Posle obilazaka brojnih gradova po severnoj Italiji, zahvaljujući nizu (povoljnih) slučajnosti, na red je došao i Bari, glavni grad Pulje (ili Apulije), predivno upakovan i, što kaže naš narod, integrisan sa Jadranskim morem, čitavim svojim obalskim delom.

Bari, grad našeg najvećeg (klupskog) fudbalskog uspeha, grad u kome je Zvezda osvojila Kup šampiona, grad nekada povezan čuvenom brodskom vezom Bar-Bari (koja već barem dve godine ne funkcioniše), grad u kome počivaju mošti Svetog Nikole, grad čije jezgro čini stari grad u kamenu, grad veliki, živ, interesantan i okružen podjednako lepim i interesantnim mestima Pulje.

Što se tiče onih slučajnosti, tu mislim na uvođenje direktne avionske linije od Beograda do Barija (od juna prošle godine), i na sreću da sam (neka dva meseca pre trenutka polaska) našao povratnu kartu za svega (s obzirom na cene koje su prethodnih nedelja iskakale za ovaj pravac) 13000 dinara, a uza sve to, ipak nisam poslušao jednog svog druga, koji je u (severnoj) Italiji živeo duže od jedne decenije, i koji mi je na ideju o putu u Bari blagonaklono rekao – “Šta ćeš tamo na jugu, idi opet u Milano, Torino, Veneciju, Rim!”

Srećom, ponekad se ispostavi da je dobro ne poslušati uvek baš svaki savet, pa čak i od kompetentne osobe.

Pulja, plan puta

Let za Bari je bio na sâm pravoslavni Vaskrs (što se videlo i po jedva (oko 20%) popunjenom avionu), ali je to, u neku ruku, bio pravi poklonički poduhvat – biti za Vaskrs u Bazilici Sv. Nikole, uz njegove mošti, zajedno sa pravoslavnim vernicima iz celog sveta. Dobro, ako ne baš iz celog sveta, onda sigurno iz cele Evrope. Dobro, ako ne baš iz cele Evrope, onda sigurno iz Istočne.

Petodnevni boravak u Bariju (tj. Pulji) obuhvatio je, osim obilaska samog Barija, ujedno i obilazak Lečea, Polinjana na moru (Polignano a mare), Alberobela i Matere, uz napomenu da ovo poslednje mesto ipak ne pripada regiji Pulje, već susednoj Bazilikati. Sva ova mesta su lako dostupna čestim, udobnim i čistim vozovima, osim Alberobela – do kojeg se iz Barija ide autobusom, ali – uz nešto planiranja – i do tamo se može stići vozom. Ambiciozan plan? Pa jeste, ali, kao i uvek – raspoloživi budžet i vreme i večito pitanje da li ćete se tu ikada vratiti naprosto vas teraju da zaboravite na umor, i da tako, alchajmerizovani, prelazite po 15-20 km na dan (peške, naravno), što – uza sve lepote koje ova regija pruža – nije apsolutno nikakav problem.

Pulja je, uzgred, jedno čarobno područje, prepuno zelenila, voćnjaka, maslinjaka, i zaista je uživanje putovati iz Barija ka svim gorenavedenim mestima i gledati kroz prozor sve te lepote. Sama činjenica da se po Pulji vozite modernim, brzim i vrlo brzim vozovima, da ćete videti i te kako brojne i velike firme, da ćete videti i velika vetrogeneratorska i solarna polja – sve to govori da jug Italije više ni iz daleka nije “onaj” zaostali i siromašni jug kakav je decenijama postojao na ovome mestu.

Lokalna hrana, vino i kako “usvojiti” drvo masline

Kao i svaki drugi italijanski region, i Pulja ima svoju “kuhinju” i svoja tradicionalna jela, oslonjena na sve ono što se ovde proizvodi vekovima (ili se donese iz ribolova), pa zato u jelima svuda očekujte dosta povrća, morskih plodova, paste od domaće pšenice, sve to praćeno lokalnim sirevima i vinima.

