

Ali životom, menjamo se. I često se ne menjamo u potpuno istom pravcu. Možda smo otkrile neki nov hobi. Možda smo mnogo vezanije i posvećenije deci od njega, te tako mi imamo zanimaciju oko dece, a on ima posao i svoje hobije. A vremena za naš odnos - premalo. Možda smo našle nov posao. Nove prijatelje. Bile na nekom putovanju koje nas je životno preusmerilo. Završile fakultet. Ili doktorat. Otkrile neki nov talenat. Setile se nekih starih talenata, uspavanih godinama. Možda smo se vratile religiji koju smo zanemarile na neko vreme ili smo joj se otrgli vremenom. Možda smo se samo vratile samima sebi nakon godina lutanja i trpljenja, prilagođavanja i poricanja.

On je možda nasao isto nov posao, hobi, strast, izazove. Promenio stil. Interesovanja. Muzički ukus. Ponašanje. Stavove. Nekada pratimo jedno drugo u svim tim promenama. Ili ne odemo predaleko u njima kako bismo i dalje imali ono naše jezgro u koje dolazimo kao u azil na kraju svakog dana. Ali nekada se i ne pratimo. Svako vođen svojom razvojnom strujom prevazišao je sebe, otišao korak dalje ili ostao ukotvljen na prethodnom koraku, dok je drugi otišao dalje. I koraci više nisu usklađeni. Ako pokušamo da ih uskladimo, izdali bi na neki način sebe, nove sebe, prave sebe, stare sebe. Svako sledi svoj ritam i pušta ruku onog dugog nesvesno. Plešemo sami za sebe. Držimo se zajedno formalno. Još uvek je sve ok, ali smo suštinski previše odvojeni. Prija nam ta sloboda u zajednici. Prija donekle. A onda ponovo osećamo glad za ljubavlju. Potrebu da se držimo za ruke. Gledamo oko sebe.

Gde je naš partner? Daleko. Predaleko. U nekoj svojoj sferi. Potreba za bliskošću čeka, vapi, boli. Sve se i dalje dešava na nesvesnom nivou. Svesno mislimo da je sve ok. Plovimo. I cap. Pojavljuje se iznenada neko ko je baš tu. U našoj sferi. U našem ritmu. Prateći naše korake i plešući baš našu igru. Pruža nam ruku. Smeši se. Iskušenje je neodoljivo. Pružamo mu ruku. I kreće tango. Razumemo se. Osećamo. Mislimo isto. Želimo isto. Preplavljujuća, čudesna zaljubljenost nas potpuno opčinjava i zanosi. Našle smo puzlu koja se savršeno uklapa. Komadić koji nedostaje. Bliskost koju smo tako dugo sanjali. Blaženstvo jednosti napokon. I eto ljubavnog trougla. Oformljen. I dalje zvanično imamo dečka/muža, ali tu je sada i naš ljubavnik.

Neko vreme traje euforija. A onda shvatamo da ta novorođena ljubav nema budućnost. Stoji na početku kao kakav pokvaren sat. Ne razvija se. Taman krene da se klupko bliskosti odmotava, a mi ili on namotaju ga ponovo na prvi dan susreta. Jer, kuda dalje ako ga pustimo da se odmotava? U slom porodice? Ne. Ne bi bilo u redu. I kreće agonija. Vruće hladno vruće hladno. Mi ili on. Ili naizmenično. Kočimo sebe ili nas on koči. Sve jedno. Shvatamo da smo dopustili da nikne i izraste nešto što sada moramo, čim samo malčice nabuja, svaki put da sečemo. A to boli. Svaki odlomljen listić tek izašao i svaka iskidana grana tek promigoljena. Ubijamo ljubav iznova i iznova. Kidamo parče srece svakim njegovim novim pupoljkom. Jer ljubav po svojoj prirodi želi da raste. Kao i sam život. Kao dete koje se rodi. U njenoj srži je uvećavanje. Ona je odapeta i samouvećavajuća strela ka večnosti i jedinstvu. I svaki sec iznova boli. I svaki susret je i početak i raskid ujedno.

