Pre no što uronite mislima i srcem u Alberobelo, pročitajte putopis o Bariju i putopis o Pulji.

S obzirom na pomenutih pet dana odvojenih za boravak u Bariju (i Pulji) bilo je dovoljno vremena za izlete po ovoj južnoj regiji (i malo po Bazilikati). U svakom slučaju, svako veče, po povratku sa dnevnog izleta, ponovo je pripadalo Bariju i šetnjama po starogradskim lavirintima, pa se tu niko nije osetio zapostavljenim.

Tehnički detalji

Autobusi za Alberobelo polaze iz ulice Đuzepe Kapruci (koja se nalazi sa zadnje strane glavne železničke stanice). E sad, evo i par tehničkih detalja koji mogu biti od pomoći. Zavisno od dela turističke sezone (mada u Italiji sezona traje 365 dana), ka Alberobelu se zaputi mnogo ili veoma mnogo turista.

Generalno, najbolje je ukrcati se u autobus odmah na početnoj stanici. Karte (povratne) se mogu kupiti pola sata, možda i sat ranije (pre polaska autobusa) u lokalnoj trafici i prodavnici karata, a stvar je slobodne procene koliko vremena planirate da ostanete u Alberobelu (verovatno je nekih 2-3 sata sasvim dovoljno, osim ako želite tamo i da ručate), pa u odnosu na to odredite i vreme povratka.

Sa druge strane, vaš putopisac se vratio autobusom koji je išao sat i po ranije (nego što je pisalo na povratnoj karti), ali – iskreno govoreći – niko mi nije čak ni pogledao tu kartu u povratku. Po turističkim sajtovima možete da nađete informaciju da autobus, kada krene za Alberobelo, staje na još par stanica u Bariju, dok konačno ne izađe iz grada, što nekome može biti zgodno za ukrcavanje – ali nemojte rizikovati, jer su autobusi obično puni još na početnoj stanici, pa je tako naš vozač samo nehajno slegnuo ramenima dok je prolazio pored par (razočaranih) turista koji su čekali na tim extra stanicama.

Takođe, u samom Alberobelu postoji relativno mala, kombinovana autobusko-železnička stanica, na kojoj baš i nema upotrebljivih obaveštenja o pristiglim autobusima (a na nekim autobusima nije, pored toga, bilo nikakve table odakle ili kuda dalje idu), pa ćete morati da savladate barem tri italijanske reči – dobro, dve + jedan toponim: i tako, kad autobus stane na stanicu, pitate šofera: “Bari?”, a on vam odgovori: “Si!” ili “No!”

Odmah tu je, dakle, i mala železnička stanica, na kojoj se, kao i na svakoj drugoj, mogu kupiti karte na automatu, pa – uz malo poznavanja italijanskog/engleskog i lokalne geografije (uz svemoguće google mape) – možete lako da iskombinujete i vožnju vozom – do nekog većeg obližnjeg mesta (Putinjano, Lokorotondo), odakle ćete lako da uhvatite voz do Barija ili možda do Polinjana (Polignano a Mare). A obilazak Alberobela i Polinjana u jednom danu je lako izvodljiv. Od Polinjana do Barija voz ide baš svaki čas, putovanje traje oko pola sata i karta iznosi oko tri evra.
Inače, sam put (autobusom) od Barija do Alberobela traje nekih sat i desetak minuta (i pet evra), a za to vreme možete razgledati jugoistočne delove Barija i njegovu periferiju, kao i divne, zelene poljane i voćnjake (i umiruće maslinjake) Pulje.

Čuveni Truli

Još dok prilazite Alberobelu, videćete ono zbog čega i dolazite ovamo – slatke, okruglaste, u belo okrečene kućice sa svetlim ili tamnim konusnim krovovima od poređanih kamenih ravnih crepova ili ploča. To vam je tzv. “trulo (trullo na italijanskom) dok je množina - truli”, tj. truli su lokalne kolibe za koje neki tvrde da poreklo vode još iz praistorijskih dana, neki opet da su se pojavile u Srednjem veku, kako god bilo, one su ovde, kao stvorene da se uživa u pogledu na njih. Sve to prepoznato je i od strane UNESCO-a, pa su truli kućice već skoro tri decenije zaštićene kao spomenici kulture, tj. kao deo sačuvane svetske baštine.

Kada stignete na autobusku stanicu u Alberobelu, dovoljno je da se držite Đuzepea, tj. da pratite dvoimenu ulicu – Via Giuseppe Mazzini, a zatim Via Giuseppe Garibaldi. Ulice vas nepogrešivo dovode do centralnog trga (Piazza del Popolo), gde se nalazi nekoliko zanimljivih stvari.

