U celoj Pulji je pisanje po trotoarima, zgradama, stepenicama, čak i ormanima za struju nešto što je skoro pa uobičajeno. I tu ne mislim na neke banalne grafite, već na stihove, čitave pesme ili, eto, na čistu filozofiju. A u Bariju možete da naletite čak i na grafite - citate Čarlsa Bukovskog: “I want you, some wine and all the consequences!”

Pročitajte prvi deo putopisa: BARI IZ MOG UGLA: BUDI SREĆAN, U BARIJU SI!

Ispred nje se, na trotoaru, nalazi nekoliko polukružnih kamenih klupa, a na samom trotoaru ispisane su mudre misli Benedeta Kročea, italijanskog filozofa, političara, istoričara umetnosti i pisca, poznatog po tome i što je čak 16 puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost (na nominacijacima se i ostalo). Evo jednog citata: “La nostra storia è la storia della nostra anima; e storia dell’anima umana è la storia del mondo” (Naša istorija je istorija naše duše; a istorija ljudske duše je istorija sveta). Odmah ste shvatili da pijenje kafe i šoping u Bariju iziskuju kasnije i intelektualni angažman! Sednete da se odmorite a pred vama... filozofske poruke.

A u celoj Pulji je pisanje po trotoarima, zgradama, stepenicama, čak i ormanima za struju nešto što je skoro pa uobičajeno. I tu ne mislim na neke banalne grafite, već na stihove, čitave pesme ili, eto, na čistu filozofiju. A u Bariju možete da naletite čak i na grafite - citate Čarlsa Bukovskog: “I want you, some wine and all the consequences!”

U nastavku ulice pažnju privlači zgrada sa dva sprata šarenih reklama i britanskim zastavama – u kojoj “stanuje” koledž Lord Bajron. A gde su filozofija i znanje, tu je negde i religija, pa ćete malo dalje niz ulicu, čim prođete “Zaru” (!) videti jednu grandioznu crkvu, prilično modernističke i četvrtaste spoljašnjosti (sa tri velika lučna ulaza omeđena sa dva visoka stuba), posvećenu Sv. Ferdinandu, podignutu 1933. godine, a koja u sebi krije drugu, manju i stariju crkvicu, iz 1864. godine.
Ulica se završava na raskrsnici sa ulicom Vittorio Emanuele II (ustvari, ulica nastavlja i dalje, ali pod drugim imenom), a tu negde se nalazi, na trotoaru, i reljefna mapa starog dela grada. Da ne zaboravim, sve ovo navedeno bila je pešačka zona.

Trg slobode i DJ maraton

Ulica Vittorio Emanuele je, u neku ruku i granica između novog i starog dela grada. Poslednja “odbrana” ispred zidina starog Barija je veliki Trg slobode (Piazza Libertà), prošaran restoranima, palmama i skulpturama, u čijoj zaleđini je glavna i najveća zgrada – Vladina palata (Palazzo del governo). U celom ovom delu Barija vladala je velika gužva, jer se baš tu negde, u tom trenutku, završavala da li trka, da l’ maraton, u organizaciji radija “Dee Jay”! Trčalo se, šetalo se i delili su se neki poklončići svima koji su uspeli da dotrče do cilja.

Sve u svemu, Bari je tog dana napravio baš jedan veseo doček. Ali i bez maratona i prolećnog morskog, jadranskog sunca, ući sa železničke stanice pravo u glavnu gradsku ulicu, isto je kao da na svetlećoj reklami piše “dobrodošli!!”

Castelo Svevo

Pre nego što uđemo u stari deo grada, delom oivičen zidinama, samo da pomenemo jedan zamak, ili jednu tvrđavu (najbolje: utvrđeni zamak!) naslonjenu na jugozapadni deo “Città Vecchia di Bari”. To je tzv. Normansko-Svevska tvrđava, preciznije Normansko-Švapski zamak (castelo Normanno-Svevo, ili samo castelo Svevo di Bari, ili Castidde – po lokalnom bareskom dijalektu).