Kreće i ljubomora. On svakoga dana može naći neku slobodnu, pravu, koja će mu se cela dati, nepodeljena. Zaboraviće nas. Izbrisati. Kao kakvu ružnu fazu života u tranziciji. A svaka je bolja od nas. Jer je slobodna. Bez dece. Bez repova prošlosti. Bez muža nad glavom i savešću. Kreće i ljubomora ljubavnika. Jer zna da smo sa mužem. Da mu se dajemo. Da smo zajedno. Da delimo toliko toga. Da smo rečju, telom i delom tuđe. Radi sujeta. Nalaže mu da se povuče. Da ne bude drugi i tajni, u večitoj senci. Već prvi i jedini. Ako ne nama, onda nekoj drugoj. Takođe, sve je začinjeno ogromnim stresom usled straha da ne budemo otkriveni. I velikim cimanjem da se negde nekako nađemo tajno, komplikovanom organizacijom kuće i dece, lažima, pretvaranjima, kamuflažama. A onda dođe na tapet i sam naš odnos. Da li je to samo afera? Da li su to samo lepi trenuci? Ili nesto više, dublje? Volimo li se? Želi li me on istinski? Ili sam mu samo zanimljiva jer sam zabranjeno voće? Šta hoće? Šta bi bilo da sam slobodna? I on se pita. Da li bi ona bila sa mnom i ovako ili mi samo svraća povremeno iz dosade u braku? Jesam li ja samo zakrpa za njega ili bih joj bio dovoljan? Šta stvarno oseća prema meni? Bi li joj ja bio samo spasilac i most do slobode ili nekog trećeg? Ili vidi mene kao mene i želi me? Bi li i mene varala jednom da smo zajedno? I tu se mnogo toga otkrije. Klupko ljubavi postaje klupko nepoverenja, enigme, neizdrža, nemira, teskobe.

Prvi scenario: Da, volite se. Ljubav buja. Sve ste češće zajedno. Otkrivate sve jedno drugom i počinjete život udvoje. Uz mnogo komplikacija, osuda, prezira, turbulencija, haosa. Ali izborite se nekako jedno za drugo. A onda kreće klasičan život. Shvatate da je on bio predivan kao ljubavnik. Ali je sada možda nikakav kao muž. Da vas zapostavlja isto kako je činio i prethodni muž. Da na vašu decu gleda sa prezirom ili ljubomorom. Da nije srećan,  jer se vi deci previše posvećujete.  Da ne želi ništa da uradi u kući i za kuću. Ili je patološki posesivan. Ili da zbog ko zna čega to uopšte nije više to. Niste imale prilike da se normalno upoznajete sa njim i uočite neke mane i probleme. Niste imali zdravu i čistu startnu poziciju. Upoznavali ste se iz trougla. Iluzornog, svetlosno prelamajućeg, neobičnog trougla u kome je sve bilo iskrivljeno kao u zakrivljenom ogledalu. U trouglu ste večito pritisnuti manama muža hrlili iznova vrlinama ljubavnika ne hajući, niti registrujući uopšte njegove mane, možda gotovo identične. Jer tada i iz tog ugla nisu bile bitne.  Bile su bitne samo one njegove vrline koje oštro kontriraju manama muža. Shvatate da ste svoj život totalno razorili zbog klasične fatamorgane. Razmišljate o starom mužu. Ali nazad nema. Prodali ste zlato za bižuteriju. I to je to. Dalje možete samo u samoću.

