Provodeći mnogo vremena s partnerom, nesvesno preuzimamo neke njegove navike, nekada se uskladimo zahvaljujući kompromisu, a nekada ostajemo verne sebi. Ukoliko smo godinama bile u vezi, teško je sebe opet posmatrati u jednini. Međutim, novostečenu slobodu, možemo shvatiti kao priliku da se preispitamo, ponovo upoznamo sa sobom, zavolimo se i dozvolimo sebi da uživamo u svojim sebičnim izborima, bez nepotrebnog osećaja krivice. Cilj veze je da zajedno postanemo jači.

U pravoj vezi volimo partnera i volimo osobu koja postajemo zahvaljujući njemu. Veza u kojoj gubimo sebe, a dobijamo malo, je bezveza.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Nije lako odustati od nečega. Još je teže odustati od nekoga. Odustati, otići, napustiti, uvek ima prizvuk poraza i predaje. Retko kada ćemo na konačno odustajanje gledati kao na pametnu i smislenu odluku. Pa ipak, odustajanje je ponekad najteža i najhrabrija odluka, upravo zato što drugima, a često i sebi, delujemo kao slabić i kukavica. Kada odustanemo, kao da potpisujemo izjavu da smo u nečemu pogrešili, da smo premalo pružili ili previše tražili, da nismo dovoljno dobri i da smo opet omanuli. Ako mene pitate, drage volje ću potpisati takvu izjavu, ako to znači da ću postati spremna za nove pobede...

Svaki početak nosi uzbuđenje i tremu. Na takav sled događaja smo spremni. Bilo da je reč o iznenadnoj promeni ili dugo iščekivanoj prekretnici, svesni smo da će početak sa sobom nositi stres. U glavi razvrstavamo stresne situacije na pozitivne i negativne i zaključujemo da li smo za promenu spremni ili nas potpuno izvodi iz takta. Šta je s krajem?

Za početak, o kraju ne volimo da razmišljamo (namerna igra reči). Ako moramo da odradimo neku obavezu kojoj se ne radujemo ili zadatak koji nas zamara, naravno da s nestrpljenjem iščekujemo kraj. Međutim, ako je reč o nečemu oko čega smo se trudili, u šta smo uložili nadu i vreme, kraj nije tema koju razmatramo. Ako ipak do kraja dođe, on za sobom često vuče kompletan psihički i fizički krah, sumnju da nas išta lepo čeka u budućnosti, osećaj slabosti i iscrpljenosti. Kraj je tabu tema, koja je svakog bar jednom obeležila...

Ljubavna veza je pravi primer situacije u kojoj ne želimo da razmišljamo o kraju: ni na početku veze, niti tokom, a, izgleda, najmanje kada je kraj već neminovan. Sama pomisao na to da bi neko do koga nam je stalo mogao da nestane iz našeg života, budi toliku bol, da nam realizacija takve situacije deluje nepodnošljivo. Naravno, nije rešenje da svakodnevno, u strahu, kontempliramo sve opcije koje bi mogle dovesti do prekida veze, čak i onda kada je sam odnos potpuno zdrav. Naprotiv, zdravlje odnosa može biti trajno narušeno preteranom brigom, strahom, ljubomorom i preokupacijom svim mogućim scenarijima, koji bi rezultirali gubitkom voljene osobe.

Međutim, kraj, koliko god bolno i neizdrživo zvučao, ponekad sa sobom nosi olakšanje, otvaranje novih vidika i potpuni reset situacije. Kada smo u klopci pesimizma i depresije, usled gubitka, često je teško uočiti pozitivne aspekte razlaza, pa čak i poverovati da oni postoje... Možda je lakše poverovati ako neko sve dobrobiti raspada toksične veze zapiše i potpiše da ih je lično doživeo. Pričaću iz ličnog iskustva, tako da je sve posmatrano iz ženskog ugla i usmereno ka drugim ženama. Muškarci će morati da sačekaju mudre reči nekog gospodina, izbeglice iz bezveze...

Ono što je vrlo bitno da istaknem, jeste da bezvezu ne čine bezvezni, bezosećajni, sebični i zli ljudi. Jednostavno, kao što se ljudi nađu, pa započnu vezu, tako mogu usput i da se izgube i vezu osude na propast.