Uzgred, Svevi su stari germanski narod, poreklom iz blizine Baltičkog mora, koji su očigledno imali neku genetsku turističku crtu koja ih je na kraju dovela čak do Barija.

Zamak potiče još sa početka XII veka, a podigao ga je (tuđim rukama) normanski kralj Rodžer Drugi. To nije smetalo tadašnjem kralju Sicilije da ga poruši, svega 24 godine kasnije! Jedan od sledećih kraljeva Sicilije, Frederik Drugi, ponovo ga je izgradio i dodatno utvrdio. Zamak je služio raznim vladarima, preživeo je, dakle, skoro čitav milenijum, i eto ga danas u Bariju – gde služi kao mesto za lokalne umetničke izložbe. Ulazak u zamak, verovatno nezavisno od trenutnih izložbi, košta šest evra.

Okružen je, skoro sa svih strana – osim prema moru, sa kanalima – u kojima danas nema ni vode ni zmajeva, a ta strana koja je verovatno bila odmah uz more – sada je od Jadrana udaljena gradskom ulicom i širokim delom nove luke, pa je tom zamku, nekad lociranom baš na samoj obali – preostao samo čežnjivi pogled na more. Zamak ima neobične linije, sav je u oštrim uglovima, a njegovu zanimljivu arhitekturu najbolje ćete videti ako je pogledate “odozgo”, na nekoj google mapi. Odmah pored njega je park Izabele Aragonske, a cela okolina je ukrašena palmoredima, klupama, biciklističkim i pešačkim stazama. Po ovim i sličnim detaljima, reklo bi se da je u Bariju suživot pešaka, biciklista i automobila mnogo skladniji nego u nekim drugim gradovima, da ne pominjem sad prvi koji mi pada na pamet.

Bari Vecchia, stari grad

I, konačno, došlo je vreme da se uđe u Stari Bari (Bari Vecchia), a što je naziv od milja, jer se radi o delu grada po imenu San Nicola (Sv. Nikola). Gradić, u okviru drevnih zidina, a okružen modernim gradskim ulicama novog Barija, ima prelepo šetalište u visini pomenutih zidina - na strani okrenutoj ka Jadranu. Šetalište se inače nastavlja prema staroj luci, i – od divnog pozorišta Margerita (ukotvljenog na samoj morskoj obali) - ulicom Lungomare - Araldo di Crollalanza/Nazario Sauro taj korzo ide dalje, sve do izlaska iz grada i početka dela obale Barija sa gradskim plažama.

Novi Bari se prostire otprilike između železničke pruge i mora, tj. sve do malog poluostrva na kojem se uglavio stari grad, koji je i dan-danas pravi lavirint od uličica u kojima možete lutati po ceo dan. Čak i kad vam se učini da ste ovladali tim prolazima i sokacima, stari Bari vas provrti i izvede vas na isto mesto gde ste i ušli u njega. Pomenuto poluostrvce se smestilo između stare i nove luke, s tim što je stara luka namenjena uglavnom čamcima i turističkim brodićima, dok je nova luka (nažalost, prilično zatvorena za turistički obilazak) zaista ogromna, primerena brodovima koji odavde plove za Grčku, Hrvatsku, Albaniju i ko zna kuda sve ne.

Bazilike, crkve i ulična svetilišta Barija

Ne morate mnogo da pešačite da biste shvatili ovdašnju posvećenost Crkvi i religiji.
Osim što su u starom gradu dve nadaleko poznate bazilike – Sveti Nikola i Sveti Sabino (ili Sabin) – tu je još i najmanje petnaestak manjih crkava, a pored svega toga, valjda iz straha da se molitva ne zaboravi na putu do crkve, na svakom koraku se po zidovima, u pasažima, iznad tezgi sa povrćem, već gde je i kako kome bilo zgodno, nalaze ikone svetaca, sa dodatnim ukrasima, zavesicama, svećama, saksijama plastičnog cveća, ponegde čak i sa noćnim osvetljenjem, pa vam se ponekad čini da niste ušli samo u jedan stari gradić, već u jednu veliku crkvu na otvorenom.

