Da li si spremna da pripadaš svuda i nigde?

Moje ime je Ljiljana a Vi čitate kolumnu odvažno svoja.

Dobro došli u otvorene teme i razgovore o kojima bi trebalo da pričamo a ne pričamo.

Uz mene uplovite u nove vidove ličnog razvoja , učenje i osnaživanje

  Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner, psiholog

Hajde zajedno da stvorimo kontinuitet rasta i razvoja i zamenu pogrešnih traka koje će nam pomoći da kroz svaki novi dan donosimo kvalitetnije odluke i živimo svesnijim životom.

Dobro došli i hvala što ste tu.

Oduvek sam se pitala gde se pronalazi balans u izreci biti svoja, koliko smo u stanju zadržati svoju  osobenost i jedinstvenost u situacijama koja za nas predstavlja rizik i traži od nas da budemo ranjivi.

Ideju na pisanju ove kolumne pružila mi je jedna od mojih omiljenih autorki , koju rado citiram u predavanjima ali i u svojim programima , radi se o Brene Braun.

Neke ideje i stavovi Vam mogu delovati besmisleni ili nelogični , ali dajte im priliku da vam se približe i asimiluju u vaš život.

Pre nego što nastaviš sa čitanjem teksta, sjajno bi bilo da pripremiš papir i olovku kako bi beležila svoje misli, osećanja i emocije koje se javljaju . Na ovaj način aktivno ćeš učestovati u izgradnji novih sinapsi i razviti neke nove procese razrešavanja unutrašnjih dilema.

Prvo pitanje koje treba da postaviš sebi je :

“Koliko često se odričeš nekih delova sebe ,kako bi sei dopala drugima?”

Kroz odrastanje i kao hronični people pleaser jako sam lako odustajala od delova sebe kako bih se dopala drugima, često bih svoje ponašanje, govor, mimiku, gestikulaciju upakovala u dominantan način ponašanja , malo bih se isticala ili ni malo i život koji sam živela bio je bezbedan , udoban ali i frustrirajući jer nije bio ni blizu autentičnosti.

Drugo pitanje koje bi bilo dobro da postaviš sebi je:

“ Koliko duboko u sebi veruješ da je život na tvojoj strani?”

Kao ljudi , skloni smo verovanju da je svet protiv nas jer nas prastari deo mozga ( amigdala, hipotalamus i talamus) upozoravaju i usmeravaju na opasnost i duže pamtimo neprijatnosti i negativnosti u našem životu nego pozitivne i prijatna dešavanja.

Kada kroz svoj život koračamo kao da je u redu kreirati (učiti) nove stvari, stvaraćemo nove svetove koji će uvek na prvi pogled delovati divlji, nepripadajući i čudni.

Kreiranje novih svetova , važno je jer na taj način mi možemo da podučavamo druge ljude da menjaju svoje svetove .

Stvaranje novih vidova, novih svetova zahteva veliku količinu hraborsti i odvažnosti jer prema Brene i Opri , biti hrabar u kreiranju uvod i razočarenje drugih ljudi u nas.

Maya Angelou:

Slobodni ste tek onda kada shvatite da nigde ne pripadate - jer pripadate svugde - baš nigde. Cena je visoka. Nagrada je ogromna.

I tako , laganim razmišljanjima došli smo do trećeg pitanja:

Koliko ti je važno da pripadaš?

Za nas žene, pripadnost je na visokoj ceni. Razumljivo, jedino tako smo sebi omogućavale preživljavanje. Veliki broj žena teži nekoj vrsti pripadnosti i uklapanja po cenu patnje, gubitka slobode ali i gubitka sebe .

Iskustva ne propadanja obeležavaju živote mnogih ljudi, posebno žena u tinejdžerskim danima, kod nas na Balkanu situacija postaje dramatičnija u odnosu na prethodne godine.

Različite sredinske stvari uticale su na to da žene žele da pripadaju određenim grupama, da neguju određena ponašanja jer na taj način su se osećale sigurno, zaštićeno . Ne sigurnost u porodici, ne sigurnost u okolni i ne poverenje u život stvara dobro tlo ka treženju disfunkcionalnih grupa kako bi se osećanje pripadnosti i sigurnosti razviilo.

Biti sam , postaje najveća kazna jer označava stanje ne pripadanja nigde.

Tuga i tugovanje koji prate stanje biti sam je izuzetno neprijatno i teško većini ljudi i iz tog razloga biraju da ne budu u njemu. Kada se odlučimo da odtugujemo ovo stanje, prolazimo kroz oplakivanje i tugovanje različitih situacija u našem životu ( tugovanje zbog nedostatka utehe, nedostatka razumevanja roditelja itd).

Na žalost, kod nas na Balkanu među ženama je najveće ne pripadanje izraženo kroz ne pripadanje porodici ( ovde govorim o generalizaciji i najšećem osećanju koje se javlja kod žena).