Pa, da počnemo... Koje su pozitivne strane razlaza, kada veza postane bezveza?

Prekid stresne situacije kulminacijom stresa. Ponekad, zbog straha od nepoznatog i gubitka rutine, pre biramo da se koprcamo u limbu, nego da padnemo na dno. Naravno, shvatam urođeni poriv da budemo istrajne i borbene, ali, borba ima smisla jedino ako je realan cilj nje vredan. Naime, ako svi naši napori ne rezultiraju napretkom u željenom smeru, borba je uzaludna.

Dobar general zna kada je vreme da podigne belu zastavu i kaže da je bilo dosta bola i stresa. Moguće je da ćemo razlaz, u žaru trenutka, posmatrati kao kulminaciju stresa, patnje i bola, usled poražavajućeg gubitka. Međutim, naknadnom retrospekcijom, uočićemo da je to trenutak kada su borbe napokon prestale, kada smo izašle iz zagušljivih rovova i rešile da je rat gotov. Nekada ukus slobode nije nužno posledica pobede, već prestanka patnje.

Kulminacija stresa znači da smo doživele njegov maksimum i da sada nastupa postepeno zarastanje rana i skupljanje snage, koju smo, do sada, uludo razbacivale. Na kraju krajeva (namerna igra reči), nikoga sem sebe ne možemo da krivimo za rasipanje sopstvenih emocionalnih resursa. Nije realno, niti pošteno, očekivati od nekog da se promeni, tako da se prilagodi našim očekivanjima i potrebama. Za kompromise uvek mora biti mesta, ali sama veza ne bi smela biti zasnovana isključivo na jednostranom kompromisu. Kompromis-veza je bezveza.

Povratak kontrole nad svojim životom. Veza je delom zaljubljenost, delom ljubav, a delom slatka navika; posebno ako govorimo o dugim vezama, od kojih smo možda očekivale više nego što smo dobile i za koje smo verovale da su prave, večne, holivudske, romanse. Sa partnerom smo isprepletene na toliko nivoa, u svim životnim sferama, pa deluje da gubitkom njega, gubimo i deo sebe.

Razmišljajući o ovoj temi, uvek se setim scene iz filma Odbegla mlada, kada lik Džulije Roberts, posle niza propalih veza, više ne može da izabere svoje omiljeno jelo (ne znam zašto mi je baš taj film na pameti, kad ne volim ni film, ni Džuliju, a najmanje Ričarda). Naime, sa svakim partnerom bi se povinovala njihovom izboru, tako da je, malo po malo, izgubila sebe. Naravno, ovo je banalan primer i kada bi posledice ostale fokusirane isključivo na domen kulinarstva, sve bi bilo rešeno novim planom ishrane.

Da li je naša frizura onakva kakvu želimo ili onakva kakvu nam je partner jednom pohvalio? Da li se oblačimo onako kako se nama dopada ili onako kako znamo da ćemo od njega dobiti kompliment? Da li se ponašamo onako kako nam je u prirodi, ili smo stavile prigušivač na svoje manire i stavove, kako bismo njemu bile privlačnije?

Provodeći mnogo vremena s partnerom, nesvesno preuzimamo neke njegove navike, nekada se uskladimo zahvaljujući kompromisu, a nekada ostajemo verne sebi. Ukoliko smo godinama bile u vezi, teško je sebe opet posmatrati u jednini. Međutim, novostečenu slobodu, možemo shvatiti kao priliku da se preispitamo, ponovo upoznamo sa sobom, zavolimo se i dozvolimo sebi da uživamo u svojim sebičnim izborima, bez nepotrebnog osećaja krivice. Cilj veze je da zajedno postanemo jači. U pravoj vezi volimo partnera i volimo osobu koja postajemo zahvaljujući njemu. Veza u kojoj gubimo sebe, a dobijamo malo, je bezveza.