Tu je zgrada gradske skupštine, a pored nje se nalazi sladak parkić, sa barem desetak stabala i njihovim krošnjama koje su potpuno srasle jedna sa drugom, a pritom su i dodatno uređene i “ošišane”.  Tu blizu je i spomenik – obelisk palima iz Alberobela u Velikom ratu, a još desetinu koraka dalje i jedna fontanica po imenu Santa Lucia, koja vas dovodi na plato sa malim vidikovcem, sa koga se može videti taj “truli” Alberobelo.

Truli kućice privlače turiste

Mestašce je, uzgred, brdovito, pa se sa tog vidikovca spuštate malo niže, do ulice – trga Largo Martellotta, a zatim kreće uspon na drugo brdo, gde se nalazi centralni (turistički) deo Alberobela.
Dakle, u tom delu je samo najveća koncentracija ovih “štrumpfovskih kućica” (mada, teško da ove truli-kućice imaju nešto zajedničko sa onim u čemu su živeli Štrum(p)fovi), a istih tih kućica, ponegde baš u velikom broju, ima i po drugim delovima Alberobela. Podjednako lepih, ukrašenih i fotogeničnih.

Truli kućice su nekada bile uglavnom stambeni prostor (neke i danas imaju istu namenu), ali je sada sve većinom adaptirano za turističke potrebe, pa su to sada prodavnice suvenira, barovi, kafići, restorani, umetničke galerije, pa čak i hotelčići. Samim tim, u najveći deo kućica možete slobodno da uđete kako biste razgledali suvenire ili popili kafu, te baš nema potrebe da ulazite (sa plaćenim ulaznicama) u one trulije koji predstavljaju muzeje.

Kad vidite sve ove kućice i svo to šarenilo, koje zaista služi da se zabavite, šetate i fotografišete par sati, lako je shvatiti zašto su Italijani tu gde su što se tiče turizma. Nije teško zamisliti, npr, kako bi izgledale Rajačke pimnice (pivnice, kako ih već ko krsti) ili kuće u selu Maće (sa tim čuvenim kamenim maćanskim pločama, sličnim onome što se, na malo drugačiji način, ređa po krovovima trulija), kada biste ih na par godina prepustili Italijanima da ih uključe u svoju turističku ponudu.

Kreativno izbegavanje poreza?

Inače, za trulije postoje još dve priče, koje ćete naći u svakom turističkom vodiču i putopisu, pa zato – evo ih i ovde. Postoji priča da su stanari Alberobela, tj. baš ovih trulija, svoje kuće gradili sa ovakvim krovovima da bi, u periodu kada se očekuju poreznici – a koji su porez naplaćivali na nepokretnu imovinu, tj. na temeljno zidane zgrade – skidali krovove, pa čak i rušili svoje zidove od krečnjaka, da bi time demonstrirali kako žive u pokretnoj imovini i tako izbegli da plate porez.

Sve to zvuči više kao bajka nego kao legenda, jer naivni poreznici mekog srca, čak i u Srednjem ili bilo kojem drugom veku, i postoje samo u bajkama. Pomenuti zidovi su, da budemo precizniji, pravljeni od komada krečnjačkog kamenja iz okoline, i građeni su bez uobičajenog veziva od maltera. A u okviru podruma, s obzirom na oskudicu vode u regionu, uvek su građene cisterne u kojima se čuvala voda.

Hrišćanski koreni na krovovima

Po drugoj priči, koja se ne može osporiti jer su dokazi tu, pred vašim očima, na krovovima trulija se nalaze iscrtani/ofarbani neobični simboli, za koje se smatra da imaju određene hrišćanske korene, ali se ti simboli ipak više vezuju za neka druga, paganska verovanja, uz šta uvek ide i određeno magično značenje.

Ponegde ćete na krovu videti naslikan krst, a ponegde – na primer – slova S.C.S.D, za koja se smatra da znače skraćenicu “Sanctus Christus & Sanctus Dominus”, a možda i “Santo Cosma & Santo Damiano” (po svecima lokalne crkve – Sv. Damjana i Kozme). Među svim tim podacima koji se mogu naći o čudnovatim simbolima iz Alberobela, negde se čak pominje i da se radi o skandinavskim runama!