Drugi scenario:  Jedno od vas dvoje ne želi dalje. Želi da ostane tu gde je. U prvom braku ili u slobodi. A zašto? Baš zato što zna da je konstrukt trougla veoma iluzoran. I jedni druge u njemu nikako ne možemo da vidimo realno. Tako da praktično - nemamo pojma sa kakvom se to osobom upuštamo i zbog kakve to osobe rizikujemo. Ko je on/ona iza zavese trougla. Ko bi ona bila u novom braku, sa novim njim? Vila i princeza ili dzangrizava rospija? Ko je on stojeći ispred razvedene žene sa decom? Hrabar muškarac koji voli i preuzima rizik ili uplašen dečak koji beži od obaveza, a hteo je zapravo samo malo zabave. 

Da smo same sa decom, momentalno bi shvatile da nam je pre svega potreban odgovoran, zreo muškarac koji bi nas prihvatio sa decom i poneo teret odgovornosti takve situacije. Neko vredan, radan. Neko ko zna šta su deca. Neko ko je već u zrelim godinama. Neko ko verovatno ima svoju decu pa da može da razume. Neko nesebičan. Neko ko nas toliko obožava da evo pristaje na sve i menja sve planove zbog nas. I takvi bi nas privlačili i na telesnom nivou. Iz glave bi se ukus formirao prema specifičnoj potrebi u kojoj smo. A da li je on taj? Teško. Ljubavnik je bio neko ko je samo popunjavao bračne rupe i bio zakrpa u sferama koje su škripale. Ako je falilo priče i maštarija, seksa i strasti, slušanja muzike i razmenjivanja zanimljivih tekstova i klipova - on je to krpio. Ali mu za tu ulogu uopšte nije bilo potrebno da bude ni zreo, ni stabilan, ni porodičan, ni nesebičan, ni da nas silno voli, ni da prihvata našu decu. Za tu ulogu mu je bilo potrebno samo da bude romantičan, maštovit, potentan, strastven i blago zaljubljen u nas. Dokle god je bio zakrpa otuđenom braku, na njega su se nehotice sručivale naše fantazije o idealnom muškarcu, o ispunjenju snova i alfa mužjaku. No da se žena i majka razvede, verovatno se za mladim 'pesnikom' ne bi ni okrenula. Tražila bi jak karakter i nečiju čeličnu ljubav.

A on? Pa ni on se za nama ne bi okrenuo da smo razvedene. Jer od toliko slobodnih žena - zašto on bira baš nas? Pa verovatno baš zato sto smo udate. Zato što smo daleke i nezahtevne. Zato što on sa udatom ženom može da se zabavlja i fantazira, ali ne mora da ponese nikakav teret odgovornosti i napora koji ljubav i porodica podrazumevaju. Ne mora da nas redovno zove, izvodi, brine, štiti, gleda nas umornu i nenašminkanu, finansira nas. A tek ne mora da se bakće sa bebama, pelenama i plakanjima dece. Ni svoje. A kamoli tuđe. Možda i nije to razlog. Možda nije u mogućnosti da održava vezu. Radi na nekom riskantnom projektu na drugom kontinentu, često putuje, još uvek studira, nema para, hoće karijeru, premlad je ili ima već svoju porodicu i decu i savršeno mu odgovara udata žena da kupi kajmak sa nje, a da ne plaća 'porez' na odnos. Ako bi ta ista žena bila razvedena - onda mu ona ne bi odgovarala. Jer, tražila bi pažnju. Podršku. Vreme. Novac. Zrelost. Posvećenost. Ljubav za stvarno. Prihvatanje njene dece. A on joj to ne može pružiti. Ili ne želi. Što zbog godina, zrelosti, drugih planova ili drugačije vizije svog života u tom polju.

