Razumljivo je da brinete i da se mora znati ko je autoritet u kući, a sve kako bi vaše dete bilo zdravo i negovano. Međutim, prevelika količina brige se često prenose u osećaj kontrole koji može ostaviti trajne posledice na detetovu psihu. Kada kažemo trajne posledice mislimo na nesigurnost u odnosu sa drugim ljudima nakon puberteta, u dvadesetim godinama života. Kako onda dozirati svoju brigu i kontrolu? Kako biti siguran u svoje dete i stvoriti zrelu i samostalnu ličnost?

Kako bi spoznali odgovor na ova ali i mnoga druga pitanja morate preispitati sebe, u kolikoj meri kontrolišete dete?

Danas pričamo o tome zašto je preterana kontrola deteta štetna!

NE PROPUSTITE: ZABAVNI PROJEKTI KOJE MOŽETE RADITI SA SVOJOM DECOM !

Postoje dve različite vrste kontrole, kako bi mogli da se usmerite ka pozitivnoj i produktivnoj kontroli deteta važno je prepoznati se u koju sferu odlazite kada prenaglite i kada se plašite da dete nećete izvesti na pravi put. 

Prva grupa kontrole deteta predstavlja kontrolu njegovog ponašanja, u želji da disciplinujete svoje dete i naučite ga da bude socijalno prihvaćeno vi nadlgedate svakodnevno njihovo ponašanje i društveni život.  Želite da budete sigurni da se vaše dete u svakom trenutku ponaša u skladu sa vašim verovanjima, verovanjima vaše porodice koje su generacijama ustaljena ali i socijlano prihvatljivo- što za pojedine roditelje znači da ne ulaze u konflikte. Jasno je u startu da dete ne može uvek da se ponaša socijalno prihvatljivo, ne ponašate se ni vi kada vas neko iznervira i sigurni smo da se borite protiv nepravde ili progunđate kada vam dodele još poslovnih pbaveza a bliži se kraj radnog vremena. Stoga, ne treba od deteta očekivati nemoguće, nemojte zaboraviti da i dete ima emocije.

Važno je biti umeren i vaspitati deteta tako da zna da prepozna i da se nosi sa emocijama na zdrav način, ali da ih ne potiskuje. Treba naučiti dete da izrazi svoje mišljenje i osećanja, ali da tuča nije pravi način kao ni nagle emotivne reakcije kao što je plakanje u sred prodavnice i bacanje na pod (što deca često rade). U ovom slučaju određena doza kontrole je dobra ali preterana kontrola primorava dete da krije emocije, stavlja ih pod tepih i ignoriše. Ignorisanjem sopstvenih emocija odrasi ljudi podstiču stvaranje stresa, anksioznosti i depresije ali i nisu u mogućnosti da stvore zdrave emotivne odnose sa drugim ljudima i budućim prartnerom što može biti kobno za celokupan život. 

Drugi nivo kontrole odnosi se na manipulisanje emocija i mišljenja deteta, usmeravanje deteta na hobije u kojima vi uživate ili zanimanja za kojima ste vi česnuli. Ovaj nivo kontrole je pogrešan, dete je individua za sebe i cilj je prepoznati njegove potencijale i uložiti pažnju i energiju u njih. Ne možete u detetu konstantno tražiti sebe i pod podpunom kontrolom ostvarivati svoje želje, to vam neće doneti ništa produktivno. Dete ne može na silu da napreduje, a ako i napreduje u određenom delu života će završiti sa hobijima i stranim jezicima (naprimer) koji mu ne leže i koji ga ne zanimaju i posvetiće se hobijima kojima je oduvek težio. Ovo je najbolji scenario koji može da vas zatekne, često deca nakon ovakvog roditeljskog ponašanja gube sebe i svoju jedinstvenost i tokom života mogu biti podložna manipulaciji različitih ljudi! 

Ovakvi vidovi kontrole su posebno bolni za decu, oni će se osećati posramljeno i neće moći da izraze svoj potencijal što će ih koštati uspeha u dvadesetim godinama života. 

Ne dozvolite da se to desi, preispitajte sebe i dajte detetu kvalitetnu podršku i ljubav!