U okviru ovog centralnog truli dela, videćete i jedan trulo, iz jednog komada, a sa dva krova, koji zovu, naravno, “Siamese Trullo”. A na suprotnom brdu, kada prođete glavnu Alberobelžansku (ili Alberobelsku) crkvu (Basilica Santuario/Chiesa dei Santi Medici Cosma e Damiano, izgrađenu krajem XIX veka), doći ćete do još jednog zanimljivog trulija, po imenu Sovrano (nema veze sa Sopranovima), koji osim prizemlja ima i još jedan sprat.

Ono što bi se normalno nazivalo “duplex”, ovde se zove, verovatno, “trulex”! Kuća Sovranovih, tj. “Suvereni trulo”, danas je etnografski muzej, a povremeno i mesto za koncerte ili pozorišne predstave. Da pomenemo i još jednu kuću – Casa d’Amore – ali koja je prava zgrada (na sprat) a ne truli, i koja nema veze sa ljubavlju, već ime potiče od Francesca d’Amorea, imena prvobitnog vlasnika.

Zgrada je zanimljiva po tome što je obeležila kraj feudalne aragonske vladavine čime je doneta sloboda da se osim rustičnih trulija počnu praviti i ozbiljne građevine.

Da pomenemo i da je najveća građevina tipa “trulo”, reklo bi se, crkva parohije Svetog Antonija iz Padove (Parrocchia di Sant’Antonio da Padova), sa kupolom visokom 21 metar(!) Kada se popnete uz neku od uličica kroz centralni “truli deo” Alberobela, potražite uličicu Via Monte Pertica koja će vas dovesti pravo pred crkvu.

Primamljivo za kupovinu

A dok šetate kroz centralni turistički deo, zaista je teško zadržati novčanik u jakni ili torbi. Praktično svaki kafić je primamljiv da se sedne i popije kafica, usred truli naselja. Tu odmah je mali snack-bar Agora (da se još jednom podsetimo grčkih korena), a preko puta njega enoteka sa lokalnim vinima. Jedna od glavnih uličica penje se u brdo lagano, sa po jednim stepenikom na svaka dva metra, što je ipak dobra odbrana od automobila koji su i ovde stigli gde god je to bilo moguće.

Ispred kućica je veliki broj saksija i žardinjera, kutija i drvenih kolica ili merdevina sa cvećem, kamene ograde su ukrašene zelenilom gde god je bilo moguće, a vrhovi kuća završavaju se nekim čudnim oblicima, lopticama veličine bilijarske kugle ili pljosnatim oblicima – kao hokejaškim pakovima... Tamo gde je bilo potrebno, iz krovova izlaze i dimnjaci, možda zbog grejanja, a možda i zbog spremanja hrane. Maštovitost lokalnih suvenirdžija nema granicu, pa, između ostalog, ovde možete kupiti i set kaskadnih trulija (u razmeri 1:50) sa tekućom vodom - dušu dalo za dvorište na Kosmaju uz vikendicu.

U ponudi su bile i kasice u obliku trulija, sa natpisom “Banca dei Trulli”. Kad sam već pomenuo te minijaturne suvenirske trulije, da kažem da u jednom dvorištu možete videti i “Alberobello in miniatura”, upravo u već pomenutoj razmeri, dakle ceo centralni deo Alberobela u malom koji će vam pružiti poseban osećaj veličine (barem jednog Gulivera, ili Gargamela, još bolje).

Par truli kućica u koje sam ulazio ofarbane su u belo i iznutra, a krovovi su ukrašeni i poduprti drvenim gredama, te sve izgleda podjednako lepo kao i spolja. Skoro svaki trulo ima par prozorčića – otvora, ali s obzirom na tehniku gradnje i potrebu da se zadrži toplota (zimi) ili svežina (leti), svakako nije logično da se ugrađuju trokrilni prozori. Osim trulija, i u tom centralnom delu može se videti poneka obična zgrada sa jednim ili dva sprata i velikim prozorima ili balkončićima, ali takođe ofarbana u belo, i savršeno uklopljena u okolinu. Malo dalje, uzbrdo, kad se završi glavni “truli” deo, mogu se videti i modernije kuće, u kamenu, sa velikim terasama, ali sa istim onim kupastim truli krovovima kao u starinskim zgradama.

Nažalost, tehnologija i komunalna infrastruktura su stigli svuda, pa i ovde, a baš tog dana neki lokalni JKP “Vodovod” je raskopao celu jednu ulicu, a drugu zauzeo svojom silnom opremom i agregatima, pa su tako, još uz buku koju su proizvodili, baš ugnjavili pošten turistički svet.

