Uglavnom i najtužnije i najsrećnije događaje u životu vežemo za isti krug ljudi - onaj najbliži. Zašto? Zato što smo najbližim osobama otvoreni u potpunosti. Svesno im pružamo pun potencijal da svojim rečima i postupcima utiču na nas, pa čak i da nas, u određenoj meri, oblikuju. Najviše cenimo mišljenje najbližih, pa nas njihovo ćutanje ponekad povređuje više nego tuđa ružna reč. Neki nas, opet, najviše povrede onda kada nas napuste. Posebno boli kada se njihov život prekine, a mi ne znamo kako da nastavimo dalje.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Kada neko umre, po pravilu, među najbližima prvo nastane zbrka. I, koliko god zvučalo čudno, to je najorganizovanija zbrka ikad. Kao da svako prećutno zna koji mu je zadatak, ali se i dodatno pita može li još šta da učini. Obično pristiže pomoć sa svih strana. Rodbina i prijatelji nude da pomognu kako i koliko mogu.

Reakcija nije ista kada premine stara, bolesna osoba i kada u tragediji izgubi život neko mlad, u naponu snage. Razlika ne leži nužno u jačini emocije koja nas veže za osobu; jednostavno se za prvo svesno i nesvesno pripremamo godinama unapred, a drugo nas u momentu šokira i psihički parališe.

Vest o smrti bliske osobe sa sobom nosi prvi talas tuge. Pokušavamo da prihvatimo novu realnost kao neminovnu. Organizacija sahrane nikako nije prijatno iskustvo, ali je distrakcija od tragedije. Sve što se mora uraditi u određenom roku, zaokupiće misli i iskamčiti funkcionalnost neposredno nakon smrtnog slučaja. Sahrana je potvrda našem umu da je nečiji život zaista završen. Nečije ime i prezime, godine rođenja i smrti, neoboriv su dokaz gašenja jednog života.

Samu sahranu prati drugi talas tuge.

Kada se gungula napokon smiri i ostanemo sami sa sobom, nastaje pravi udar realnosti i treći talas tuge: talas tuge koji će nas s vremena na vreme nanovo zapljusnuti, kao emotivna plima i oseka. Tada postajemo svesni ne samo gubitka, nego i izgubljenih prilika.

Za pokojnikom ne žalimo samo u sadašnjosti, nego i u prošlosti i budućnosti.

Žaljenje u prošlosti je kajanje. Kajemo se što nismo s tom osobom proveli više vremena, što smo nešto rekli ili nešto propustili da kažemo, što smo nešto uradili, ili nismo, a trebalo je.
Žalimo i budućnost. Žalimo za svim srećnim trenucima koje nećemo podeliti, za planovima koje nećemo ostvariti.
Žalimo i sebe. Žalimo što smo izgubili deo sebe koji je oblikovala ta osoba. Najednom više nismo nečija supruga ili suprug, kćerka ili sin, majka ili otac, brat ili sestra, unuk ili unuka... Nasilno nam je oduzeta uloga koju smo gradili ceo život. Nestao je odnos na koji smo bili ponosni. Sada je pretočen u uspomenu i nikada neće biti dopunjen.

Sa trećim talasom tuge, polako se uočavaju razlike u pristupu.

Trebalo bi da zapamtimo da smo u procesu tugovanja po nekim aspektima isti kao svi, a po drugim, sasvim različiti. Potpuno očekivano, uzevši u obzir činjenicu da nismo prva osoba na svetu koja je doživela gubitak, ali je svako od nas istovremeno i individua koja ostvaruje jedinstven odnos sa drugom individuom.

Nekima je lakše da svakodnevno odlaze na groblje i da često spominju pokojnika, čuvaju odeću, sitnice, fotografije... Drugima je lakše da sve stvari spakuju i odlože i da ne spominju gubitak.

Različita percepcija tugovanja može dovesti do nerazumevanja, pa čak i zameranja.

Istina leži u različitom pristupu. Ako je nama potrebno da razgovaramo o preminulom, a ostatak porodice tuguje na drugačiji način, uvek se možemo obratiti prijatelju, rodbini ili stručnom savetniku. Pristup tugovanju ne mora da oslikava snagu nečije emocije. Ako je neko zatvoren, ne plače i brzo se vraća svakodnevnim aktivnostima, ne znači da je manje voleo ili da manje pati.

Ne postoji jedan tačan kalup za tugu. Svako svoju tugu oblikuje prema sopstvenom šablonu.

S tim u vezi, moramo biti vrlo oprezni kada komentarišemo ili osuđujemo nečiji proces tugovanja. Sam proces nema rok trajanja. Neko će plakati na sahrani, a neko će prvi put zaplakati mesecima kasnije. Neko će moći da se nasmeje ili da zapeva nedugo nakon smrtnog slučaja, a nekoga čekaju meseci psihičke rehabilitacije, kako bi ponovo naučio da se smeje. Dopustimo sebi da tugujemo na način koji nama odgovara i, istovremeno, razumimo osobu koja tuguje na potpuno drugačiji način.

Da bi tugovanje uopšte otpočelo, moramo sebi da dozvolimo da budemo ranjivi. Na prvu, sve zvuči kao automatski proces, ali se često dešava da ne želimo da se suočimo s tugom, pa je zanemarujemo, zaokupljujemo se poslom i obavezama. A, tuga samo čeka, ne ide nikuda.

Kada umre bliska osoba, naš život ne staje, moramo da nastavimo dalje, a kroz tugu i oplakivanje se prilagođavamo novonastaloj situaciji.

Gubitak bliske osobe kod pojedinaca podstiče svest o sopstvenoj smrtnosti. Ovakvo rezonovanje može rezultirati pojavom hipohondrije i anksioznosti. Ukoliko je to slučaj, takvo stanje i razmišljanje bi trebalo da podelimo s najbližima i, po potrebi, potražimo pomoć stručnjaka. Posmatraćemo situaciju kao začkoljicu na koju smo naišli i sastavni deo procesa.

Bitna stavka je da se u ovako teškim situacijama ne pridržavamo strogo socijalnih normi. Često okolina ima svoju ideju kako i koliko bi trebalo nekog da žalimo, pa im je šokantno što nismo plakali na sahrani ili što se rasplačemo na javnom mestu mesecima kasnije. Vremenom i kroz tugovanje ćemo se prilagoditi našoj novoj realnosti, što ne znači da ćemo dragu osobu zaboraviti. Povremeno ćemo biti neizmerno tužni, a potištenost i bol će biti jednako sveži kao prvog dana.

Rešenje je da tugujemo na svoj način i pustimo druge da tuguju na svoj. Ako nađemo zajednički jezik i razumevanje, našu tugu neće dodatno otežavati osećaj usamljenosti i otuđenosti.

Proces tugovanja obično posmatramo linearno. Polazimo s najniže tačke i vremenom se polako penjemo, lakše podnosimo bol i na pravom smo putu ka izlečenju. Ono što zaboravljamo je da tugovanje često ne prolazi glatko i  puno je uspona i padova.

I sama sam ostala zatečena u žaljenju, iako sam u teoriji znala šta da očekujem. Sada mi je najteže kada na trenutak zaboravim da moje drage osobe više nema. Poželim nešto da podelim s njom, pa zaboli surov šamar realnosti. Kao da u sekundi ponovo proživim svu bol iz proteklih meseci.

A, ima dana i kada mi je dobro i znam da bi njoj bilo drago što je tako. To je, na kraju krajeva, i najbitnije: uspeti da se ponovo osećaš dobro, iako se ponekad ne osećaš celim.

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.