Ne pripadanje porodici, svrstava se u najteže i najopasnie patnje. Ova patnja je izuzetno snažna i dešava se da razori bazične sposobnosti ljubavi , poverenja ali da razori sistem samovrednosti.

Kada nam se sistemi razore mi imamo tri potencijalna ishoda:

Živimo u kontinuiranom bolu i tada posežemo za umrtvljenjem bola (kroz opijate, alkohol, hranu itd) ili smo u težnji da drugima nanesemo bol.
2.  Poričemo bol i kroz poricanje mi ga prenosimo transgeneracijski kroz našu decu i buduća pokoljenja.

3. Skupimo hrabrost da prihvatimo tu bol i da izgradimo nove sisteme regulacije i razumevanja uz pomoć kojih ćemo bolje razumeti sebe ali i na jedinstven način uočiti bol kod drugih ljudi.

Sledeće što bi bilo dobro da se zapitaš je:

Koliko često proveravaš percepciju svojih iskustava?

Odnosno koliko često testiraš :
svoje misli?
Svoju realnost
Svoju percepciju

Priroda nam je dala , a mi kasnije svesno izabrali da verujemo da smo jedinstveni u svemu pa tako i u problemima.
Potrebno nam je iskustvo da ono što nam se dešava stavimo u kontekst , često verujući da ono što se nama dešava , niko drugi na svetu nije iskusio.

Ma koliko dobro ili loše bilo, potrebno je da pričaš o tome kako bi izbegla patnju koju skrivanje tajne nosi .

U procesu skrivanja od patnje , bola i kritike biramo destruktivna ponašanja , jer su najlakša za kopiranje ali se plaćaju visoke cene . Ljudi su razvili različiti dijapazon zavisnosti kako bi izbegli osećanje ranjivosti. Od preteranog uklapanja do preteanog bunta.

Kada osvestimo put autentičnosti i odvažnosti da budemo svoji shvatamo da su cene prevelikog bunta ili prevelikog uklapanja previsoke i da nas koštaju zdravlja, odnosa ali i mentalnog zdravlja.

Kada si proverila percepciju , vreme je za mali test… i pitanje broj pet:

Da li si spremna da sebi daš dozvolu i saglasnost za dobro?

Zvuči luckasto , ali tako lekovito.
Kada smo bili deca, roditelji su nam davali dozvole za dosta stvari kada smo odrasli vreme je da same sebi dajemo dozvole da se dobro osećamo.

Na ovaj način menjamo odnos sa sobom , odnosno otpočinjemo proces pripadanja sebi.

Dobar deo svog života, sedim nasuprot ljudi dok mi govore o najtežim momentima njihovog života i znam da dozovola da budeš dobro ruši okove oko našeg srca i naših tela.

Biti dobro nekad uključuje molitvu i umirenje a nekada psovku ( najsočniju koju imaš) a često i molitvu i psovku u isto vreme. Ne ustručavaj se.ž

Na svom putu traženja i stvaranja odvažnosti i autentičnosti često ćeš biti sama jer svaki put je jedinstven za sebe , smernice ti mogu poslužiti ali niko sem tebe ne može da ti da upustvo kako ti da budeš ti.

Ti ćeš uvek pripada tamo gde se pojaviš onakva kakva jesi i budeš onakva kakva jesi .

Pardoks pripada Biti sam ali pripadati, zapravo leži u tome da se osećaš sam ali da si u isto vreme i snažna.

Pripadnost znači da ćeš imati svoj krug ljudi ali da ćeš morati da razviješ kapacitete da se neće svi iz tog kruga ljudi složiti sa tobom ili raditi isto što i ti.

Ti pripadaš SEBI.

I za kraj mini transkript intervjua Bila Mojera sa Majom Andželou :

Mojers: Pripadate li negde?

Andželou: Do sada nisam

Mojers: Pripadate li nekome?

Andželou: Sve više i više. Hoću da kažem pripadam sebi . Veoma sam ponosna zbog toga . Vrlo mi je bitno kako vidim Maju.Veoma mi se dopada Maja.Volim njen humor i odvažnost . A kada se nađem u sitaciji da se ponašam onako…. Kako mi se ne dopada - onda to moram da rešim.

O odvažnosti i razvijanju kapaciteta pričala sam u podkastu “osnaŽENE” u epizodi “Stanje biti”, ako želiš više da sa znaš na tu temu to je sjajna početna stanica.

Kada sledeći put dodje da se zapitate  kako više da budem odvažna uvek možeš da se vratiš na ovaj tekst i probaš ovaj način za spoznaju sebe i da dobiješ novi rezultat i neko novo stanje.

Hvala od srca na vremenu koje ste mi posvetili.
Verujem da će vam biti korisno i da će vam poslužiti.
Uživajte do sledećeg čitanja do se sledeće nedelje.

 Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner , psiholog