Tako da je jedina forma u kojoj se možemo dodirnuti - trougao koji nas oboje oslobađa drugih očekivanja do čiste romanse i lepih trenutaka bez cilja i konteksta. Dokle ima trougla, ima i nas. Ali trougao ima svoj tok i svoj rok. Ništa ne stoji u mestu. Sve na svetu razvija se, razbija ili gasi. Na razne načine. On možda nalazi ženu sa kojom se ženi. Ili ga njegova žena otkriva. Ili ljubav ispari, jer šta je pa drži? Mrak, dim, oblačići, pena i slutnja. Nema temelje pa da se drži. Lako je sve i svašta obori. Pa i najmanja sitnica. Pogrešna reč, čudan pogled, tišina, neposlata poruka. Bez fizičke prilike za razjašnjenje i pomirenje. I šta se dešava kad se trougao prekine? Ona najednom shvata da joj je brak duboko u glibu držeci se na tankom končiću papira. Vraćena u isti onaj trenutak pre početka. Nesrećna. Usamljena. Nezadovoljena. Šta je dobila aferom? Ništa. Samo izgubila godine. Mladost. Nebrojene šanse sa drugim ljudima u međuvremenu. I ostavila ožiljke po sebi i svojoj deci stresovima, cimanjima, odsutnošću. Problem braka čeka je baš tamo gde je bio. Ništa nije rešeno i urađeno. Da se revitalizuje ili prekine?  Da pokuša da nađe zajedničko jezgro koje su davno izgubili. Sada mnogo i neuporedivo teže nego ranije. Jer su tu rane i sećanja na iluzornu vezu. Jer su tu tragovi prevare. Toliko je sada veći jaz i mnogo konflikata u međuperiodu. Njihovi su koraci sada neusklađeniji više nego ikad, budući da su se njeni koraci dugo prilagođavali i formirali ne njemu, već afinitetu i identitetu ljubavnika. Srasla je sa drugim. Duhovno. I sve je prazno bez njega. Mučno. Beživotno. I čini se da mora da prekine brak, jer mu nema spasa. A možda ne bi morala, da aferu nije imala. I možda ne mora ni sad. Možda bi se sredili vremenom. Našli pokidanu nit i spojili je. A da je samo ostalo na manjem jazu, onom početnom, koliko bi lakše bilo. A možda je još tada trebalo da prekine brak, ali joj je afera samo uzela živce i godine. Kako god okrene - afera joj nije trebala. Prevedena je žedna preko vode. Ulagala se emotivno, a ništa nije stvorila iz toga. Sve je bilo u prazno. Trougao je samo prolongirao rešavanje suštinskih problema koji su sada još veći, ostavljajući za sobom nešto slatkih trenutaka u sećanju i mnogo više onih paklenih.

Olakšanje koje je imala u ljubavniku postalo je medveđa usluga i pretvorilo se u zamku.

Hajde da vidimo šta se dešava sa  onim/onom koja ulazi u trougao.

Zaljubili ste se. Žestoko. Sve je predivno, sem te malene sitnice. On je oženjen. Prepuštate se. Uživate. Jedan je život. A i treba vam malo opuštanja. Izašli ste iz ozbiljne veze, braka. Bivši je bio ljubomoran. Muka vam je od zajednice. Ili imate mlađu braću i sestre o kojima morate da brinete. Ili roditelje koje morate da pazite. Ili karijeru i velike poslovne poduhvate. Zbog kojih niste u fazonu da se upuštate u nešto ozbiljno sa nekim. Ili volite provod, noćni život, uživanja. Poslednje što vam treba je neki drndavi muž koji vam zvoca od jutra do mraka. Ovo vam savršeno odgovara. Neka on zvoca njoj, a vi ćete sa strane čekati i kupiti kajmak. Izlazite. Samo lepi trenuci. Samo šlag. Nema smaranja. Predvidljivosti. Dosade. Rutine. Samo uzbuđenje. Milina početka koja traje do u beskraj. Na sedmom ste nebu. A opet. Imate i toliko slobode. Jer on ima mnogo obaveza. Kuća, posao, žena, deca. Taman. Da vi imate svoj život. I da vas niko ne vuče za rukav i ne očekuje ništa od vas. Vreme prolazi. Shvatate da ste zavoleli. Vrag odneo šalu. Želite da pričate o vama. Ali vam je glupo. Već ste se vezali. A niste ni svesni. Niste to imali u planu. Da ga baš uzmete toliko ozbiljno. Ali uvukao vam se pod kožu. U srce. Šta ćete sad? Postoje dva scenaria.

