Čim dođu topliji dani i vreme kada se trudimo da na sebi imamo što manje tkanine, ja se spremam za novu sezonu pitanja i komentara u vezi tetovaža. Istini za volju, moje tetovaže prekrivaju celu potkolenicu i polovinu leđa, pa su pogledi, komentari i pitanja zagarantovani. Ako nisam u žurbi, na većinu pitanja ću odgovoriti sa smeškom i zahvaliti se na pozitivnim komentarima. Na negativne komentare već generički odgovaram da smo svi gospodari sopstvenog tela i prema njemu se odnosimo onako kako smatramo da je najbolje. Naravno, svako ima pravo na svoj stav. Poštujem mišljenje svakog ko svoje telo posmatra kao hram kojem nisu potrebne dorade. Ja sam, eto, odlučila da dodam malo boje. 

Ostaje pitanje: šta moje tetovaže zapravo mogu da vam kažu o meni?

Kolumnu piše: Jelena Radić

Od silnog razmišljanja šta mogu da vam kažu o meni, na pamet mi padaju samo informacije koje ne mogu da vam pruže. Pa, dobro, možemo početi i tako.

Dakle, moje tetovaže, kao i tetovaže generalno, ne mogu vas informisati o socio-ekonomskom statusu. Prošla su vremena kada je tetoviranje bilo ilegalno, kada su se tetovirali samo propaliteti i odmetnici, po kojekakvim rupama, ćumezima i zatvorima. Danas su tatu-majstori umetnici, tetoviranje je umetnost i, kao i svako unikatno umetničko delo, i kvalitetna tetovaža drži visoku cenu. Ako primetite kvalitetan rad, pun boja, sliku koja deluje kao da je oživela na nečijem telu, konture koje kao da milujući prate svaki pokret, znajte da je takva tetovaža dobro i plaćena. Cena dobre tetovaže ponekad je u rangu visine prosečne plate u Srbiji.

Tetovaže ne svedoče ni o nivou obrazovanja ili nečijoj inteligenciji. Iskreno, ne znam zašto bi iko te karakteristike i dovodio u vezu. Napomenuću samo da poznajem visokoobrazovane i inteligentne ljude, čiju stručnost, stavove i stil života poštujem, a koji su, istovremeno, tetovirani. Tetoviranje je izraz nečije umetničke svesti, praktična primena ideje o sopstvenom izgledu. Ne dajte da vas zavedu predrasude i tabui. Naravno, tetovaža ne može da garantuje da je pred vama neko obrazovan i umetnički osvešten. Jednostavno, tetoviraju se ljudi različitog porekla, statusa i profesija, pa je generalizovanje banalno.

Tetoviranje ima socijalni uticaj koji i dalje sazreva. Međutim, ne smemo zaboraviti da tetoviranje, kao i pirsing, datira još iz antičkih vremena. Arheološki nalazi širom sveta, u predelima nekadašnje antičke Grčke i Rima, Indije, Japana, Kine, Egipta, Filipina, Novog Zelanda, Tajvana, Tajlanda, gotovo cele Evrope i Amerike, nude dokaze o tetoviranju. Razlozi za tetoviranje u prošlosti variraju, kao i kvalitet i veličina tetovaža: od oblika kažnjavanja i obeležavanja robova i zatovrenika u antičkoj Kini, do označavanja najvišeg ranga među sveštenstvom u Egiptu i Siriji. U Rimu bi vojnici tetovažama ovekovečili svoje borbe i hrabrost. U Japanu, tetoviranje je imalo duhovni i dekorativni karakter, a u Egiptu čak i medicinski. U današnjem društvu kada klase, kaste, rangove i ratove pokušavamo da ostavimo u prošlosti, tetoviranje ostaje način izražavanja, umetninom koju svakodnevno nosimo sa sobom.