Ispred jedne kućice, na drvenoj stolici, na svom jastuku, odmarala se jedna debeljuškasta narandažsto-bela mačka (ili mačor), a na naslonu je bio istaknut natpis, na italijanskom i engleskom: “Ja nisam igračka, molim vas – ne uznemiravajte me!” Dakle, osim ljudskih, ovde moraju da se poštuju i mačja prava.

Fina hrana i turističke cene

Naravno, ako ogladnite, lako ćete naći mesto za jelo. Opet, centralno turističko mesto očigledno podrazumeva i više cene. U jednom od lokalnih restorana, po imenu “L’Aratro” (Plug), šef Domeniko nudi brojna jela iz Pulje, a cene su se kretale od 16 do 26 evra, što su baš dobre cifre... mislim za šefa, ne za turiste.

A još manje je to bila cena za klince iz par lokalnih ekskurzija! Sa raznih strana, kao divlje horde, pojavili su se italijanski srednjoškolci, koji su posle 15-20 minuta šetnje došli do jedne lopte i istog trenutka otpočeli sa fudbalskim mečom na sred lokalnog trga (onaj Largo Martellotta).

I – kao i u ostatku Pulje, i ovde su se po klupama (sklepanim od drvenih paleta) mogli naći citati i stihovi, pa tako i reči Paula Koelja “Se pensi che l’avventura sia pericolosa, prova la routine. È letale!” (Ako mislite da je avantura opasna, probajte sa rutinom. Ona je smrtonosna!) A jedna bočna ulica, u kojoj se nalazi “Romantic Trulli”, hotelčić za romantične duše, bila je zatvorena za obične, neromantične turiste.

Fotogenično, slatko i interesantno mestašce

Tog prepodneva bilo je oblačno i povremeno je padala kiša, koja je krovovima dala dodatnu tamnu nijansu, a kamenim trotoarima poseban sjaj, pa je i u tim uslovima Alberobelo bio podjednako fotogeničan kao i kasnije, kad je sinulo sunce i sve se osušilo za desetak minuta. Uzgred, trotoari jesu, uglavnom, od prelepih kamenih ploča, ali su neke od uličica u centralnom Truliju izgledale kao da su u poslednjih godinu dana tu radove vršile i elektrodistribucija i toplane i vodovod i kanalizacija i kablovska televizija, a pritom je svako zakrpio samo deo ulice u kojoj je obavljao svoje radove. Dobro, niko nije savršen.

Alberobelo je, ipak, selo, sa svojih desetak hiljada stanovnika, rastojanja između njegovih delova su mala, pa čak i da obiđete svaku uličicu u kojoj se nalazi neki trulo, opet ćete teško napraviti više od par kilometara peške – čisto zbog procene potrebnog vremena za obilazak.

Na lokalnom dijalektu Alberobelo se zove Jarubede (Iarubbedde), a pripada dolini Itrije kao i regionu Murgia dei Trulli – gde se takođe mogu pronaći truliji, ali ne ovako skoncentrisani i ne ovako turistički priređeni kao ovde.
Kažu da u Alberobelu vredi videti i lokalno groblje, koje je udaljeno par stotina metara od autobuske stanice, ali bilo je, kada je sunce već granulo u popodnevnim časovima, daleko primamljivije nastaviti turistički obilazak Polinjana, na jadranskoj obali.

U svakom slučaju, Alberobelo je zaista divno mestašce, veselo, zanimljivo, sa dosta cveća i biljaka u svom tom kamenu, gde vas svaki novi ćošak i uličica vuku da ponovo izvadite mobilni/foto aparat jer je sve tako lepo, i tako se fino namestilo za fotografiju...

Na lokalnoj autobuskoj stanici bila je prilična gužva, ali je svaki čas dolazio po neki autobus, koji bi istovario nove i preuzimao “stare” turiste. Zahvaljujući dugogodišnjem poznavanju italijanskog jezika, uhvativši šoferov pogled – rekao sam mu “Bari?” i on mi je, klimnuvši glavom, odgovorio “Si!”

Za sat vremena bilo smo opet na polaznoj tački u Bariju, tamo odakle je autobus krenuo tog jutra. Odatle – pravac železnička stanica u Bariju, a vozovi za Polinjano su zaista išli na svakih 10-15 minuta. Pola sata vožnje, razgledanja istočnog, primorskog dela Barija, uz prolazak kroz još 3-4 mestašceta – koja se nižu jedno za drugim, toliko da ih je teško razlikovati međusobno i ne posmatrati ih kao predgrađe Barija, i stižete u Polinjano. Mesto, kako kažu, sa najlepšom plažom na ovom delu obale.

Ali o tome, malo kasnije.

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.