I, naravno, sve to začinjeno sa lokalnim maslinovim uljem, takođe iz Pulje.
Kad smo kod maslina, Pulja se trenutno (tj. već skoro 15 godina) bori sa ogromnim problemima. U opštoj globalizaciji i premeštanju biljnih kultura sa kontinenta na kontinent, tamo gde im mesto nije, osim biljaka, kao slepi putnici, ponekad u goste dođu i zloćudne bakterije, nešto kao biljni kovid, ali deset, ili stotinu puta gori. Bakterija je, veruje se, stigla iz Kostarike, a zove se Xylella fastidiosa. Verovatno poučeno tim primerom, čak je i naše Ministarstvo poljoprivrede donelo “Pravilnik o merama za otkrivanje, sprečavanje širenja i suzbijanje štetnog organizma Xylella fastidiosa”! (bakterija napada i šljive, višnje i badem)

I tako, trenutno, oko jedne trećine (oko 20 miliona stabala!!) maslina polako umire. Biljke koje su preživele vekove, nadživele razna carstva i kraljevstva, predale su se običnoj bakteriji. Nema posebnog leka osim uništavanja zaraženih stabala, traženja i sađenja otpornijih vrsta masline i molitve svim svecima da se Pulja zaštiti od ove pošasti. Ionako ne baš prebogat region je ovom katastrofom dodatno upropašćen...  Nažalost, masline stradaju na isti način i u Španiji, Francuskoj, Grčkoj... pa ako se pitate zašto poskupljuje maslinovo ulje, eto jednog od razloga.

Inače, na sajtu www.olivami.com možete usvojiti drvo masline! Time podržavate farmere koji se bore za njihovo očuvanje, možete maslini dati ime po želji i posetiti je kad vam bude zgodno, a dobićete i svoj deo maslinovog ulja! Kao kod mobilnih tarifa, i ovde imate nekoliko paketa, od “basic” do “platinum”, pa možete biti očuh jednoj maslini (za 32 evra) ili čitavoj šumi od 50 maslina (za 1270 evra).

Ali ta pitanja neka rešavaju stručnjaci, a da se mi vratimo lokalnoj kuhinji. Italijani ko Italijani, kod njih su sva jela istovremeno i specijaliteti i svi ti nazivi jela tako lepo zvuče, da ćete samo prema zvučnosti imena naručiti “Riso, patate e cozze” ili “Orecchiette cremose son i broccoli”, ili ćete možda ipak prepustiti kelnerima da vam donesu najlepša ili “najtradicionalnija” lokalna jela.

Pa tako možete da dobijete i “Tiella barese” (a to je isto ono: Riso, patate e cozze) ili u prevodu – pirinač, krompir i dagnje (uz dodatak luka i paradajza, sve to kuvano/pečeno u rerni). Ukratko, kao da ste naručili đuveč, a preko su vam dodali još malo dagnji! U tom smislu, možda je bolje za obrok izabrati neku ribu, ili školjke, bolje ćete proći. Vaš putopisac je probao i Orekijete (testenina) sa brokolima, još jedno tradicionalno jelo, ali – uvek mi je izgledalo da sa pastom sve može da se kombinuje... hm, osim, eto, da stavite brokoli. Srećom, isti restoran je u svojim vitrinama imao sve moguće lokalne šunke i sireve, pa je to stvari vratilo u normalu.

Da navedemo još i Turćinijedi (turcinieddi) ili njumaredi – što su ustvari komadići iznutrica obmotani jagnjećim crevom i zatim ispečeni na roštilju! Ili probajte La frittata di lampascioni, omlet sa lokalnom sortom luka, pa “U rucci”, tj. Fokaća San Đuzepe sa lukom, itd, itd.

Pulja ne oskudeva ni u dobrim vinima, a najrasprostranjenije vinove loze su negroamaro i primitivo, bombino bianco & nero, trebbiano toscano, montepulciano, malvasia nera... da ih ne prevodimo jer se, maltene pod istim imenima, mogu naći u prodaji i u svim beogradskim vinarijama. Bitnije je znati koje su najbolje lokalne vinarije, a kažu da su to Torrevento, Tormaresca, Polvanera, Gianfranco Fino, uz još najmanje desetak drugih (izvinjavam im se što ih nisam naveo u tekstu).