Tetoviranje kroz prostor i vreme balansira između potpunog prihvatanja i zabranjivanja. Stavovi o bilo kakvim modifikacijama tela su prevashodno obojeni socijalnom uslovljenošću današnjice i vremena u kom smo odrastali i vaspitavani. Uzmimo bušenje ušiju kao najjednostavniji primer. Danas je potpuno normalno i prihvaćeno da svaka ženska osoba ima probušene uši. Devojčicama se buše uši još dok su bebe i na taj način se njihovo telo, u službi lepote,  modifikuje i pre nego što su ga postale svesne. Po istorijskim podacima, u 16. veku, minđuše su češće nosili muškarci nego žene i to u jednom uhu, dok su istraživači i mornari u srednjem veku, sujeverno verovali da minđuša u jednom uhu poboljšava vid i sposobnost uočavanja udaljenih objekata.

Istorija bušenja nosa, jezika, usne, bradavice i pupka seže jednako daleko u prošlost, ali takva modifikacija, slično kao i tetoviranje, danas, kod nas, nije podjednako socijalno prihvaćena kao bušenje ušiju. Dakle, ako pojmu modifikacija izuzmemo konotaciju socijalne segregacije (pri čemu je opoziv socijalne segregacije jedan od najvažnijih zadataka današnjeg društva), nailazimo na tetoviranje kao jedan od mogućih oblika izražavanja svoje individualnosti, koje svoje korene vuče još iz prastarih vremena. Tetoviranje je estetsko oblikovanje tela, kako bi odgovaralo unutrašnjoj percepciji ličnosti. Jednostavno rečeno - tetoviranje je način izražavanja, kao što su to i odabir odeće, nakita, šminke, aksesoara, frizure, s jedinom razlikom u trajnosti efekta.

Ono što je karakteristika svake tetovaže je njena unikatnost, kako po izgledu, tako i po značenju i značaju za osobu koja je nosi. Razlog i smisao tetoviranja mogu da budu vrlo lični, pa nemojte insistirati na tome da ih osoba sa vama podeli. Kada postanete dovoljno bliski, tema će se, verovatno, sama od sebe nametnuti i dobićete sve informacije koje vas zanimaju. Ako sami imate tetovažu, vaše je potpuno pravo da birate kad, kome i koliko želite da se poverite.

Ako mene ili neku drugu tetoviranu osobu vidite u prolazu, slobodno pogledajte tetovažu. Nasmešite se, uputite lep komentar, kao što biste uputili bilo kakav kompliment. Nemojte se obratiti tetoviranom neznancu rečima da je tetoviranje ružno ili nepotrebno, kao što se ne biste lično obratili ni nekome ko se nije obukao po vašem ukusu, ofarbao, ošišao... Takvo ponašanje je bez manira, pomalo zaostalo i vrlo nekulturno.

Često i sama zaboravim na svoje tetovaže. One su postale deo mene. Pružile su mi neke od najlepših uspomena. Jedna od najdražih  je kada je sestrić doneo kanticu da zalije moju tetovažu, kako cveće ne bi uvenulo.
Daću vam odgovore na najčešća pitanja: da, boli, ali često manje nego što očekujete; bitno je da se dobro informišete o svom tatu-majstoru; ako negujete tetoviranu kožu i štitite je od sunca, tetovaža će dugo izgledati sveže; dobro razmislite da li ste našli pravi dizajn jer će vas krasiti do kraja života; ne, ne bojim se da se ovako tetovirana neću udati; ne, ne mislim da ću izgledati čudno kada ostarim.

Moje tetovaže su deo mene: moja prošlost oslikana na ličnom platnu. Bez njih bih se osećala nepotpuno i nedovršeno. Drago mi je ako i vama izmame osmeh ili vas inspirišu. Za mene su one urezane mnogo dublje od kože, u srcu i svesti. Ako i sami želite ideju da prenesete na kožu ili da ovekovečite važan trenutak tetovažom, to je vaša lična odluka. Podrška okoline je uvek dobrodošla, ali bi vaša reč trebalo da bude poslednja kada je reč o izgledu i svim fizičkim i psihičkim promenama.

Šta vam moje tetovaže mogu reći o meni? Strancu vrlo malo: samo to da nisam protiv tetoviranja. Kada se upoznamo, moći će da vam kažu mnogo, ali verovatno ne ono što biste očekivali.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.