Podrazumeva se da sve i jedna devojka želi da se uda, samo su okolnosti takve kakve jesu. Dakle, okolina zaključuje da je bitno raditi na okolnostima, tako da postanu usmerene ka opšteprihvaćenom cilju. Pritisak i očekivanja okoline, pritisak drugarica, koje su već zaronile u vode braka i majčinstva (pa im, ponekad, sve ostalo postaje nezanimljivo), pritisak biološkog sata (onaj što se kod nas čuje tika-taka)... Teško se tome svemu odupreti, sesti sama sa sobom i zaključiti šta je ono što ja želim, koja su moja očekivanja, šta je moj cilj.

 

 

Kolumnu piše: Jelena Radić

Kada život deluje nekako zamršeno i komplikovano, kada ne znam gde udaram, kada mi je neophodno da jasnije vidim sebe i svet oko sebe, pribegavam nekoj vrsti minimalističkog pristupa. Raščlanim svaku stavku na elemente, pa sve posmatram kao jednostavan skup prostih delova: ljubav je prava osoba u pravo vreme, mentalna stabilnost je balans pružanja drugima i uzimanja od okruženja, profesionalno zadovoljstvo je sklad umnog i fizičkog ulaganja i pozitivnih rezultata i nagrada. Sve to deluje i jeste prilično naivno, ali pomaže kada mi je potrebno da razmrsim prošlost, sadašnjost i budućnost, ciljeve i očekivanja.

Tako pojednostavljeno, život je upravo to: skup ciljeva i očekivanja. Dok god imamo zacrtan cilj i skicu mape do tog cilja, mi smo živi. Očekivanja nas prate do cilja: očekivanja od nas samih i očekivanja od drugih. Ponekad je teško razlikovati lične ciljeve i očekivanja od nametnutih, pa u glavi nastane haos. Da li je gore izneveriti nekog bliskog ili izneveriti sebe? U potrazi za odgovorima, pribegavam minimalizmu, introspekciji i samokontroli.
Kada smo umešani u životnu priču, neminovno je da ćemo, pre ili kasnije, izgraditi stav o celoj situaciji. Postoje ljudi koji, čini mi se, imaju stav i pre nego što čuju priču, a i oni koji se duže drže po strani, neutralno, kolebajući se, čak i kada je reč o njihovim, ličnim, životnim stavovima i odlukama. Imati stav o nečemu, zapravo je sasvim prirodno i u osnovi je ljudske psihe.

Nekad se malo zanesemo, pa se ustoličimo na mestu životnih gurua: na njenom mestu bih na dijetu, u teretanu i smršala; na njegovom mestu bih dobro zagrejala stolicu i završila fakultet; na njenom bih raskinula tu vezu; na njegovom bih se odselila iz zemlje. I sve je, u tuđim cipelama, nekako lakše i jednostavno. Zaboravljamo na to da smo svi različiti, nedostaje nam saosećanja i razumevanja. Nije se „ona“ jedno jutro probudila debela. Gojaznost je najčešće posledica čitavog niza loših odluka i nesređenog životnog stila. Da bi postigla rezultat, ona mora da menja svoj život iz korena, što nije tako jednostavno. „On“ možda ne vidi budućnost za svoje zanimanje, pa ga „grejanje stolice“ samo podseća na budućnost bez budućnosti. „Ona“ možda tu vezu vidi kao nešto što je drži iznad površine, iako je situacija daleko od idealne. „On“ možda više strahuje od neizvesnosti u drugoj zemlji, od neizvesnosti u svojoj. Da li su ovo sve opravdanja i izgovori? Naravno da jesu. Ako se iskreno zagledamo u sebe, i mi ih imamo pune džepove...

Posebno je pipavo imati čvrst stav, zasnovan isključivo na sopstvenom toku misli i bez uvida u okolnosti i širu sliku. Nerealno je i detinjasto očekivati da svi imaju iste želje, planove i očekivanja kao mi, pa im davati savete kako da postanu što bolja verzija nas i ubeđivati ih da je jedino ono čemu mi težimo normalno i logično.

Tipičan primer društveno uvreženog stava, cilja i očekivanja, tiče se udaje i zasnivanja porodice (nešto manje ženidbe, jer se biološki sat kod muškaraca, izgleda, ne čuje tika-taka). Svaka devojka zna da se sredinom dvadesetih ova priča pokreće, krajem dvadesetih se ističe ozbiljnost situacije, a u tridesetim je na snazi crveni alarm. Ne znam da li je gore kada je neko u dužoj vezi, pa je udaja „logičan sled stvari“ ili kad je osoba sama, pa se „ne zna šta čeka“. Elem, u tom periodu nečije ljubavno stanje i spremnost na prinovu, postaje opšta tema za razgovor (privatnosti, doviđenja!).