Tarantela & pizzica – ludi letnji ples i muzički egzorcizam

Kao što vidite, dovoljno je da dođete ovamo i da se prepustite čarima Pulje, uživajući u mirisima, aromama, pa i zvucima Pulje, da šetate ili čak da plešete u njenim ritmovima, uz taktove “Pizzica Tarantina ili Pizzica tarantata”, što vam dođe lokalna folk muzika celog ovoga kraja.

Pizzica je inače popularni ples nastao baš na italijanskoj “čizmi”, na poluostrvcetu Salento (gde su smešteni Leče, Brindizi i Taranto), ali bi se i još dva regiona Italije – Potenca i Bazilikata – uvredili da kažete da to nije i njihov proizvod! Pizzica je neraskidivo vezana za drugi ples – Tarantelu, a još bolje je reći da su ta dva, nekad različita plesa i pesme, postali – jedno te isto. Da biste lakše shvatili koliko je poletan i brz puljanski ritam i koliko morate da budete u formi da biste igrali njihove igre – poslušajte neku od njihovih grupa – kao što su npr. Officina Zoè ili Terraross (a onda još jedan njihov veseli hit – Ze Vicenzo).

Tarantela inače ima interesantnu istoriju, i vezuje se i za termin “tarantizam”, a isto tako i za otrovnog pauka po imenu tarantula (ima ga po celom Mediteranu, a grad Tarant mu je bio kum), ili već za druge otrovne živuljke – zmije, škorpione... Tarantizam, pazite sad, se kao termin odnosi na “kulturni i terapeutski fenomen... istorijski prisutan i na Sardiniji i u Španiji... koji je otkrio antropolog Ernesto De Martino 50-tih godina prošlog veka. Tarantizam, koji se manifestovao uglavnom u letnjim mesecima (period žetve pšenice u Pulji) sastojao se od simptoma opšte slabosti, kao što su... depresija, melanholija...katatonija ili delirijum... pri čemu je većina osoba koji su prijavili simptome bila ženskog roda!... Tradicionalni “lek” je bila muzička terapija plesnog tipa, tokom kojeg se subjekt dovodi u stanje transa, tokom frenetičnih plesnih sesija, što dovodi do pojave koja je definisana kao – muzički egzorcizam(!)“ (izvor Wikipedia)
Dakle, ako vas je ujeo pauk, ili vas je uhvatila neka letnja depresija (na odmoru ste, a sedite u Beogradu i pišete putopis o Pulji), jednostavno pustite da vam zasvira Tarantela i zatim zaigrajte uz nju sve dok vam se raspoloženje ne vrati u “zeleno”.

Od aerodroma do Barija, preko istorijske Barlete

Dakle, nekih sat i dvadesetak minuta leta – i, tu ste, u Bariju. Od aerodroma Karol Vojtila (nazvanom po papi Jovanu Pavlu II, omiljenom papi u ovom delu Italije) do centra se najbrže stiže lokalnim metroom ili vozom koji vas za petnaestak  minuta iskrcava, skoro pa u centru Barija. Voz iz podzemlja i tunela ubrzo izbija na površinu, i vozi vas kroz, ne previše lepo, predgrađe Barija i dovodi pravo na Centralnu železničku stanicu. Usput se može videti energetska modernizacija NATO snaga, tj. voz prolazi pored jedne povelike kasarne sa velikim brojem vojničkih baraka i magacina, što je i uobičajeno za jednu kasarnu, ali ovde je svaki od krovova bio načičkan solarnim panelima! 

Kad smo već kod vojske, Barija i vozova, da odmah kažemo da – ako od aerodroma krenete u kontra smeru, jedno pedesetak kilometara, stižete u primorsko mesto Barleta. U lagumima interneta može se naći i (malo poznata) informacija da je od decembra 2015, pa do kraja februara 1916. godine, italijanska ratna mornarica iz Albanije evakuisala i spasla 260.895 srpskih vojnika, 24.000 austrougarskih vojnih zarobljenika, a uz vojsku je evakuisana i srpska vlada, vojni vrh, kralj Petar i regent Aleksandar, kao i 6.000 crnogorskih vojnika i kralj Nikola sa porodicom. Italijanski mornari su te zime prevozili naše vojnike na slobodnu teritoriju, a to je bila najvećim delom baš obala Italije. Na Krf je odmah stigao samo deo srpske vojske, direktno, a najveći deo je stigao kasnije, iz Italije. Za sačuvane informacije najzaslužnija je novinarka Mila Mihajlović, a sve detalje možete naći u knjizi “Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča” (reprint izdanja originalnog dokumenta koji je 1917. godine objavila Specijalna kancelarija Ministarstva kraljevske mornarice Italije). U Barleti je 1969. godine izgrađena i kosturnica palih jugoslovenskih boraca (uglanom Srba) tokom dva svetska rata.