Prvi scenario: I on je zavoleo vas. Sve više ste zajedno. Sve više se zna o vama. Sve manje ste tajna. Pričate. Pozdravljate se sa Volim te. Prešli ste iz kombinacije u ljubav. On ne gleda više druge. Vi ne gledate druge. Vi ste par. Ostaje da se on razvede. Razvodi se. Veliki stres. Neizvesnost. Razmišljate o njoj. Razmišljate o njegovoj deci. Grize vas savest. Ali ljubav je jača. Zaričete se da ćete dati sve od sebe da deca ne pate i da budete u što boljim odnosima sa svima. Da se dokaže da niste greška strasti. Već karakterna osoba vredna ljubavi i poverenja. Uzimate stan. I zajedno ste. Napokon. Rodbina cokće i negoduje. Mnogi su protiv. Ali vi verujete u vašu ljubav. Mnogo ste se iscimali da dođete do ovoga. Mnogo žrtvovali. Sada ste tu. Vreme prolazi. Nakon prvih medenih godinu dana shvatate da to nije ono što ste hteli. Da - on je bio predivan dok je bio zabranjeno voće. Ali sada ovako? On je čovek u godinama kome treba prati čarape i spremati ručak. On je običan. Kao i svi. On nije više onaj magičan kajmačast alfa mužjak. On pola svoje zarade daje bivšoj ženi kao alimentaciju. Njegova deca žele da pomire roditelje. A vas možda gledaju još uvek popreko. Dajete sve od sebe da čudan projekat uspe. A mnogo je trzavica. Ona žena vas mrzi iz dna duše. Misli da ste joj vi život uništili. Danima kad su deca tu najradije bi nestali. Želite svoje dete. Ali njemu možda nije toliko do toga. On decu već ima. Pitate se šta vam je trebao sav ovaj haos. Još vam se 'živi'. Vratili biste se u slobodu. Birali dalje. Birali bolje.  Ali kako sada? To bi bilo strašno. Nakon svega što ste uradili. Natociljali ste čoveka da rasturi svoj život zbog vas, da ga se odreknu možda neki ljudi, da ukalja svoj ugled, a sada bi da se skupite i odete.  Vezani ste krivicom i njegovom žrtvom. Ne više ljubavlju.

Drugi scenario: stvari možda sasvim dobro funkcionišu. Njegova bivša žena vas ne mrzi. Našla je već novog tipa. Deca su vas prihvatila i vole vas. Idila. Dobijate svoje dete. Sreća i radost. Sve je baš kako ste sanjali. Neverovatno. Snovi se ostvaruju. No niste više ona zavodnica i mačka sa početka veze. Malo ste se ugojili, a i obaveze vas lome. Niste više onako lepršavi. A onda se jednog dana setite da ste se udale za čoveka koji je jednom pobegao iz porodičnog života i našao ljubavnicu. Počinjete da prepoznajete njegov zamor. Ali sada sa ove strane stakla. Prepoznajete njegovo sklanjanje telefona, ćutanje, tajne, odsutnost, hitne poslovne sastanke uveče. Izjeda vas sumnja. Znate da je to jednom uradio. Napustio porodicu zbog ljubavnice. To može opet da uradi. Pratite ga. Proveravate. Da. Ima neku novu. Paralelno sa vama. Istorija se ponavlja. Samo što sada vi izvlačite deblji kraj.