Podrazumeva se da sve i jedna devojka želi da se uda, samo su okolnosti takve kakve jesu. Dakle, okolina zaključuje da je bitno raditi na okolnostima, tako da postanu usmerene ka opšteprihvaćenom cilju. Pritisak i očekivanja okoline, pritisak drugarica, koje su već zaronile u vode braka i majčinstva (pa im, ponekad, sve ostalo postaje nezanimljivo), pritisak biološkog sata (onaj što se kod nas čuje tika-taka)... Teško se tome svemu odupreti, sesti sama sa sobom i zaključiti šta je ono što ja želim, koja su moja očekivanja, šta je moj cilj. Ukoliko zaključimo da zaista želimo ono što i većina, odlično. Ako želimo nešto potpuno drugačije, odlično. Ako se i dalje tražimo, odlično. Bitno je samo da znamo šta mi želimo i da razlikujemo našu želju od očekivanja na koja nas okruženje navodi. Razočarati sebe i ostaviti sebe na cedilu ipak boli najviše, posebno ako nemamo pravo na novi pokušaj.
Čini mi se da najčvršće stavove o svemu imaju poneke žene u određenim godinama (ne bih sad da prozivam). Svaka čast na iskustvu i životnoj školi, ali proživljeni život nas čini ekspertom isključivo za svoju autobiografiju, nekad čak ni to. Svako ima pravo na svoju mladost. Saveti su ponekad dobrodošli, pre nego što postanu instrukcije, uvrede i ogovaranja.

Neretko, to su iste one gospođe, koje, nekako, bezobrazluk poistovećuju sa iskrenošću: otvoreno komentarišu nečije odluke, izgled, izbore i to pravdaju potpunom iskrenošću i devizom „što na umu, to na drumu“ (malo se naježim kad god to čujem). Naravno, kad bi se njima neko obratio takvim i sličnim „savetima“ i opaskama, to bi bio potpuni bezobrazluk i sramotno nepoštovanje starijeg. Postoji nešto što zovemo maniri i vaspitanje i popust na njih se ne dobija s godinama.

Iste te gospođe komentarisaće da je nekoj davno došlo vreme da se uda i da previše bira, a ako se neka uda bez previše izbora i kasnije razvede, stiče titulu „raspuštenice“, pa se „zabrinute“ gospođe pitaju šta će sad sa životom, bez muža, a sa decom... Opet će tema razgovora biti nečiji izbori, ciljevi i očekivanja. Nikada tema neće biti kako nekome, možda, pomoći...

Hajde da onda izvučemo pouku iz svih tih dobronamernih saveta, teorija i smernica. Naravno, čitaćemo između redova. Naš život je pod našom kontrolom i ta kontrola je nešto najvrednije što imamo. Naše odluke su samo naše. Naši ciljevi i očekivanja su samo naši i, eventualno, mogu biti potkrepljeni tuđim stavovima i idejama. Niko neće osetiti veći bust energije kada smo na vrhu, od nas samih, i nikoga neće boleti naš pad više nego nas same. Zašto, onda, kormilo svog života prepustiti nekom drugom?

Kada smo na raskrsnici i steže nas sa svih strana, bitno je odrediti ciljeve i očekivanja. Podjednako je bitno razlikovati svoje ciljeve i očekivanja od tuđih (čak i od ciljeva i očekivanja najbližih, koji nam, zaista, žele samo najbolje).
Pristupite minimalističkom pogledu na situaciju, introspekciji i učvrstite samokontrolu. Raščlanite svoje probleme, planove i očekivanja na proste elemente. Razmotrite prioritete, odredite šta je ono što vas zaista pokreće, a šta je ono što činite da nekog drugog ne biste izneverili. Rangirajte opcije. Na kraju, najvažnija je samokontrola, biti istrajan i ne posustati kada drugi posumnjaju u naše izbore. Mi smo oni koji žive svoj život, drugi su samo posmatrači.

Neke odluke u životu su bitnije od drugih. Posle nekih odluka nema povratka. Neke odluke su toliko važne, da nam oblikuju ostatak života. Jedna od takvih je odluka o sklapanju braka i majčinstvu. Ova odluka bi trebalo da bude isključivo produkt naše želje i spremnosti na takav korak. Jednako je važna i uticajna i odluka da ne želimo brak ili ne želimo decu. Zato bi takvim odlukama trebalo dati vremena, razmišljati o njima bistre glave i zanemariti pritisak i tuđa očekivanja.

Sama u 30-im, šta će reći sestrine kume strina? Verovatno ništa dobro, dok ne preskoči na sledeću temu i sledeću devojku za ogovaranje. Možda smo je izneverile time što smo i dalje same, a možda to, jednostavno, uopšte nije njena stvar. Bitno je samo da ne izneverite same sebe, ta rana opasno boli.

I za sam kraj, jedan predlog: ako već niste, pogledajte Trumanov šou. Život nije da se živi pod tuđim reflektorima, ali to ste već i same znale (inače, ne čujem više tika-taka)...

Kolumnu piše: Jelena Radić

Jelena Radić, psiholog koji se ne ograničava psihologijom. Dog-person koji živi s dve mačke.  Ponekad posvađana sama sa sobom, retko s drugima. U begu od prosečnosti i ravnodušnosti, pokušavam da održim dodir sa stvarnošću. Ljubomorno čuvam svoje želje i ideje od stege odrastanja. Verujem u čuda, a ponekad se uplašim da su sva čuda već potrošena. Okružena divnim ljudima, koji me nekad razumeju bolje nego što sama sebe razumem, dok zajedno ćutimo.