Nažalost, za Barletu nije bilo dovoljno vremena, a voz sa aerodroma je već stigao na odrednicu.

Ulaz u Bari, od železničke stanice pravo u centar grada

I eto vas u Bariju! Železnička stanica obuhvata ne samo glavnu stanicu za italijanske vozove, uključujući i one ultrabrze, već je to i stanica za vozove firme Appulo Lucane Railways Srl (ALR - lokalna firma koja vozi uglavnom po regiji Pulja) i – na kraju – za pomenutu voznu/metro vezu sa aerodromom. To je bitno znati utoliko što voz za, npr. Materu, polazi upravo sa stanice ALR. Pruga i stanica dele Bari na primorski i (strogo) kopneni deo, a da biste videli veličinu stanice i broj koloseka, možete po izlasku iz stanice uhvatiti ulicu Via Caduti di Via Fani, a onda desno na Corso Cavour, tj. na jedan pešački mostić, odakle je lako baciti pogled na železničke koloseke. Preko tog mostića se ide i do ulice Via Giuseppe Capruzzi, paralelne sa kolosecima, odakle polaze autobusi ka Alberobelu, ali o tome malkice kasnije.

(Kao i uvek u ovim mojim tekstovima, izvinjavam se što pišem ove multijezičke pleonazme – “ulica Via...”, ali verujem da je tako čitaocu ipak lakše da se snađe, da kroz tekst istovremeno prati srpske padeže i originalne italijanske nazive ulica (ili trgova) koji su nekako nerazdvojni od tog “via” ili “piazza”.)

Ispred železničke stanice nalazi se prostrani trg Aldo Moro (nazvan po nekadašnjem dugogodišnjem premijeru Italije, otetom i ubijenom od strane Crvenih brigada), kojim dominira istoimena fontana, sa nešto manje od 20 metara u prečniku, i sa diskretnom iluminacijom u noćnim satima. Trg je, iako oivičen palmama sa strane prema gradu, ipak u vlasti autobuskog i automobilskog saobraćaja, pa baš i nije neko mesto za uživanje. Brzim pogledom na okolne zgrade, naročito na poznati hotel Leon d’Oro, videćete da vas, na ovom prvom kontaktu sa gradom, okružuju arhitektonska rešenja iz sedamdesetih godina prošlog veka.

Videćete u okolini stanice i pomalo đubreta, videćete i grafite, videćete mnogo toga što pokazuje nesavršenost ovoga grada. Ali koga briga za to, vi ste u Bariju! Kao što vam kaže i veliki natpis na još većoj kružnoj panorami na obali mora: “Sii felice, sei a Bari!” (Budi srećan, u Bariju si!)

I tako, čim prođete fontanu, ulazite praktično u glavnu ulicu Barija, Via Sparano da Bari, koja vas vodi sve do druge glavne ulice, Corso Vittorio Emanuele II, tj. dovodi vas i do najstarijeg dela grada (Bari Vecchia), i dalje opkoljenog zidinama (barem sa morske strane) i – svakako – još uvek najlepšeg dela ovoga grada. Dakle, direktno iz voza izlazite u glavnu ulicu Barija, otprilike isto kao kad iz Prokopa ulazite u Knez Mihailovu ulicu (dobro, valjda ste videli da sam napisao “otprilike”).