Postoji i treći scenario: on se nikada ne razvodi od prve žene. Da, voli vas. Da, sanja vas. Želi vas. Misli na vas. Piše vam. Vodite ljubav. Ali ne - ne napušta gnezdo. Ostaje tamo gde je. A vi ostajete večita ljubavnica. Ona druga. U senci. Nove godine, Božiće, praznike, letovanja, svečanosti - uvek provodite same. On je tu. Ali nije tu. Večita ste tajna. Nemate zajedničku sliku. Niti vas je ikada upoznao sa prijateljima i roditeljima. Niti želi da imate dete. Godine prolaze. A vaš biološki sat otkucava. Želite dom. Porodicu. Decu. Pokušavate da se zaljubite u nekog novog. Hladite odnos sa njim. Započinjete neke veze. No brzo ih prekidate. Vraćate mu se. Ne možete da ga zaboravite. Da ga prebolite. Ne možete da nađete nikoga kao što je on. Svi su obični, on je poseban. Jer on je izgrađen. On je celina. Ima porodicu. I siguran je u sebe. Ostvaren. Svoj. Jer je zapravo tuđ. Jer ga je odnos sa ženom izgradio, učinio muževnim, naučio seksu, poštovanju, odnosu. Savršen je, jer u njemu vidite samo onu svetlu stranu. U drugim muškarcima vidite sve. Vidite i slabost, želju, usamljenost, stidljivost. A u njemu - samo puter, med, fil. Ono ispod ostavio je kod kuće ženi. Loše osobine, ljutnju, lenjost. Zato on uvek pobeđuje svaku konkurenciju kojom pokušavate da ga zamenite. Jer ima tajno oružije. Svoju porodicu. Koja ga hrani, trpi, gradi, podiže, čini toliko 'svojim' i jakim. Drugi je nemaju. Drugi su željni ljubavi. Patetični. Smešni. Neiskusni. Kao kada neko ko već ima posao dolazi na razgovor za nov posao i deluje sigurno tražeći veliku cifru za platu, sa stavom - nemam šta da izgubim, a neko ko nema posao dolazi nesiguran, tražeći malu sumu da ugodi poslodavcu, samo da dobije nekakvo radno mesto.  Zacementirani ste sa njim. A on - nije vaš, niti će ikada biti. A da ga nema - zaljubili biste se očas posla u dečka iz kraja. Običnog. Finog. Normalnog. I imali svoju porodicu.

Da rezimiramo.

Trougao ima svoju svrhu, ako je trenutna pojava koja se dogodila da nas opomene i ukaže nam na problem. Na problem u odnosu sa nekim ili sa samim sobom. Ako nas je pljusnula kao grom iz vedra neba da nas podseti da smo se udaljili od ideala. Ako kratko traje i utiče konstruktivno na nas da se trgnemo i radimo na sebi, na svom strahu od bliskosti, strahu od samoće ili na braku/vezi u kojoj smo. Nekada će nas iskustvo sa truglom navesti da prekinemo odnos u kome smo već dugo i da konačno budemo sami. Nekada će uticati da ga rehabilitujemo, shvativši da je u krizi, ali da ima potencijal za sreću. Nekada će nas navesti da se suočimo sa ličnim demonima i izlečimo se od želje za nedostupnim ljudima koja je tu samo iz straha od zajedništva sa nekim.  Ali trougao je sa one druge strane krajnje kontraproduktivan ako je stanje koje traje mesecima ili godinama. Tada postiže sasvim drugi efekat. Ukotvljuje nas u odnosu koji bi trebalo da prekinemo i potražimo nekog boljeg za nas. Ili nas održava u strahu od zajedništva tako da se ne ostvarimo kao majke i očevi. Ili nas navede da prekinemo vredan i dug odnos koji se mogao oživeti, da nije bilo trougla koji ga je srozao do dna. Ili smo od trougla napravili novu vezu koja, uprkos obostranoj želji u startu, upravo zbog temelja iluzornog trougla na kome je sazidana, veoma teško može uspeti na duže staze. Trougao je san. Sedativ za stvarnost. Odlaganje neminovnog suočavanja. A pravi život - to je ipak nešto drugo.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.