Postepeno vraćanje samopouzdanja i samopoštovanja. Iako razlozi za raspad veze najčešće nisu kilogrami viška, fijasko kod frizera, strije i bore (a, ako jesu, run for your life), nekako, uvek nađemo način da sve svoje nedostatke uguramo u paket, koji vuče vezu na dno. Možda je naša nezainteresovanost za fudbal, zvocanje oko sitnica i preterana posvećenost, dovela do raskida. Ako bismo se potpuno promenile, možda bismo uspele da sve ostane u najboljem redu. Možda bi nešto i bilo u redu, ali mi, svakako, ne bismo bile.

Nema potrebe da sebe potpuno menjamo, kako bismo se dopale nekom drugom, kao što je nerealno očekivati od nekog da se promeni, kako bi se dopao nama. Sve i da smo zajedljive, naporne, džangrizave jezičare (a, nadam se da nismo), tražićemo nekog ko će nas prihvatiti i voleti takve kakve jesmo.

Naravno, uvek bi trebalo težiti tome da postanemo najbolja verzija sebe, ali ćemo raditi na sebi zbog sebe, a ne da bismo oduševile nekog drugog. Samopouzdanje koje stičemo time što se volimo takve kakve jesmo, najprivlačnija je osobina, koju same sebi dodeljujemo. Samopoštovanje zbog načina na koji sebe tretiramo i načina na koji nas, shodno tome, drugi doživljavaju, šlag je na torti zadovoljstva. U utakmici svog života, mi smo glavni sudija, a ostali su pomoćnici, koji, tu i tamo, daju sugestiju, ako je potrebno ili ako to zatražimo. Eto, nismo operisane od sporta, čak ga i primenjujemo u analogiji! Veza u kojoj je naše samopouzdanje na stranputici, umesto da se penje ka vrhu, je bezveza.

Otvorenost ka novoj vezi. Ono što je jedna od velikih mana zarobljenosti u bezvezi, je nemogućnost ostvarivanja nove, prave, okrepljujuće veze. U ženskoj je prirodi, po mom iskustvu, da ne traga za novim partnerom, sve dok se veza s postojećim ne skine s aparata za održavanje života. Sva snaga, energija i pažnja je usmerena na spašavanje nečega što je jedva živo i tako daleko od onoga što zaista želimo. Spremne smo na silne, nepotrebne kompromise, spremne da pređemo preko svojih uverenja, spremne smo i da se poprilično promenimo, samo kako bismo pokušale da reanimiramo našu bezvezu, a ona kao da želi da umre.

Bezveza potpisuje zahtev za eutanaziju, jer sebe ne vidi u budućnosti. Dozvolite, onda, da bezveza, koja je nekada ponosno stajala, lišena tog prefiksa „bez“, ode dostojanstveno, bez velike pompe, gorkog ukusa u ustima i nepotrebnog mučenja. Učinite to zbog sebe, partnera i budućeg partnera, koji tamo negde čeka na vas...

It's got to be perfect, it's got to be worth it,
Too many people take second best
Well, I won't take anything less
It's got to be, perfect…

… kaže Fairground Attraction i ja se potpuno slažem. Potražite onog savršenog za vas, sa kojim će kompromis biti izuzetak, a ne pravilo. Nađite nekog ko će vam davati više energije nego što će iz vas da iscrpe, nekog ko neće biti vetrenjača protiv koje se svakodnevno borite, nego saborac u borbi protiv nekih novih vetrenjača. Ne zaslužujete ništa manje od toga. Ne pristajte ni na šta manje. Veza u kojoj potajno želite da se partner toliko promeni, da više i ne liči na sebe, je bezveza.

I za kraj (namerna igra reči), jedna toliko mudra izjava, da se pripisuje nekolicini mudrih autora: “Na kraju će sve biti dobro, ako nije dobro - još nije kraj.” Kraj nije samo kraj, kraj može biti i početak novog početka. Ako se dugo koprcate, ako ne ide na bolje, ako je već kraj, samo ga je potrebno verbalizovati, dopustite sebi da završite jedno poglavlje i započnete novo. Nije to poraz, to je napredak. A, kada nađete onog savršenog za sebe, znaćete da je sve do sada imalo smisla i počećete da verujete u sudbinu, iako nikada do sada niste. To vam potpisujem...

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.