Sad možda već očekujete da pred vas iskoči, npr, Lolita Lobosko, čuvena TV inspektorka iz Barija (glumica Luiza Ranijeri, poznata i kao supruga još poznatijeg Luke Cingaretija, inspektora Montalbana). Ili možda inspektor Fenoljo, iz sveže snimljene serije “Il metodo Fenoglio”, po delu još jednog Barežanina, bivšeg sudije, a sada pisca, Đanrika Karofilja (nekoliko njegovih knjiga prevedeno je i kod nas – pa slobodno krenite sa čitanjem). Uzgred, skoro da nema većeg grada u Italiji a da nema nekog svog junaka/junakinju, sudiju, inspektora, borca protiv mafije i kriminala, kao što je pomenuti Montalbano na Siciliji, kao što je Petra u Đenovi, kao što je Roko Skijavone u Aosti i Rimu, ili inspektor Ričardi u Napulju. Pomenućemo kasnije i Imu Tatarani, ali tek u (posebnom) putopisu o Materi.

Bari, malo istorije i statistike...

Pre nego što uđemo u glavnu ulicu, evo još nekoliko informacija o Bariju. Od Bariona/Bariuma (njegovo grčko/latinsko ime) iz davnih, slavnih vremena stare Grčke i kasnije i Rimskog carstva, Bari je oduvek imao veliki značaj zbog nadzora nad plovidbom kroz Otrantska vrata, i oduvek je živeo svojim lučkim životom. I dan danas, Bari je povezan direktnim brodskim linijama sa Dubrovnikom, Krfom, Dračom, a ogromna luka je delimično naslonjena i na stari deo grada.

Dakle, Bari je zvanično postojao vekovima pre nove ere, prvo pod grčkom, a zatim i pod rimskom upravom (3 vek p.n.e). Svoje tragove su ovde ostavili i Vizantija, i Langobardi, i Saraceni, i Normani, neko je rušio, neko je gradio, već kako je to uobičajeno kroz ljudsku istoriju. Ovde su vladali i Fridrih II, car Svetog rimskog carstva, i princeza Napulja, Izabela Aragonska, a zatim je  došlo i Napoleonovo vreme, što se poklopilo sa vladavinom Joakima Murata (možemo ga zvati i: Žoakim Mira, zavisno od toga čiju wikipediju otvorite i zavisno od načina transkribovanja originalnog imena: Joachim Murat, inače – rođen u Francuskoj) , zaslužnog za izgradnju velikog dela modernog Barija (dela van zidina starog grada). I danas se taj deo grada naziva upravo Murat, a ako pogledate mapu, videćete da su ulice poređane pažljivom urbanističkom rukom i da su sve međusobno ili paralelne ili su pak pod pravim uglom. Već ne tako davne, 1860. godine, Bari je priključen i novouspostavljenoj Kraljevini Italiji.

Bari, zavisno da li se posmatra samo centar ili se “broje” i sva predgrađa, danas ima otprilike od 350.000 do 700.000 stanovnika, od kojih se najveći deo ovde naselio u 20. veku, ali je veliki deo i emigrirao odavde poslednjih nekoliko decenija. Od Bara je udaljen 210 kilometara (morem), a od Napulja, prestonice kraljevstva kojem je nekad davno pripadao, 260 kilometara (kopnom). Lako je uočiti (iz voza, autobusa) da se Bari krajem 20. i početkom 21. veka širio na sve strane sveta (osim, logično, ka istoku, tj. od obale ka moru), i da se – izgleda – lepše i jeftinije živi u predgrađima nego u samom centru grada, pa su i “migracije” išle na tu stranu.

Osim brojne studentske populacije koja prividno podmlađuje ovaj grad, u njemu žive i brojni doseljenici (ili kako se to danas kaže “migranti”), a nekih par procenata (ili nekih dvadesetak hiljada ljudi) čine i, već starosedeoci, Albanci – koji su ovde masovno došli u godini pada komunističkog režima. Skoro identična cifra, od 20.000 ljudi iz Albanije, je u Bari pristigla 1991. godine, i to samo jednim jedinim brodom! Istina, najveći deo njih je zatim bio smešten na lokalnom fudbalskom stadionu (čuj, lokalnom! svetski poznatom) a onda vrlo brzo i deportovan iz Italije, ali se tokom prethodnih decenija doseljavanje nastavilo, uglavnom legalnijim putevima. U celoj Italiji danas živi blizu 6 miliona (i)migranata, od kojih je oko 670 hiljada nelegalnih, a najveće grupacije doseljenika čine Rumuni, Albanci, Marokanci i Kinezi, upravo tim redosledom.

I naravno, Zvezda, 1991. godina, pobednik Kupa šampiona!

A kad smo već pomenuli stadion, na kome igra lokalni klub Bari (trenutno u seriji B), to je onaj isti stadion na kojem je Crvena zvezda (Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić, trener Ljupko Petrović) osvojila svoj (prvi) Kup evropskih šampiona, 29. maja 1991. godine, pobedivši, na penale (5:3 – golovi za Zvezdu: Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović i Pančeeeeeev!), Olimpik iz Marseja. Zato je Bari grad od izuzetnog značaja za veliki deo srpske navijačke populacije, a ako Zvezda nešto drastično ne promeni u narednoj deceniji, Bari će sve više poprimati karakteristike nekih gradova i lokacija iz legende, tipa Rohana, Gondora, Hogvorta...

Via Sparano da Bari

Pre nekoliko pasusa ostavio sam vas negde na početku glavne ulice, Via Sparano da Bari, pa da nastavimo dalje. Ulica prolazi kroz mali park, po imenu Umberto Prvi, nazvanom po nekadašnjem italijanskom kralju, ukrašen sa desne strane spomenikom pomenutom kralju, a sa leve strane jednom slatkom, nepretencioznom fontanom, a koja se zove, potpuno neočekivano, “Fontana Piazza Umberto Prvi”.

Fontana otvara pogled na lokalni univerzitet, koji je baš tih dana bio spolja ukrašen brojnim, o kanape okačenim, crvenim cipelama i čizmicama. Iako je bilo proleće, pomenuti performans je verovatno zaostao od obeležavanja dana protiv nasilja nad ženama (inače još 25. novembra) pod nazivom “Scarpe rosse” (crvene cipele). Po raspoloživim klupama u parku sedelo je dosta migranata, što je postalo opšte mesto za sve parkove u blizini svih italijanskih železničkih stanica koje sam imao prilike da vidim.

Inače, odmah iza zgrade Univerziteta, u ulici Via Domenico Nicolai, u broju 10, nalazi se “Urban Bistrot”, mestašce koje je proslavio Stenli Tuči u svojim gastronomskim obilascima Italije. Baš na ovome mestu (barem je to tako bilo kada je snimana emisija) radi šef Čelzo Laforđa, i sprema svoj specijalitet “pasta (spaghetti) all’assassina”. A osobenost recepta je u tome da se testenina (špageti) stave u tiganj na malo ulja (uz čen belog luka), i zatim polako prelivaju sosom od paradajza, sve to začinjeno suvom ljutom papričicom, pa je rezultat malo ljući i hrskaviji nego uobičajena pasta. Po priči glavnog šefa, Laforđe, jelo je dobilo naziv po reakciji prve osobe koja ga je probala, optuživši (verovatno zbog uticaja ljute papričice) šefa da hoće da ubije svog gosta. I eto, tako je nastala ubistvena pasta!

Čim izađete iz parka, možete odmah da sednete i popijete jedan pravi italijanski espreso, kombinaciju arabike i robuste.

Tu je, sa desne strane ulice, čuveni Kafe Vernjano 1882, jedan od najpoznatijih kafopijskih brendova u Italiji, rođen, zaista, 1882. godine u mestu Kjari blizu Torina. Uskoro počinju da se nižu i radnje drugih poznatih brendova, ali iz sveta mode – pa ako ste poneli dovoljno para, možete nešto pazariti u Luj Vitonu, Pradi, Gučiju, Intimisimiju ili, nešto povoljnijem, Benetonu. Benetonova robna kuća se nalazi u grandioznoj palati Minkuci (Palazzo Mincuzzi), ukrašenoj stubovima i ornamentima sa nekom vrstom kule na centralnom delu krova zgrade. Zgrada nije napunila još ni sto godina, ali je zaista pravo umetničko delo. Ni prizemlje, sa ukrasnim krovom od stakla i kovanog gvožđa, da vas zaštiti od kiše dok razgledate izloge, ukrašene nekim džinovskim plastičnim trešnjama, ne odudara od lepote ostatka zgrade.

Nastavak uskoro sledi! 

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.