Osim crkava, u starom Bariju se nalazi i veliki broj “palata”, uglavnom iz XVI i XVII veka (na italijanskom se palazzo odnosi i na veću građevinu), a obično to i jesu najveće zgrade u starom jezgru, sa svojih dva-tri sprata, ponekad prilično neugledne.

Neke od njih imaju veliki broj lepih fasadnih ukrasa, ali i dosta novokomponovanih delova – gde se vidi da se neko skoro uselio, pa malo renovirao stan i stavio nove ograde na balkone, malo okrečio zid oko tih svojih balkona, a istovremeno su okolne terasice “sakrivene” tako što stanari svoje roletne ili zavese (ili nešto između ta dva), a obično različitih boja i šara, izvuku skroz preko ograde terase tako da mogu na miru da sede napolju, bezbedni od pogleda (a o kamerama mobilnih i da ne pričamo) dosadnih turista.

Inače, ako ste već obilazili tvrđavu Svevo, onda će možda najprirodnije da u stari grad uđete preko trgića – Piazza dell’Odegitria – koji će vas za minut dovesti baš ispred gradskog Duoma, tj. pomenute bazilike po imenu – Basilica cattedrale metropolitana di San Sabino. Duomo je italijanski naziv za glavnu crkvu, tj. katedralu u nekom gradu, obično i glavno sedište biskupije nekog regiona, kao što je to čuveni Duomo u Milanu (inače Katedrala Rođenja Presvete Bogorodice), Duomo u Firenci (sa čuvenom Bruneleskijevom kupolom), ili Duomo u Rimu – Bazilika svete Marije Velike.

Duomo u Bariju je velika katedrala, lako prepoznatljiva po velikoj rozeti (sa 18 cvetnih latica), koja oduvek simboliše jedinstvo, mir i stabilnost, a zatim još dosta toga – zavisno od broja latica. Iako ste od trga Odigitrija ušli u jedan uži deo, pa zatim izašli opet na trg ispred katedrale, ime trga je ostalo isto. To bi se valjda zvalo dvotrg kada bi postojalo ime za tako nešto?

Crkva San Sabino građena je još od kraja XI veka, a završena tokom XII, za temelje je iskoristila prethodnu, vizantijsku katedralu, a koja je opet, podignuta na mestu još starije episkopske crkve iz VI veka. Za novije crkve nisu korišćeni samo temelji, već i materijal (kamen) od kojeg je prethodna bogomolja izgrađena. Poslednja velika izmena desila se u XVIII veku, kada je fasada, sa tom baroknom rozetom, dobila današnji izgled. Ostaci prethodnih građevina mogu se i dan-danas videti u ovoj katedrali.

A sam trg bio je jedno od centralnih mesta filmske ekipe koja je snimala seriju “Lolita Lobosko”, jer se na istom tom trgu nalazio stan visprene i zgodne inspektorke iz Barija, odmah pored Trifoneove radnje sa voćem i povrćem.

Bazilika Svetog Nikole

Kad ste već videli jednu, možda je najbolje odmah obići i drugu, verovatno još poznatiju, baziliku – Svetog Nikole. A to ćete postići tako što ćete (a trenutno gledate fasadu sa rozetom) skrenuti levo, na trgić – Piazzetta Bisanzio e Rainaldo, i onda sa leve strane (da ne brinete o snalaženju, ipak po Starom gradu ima dosta turističkih putokaza) uđete u uličicu – Strada del Carmine, koja će vas odvesti direktno do Trga Sv. Nikole. Dobro, ne baš do samog trga – moraćete na kraju te uličice da skrenete još malo desno i da prođete kroz veliki Anžujski luk (Arco angioino) da biste stupili na ovaj trg. A malo pre luka naići ćete na jedan simpatičan bar (teško zamislivog imena – Bar Sv. Nikole), u kome možete da pojedete neki od lokalnih specijaliteta (npr. fokaću, sa zapečenim paradajzom odozgo, a unutra pršuta, sir i bosiljak...) uključujući i savršenu kafu. Pošto je tog dana bio upravo Vaskrs, većina hodočasnika je prvo ipak obišla Crkvu Sv. Nikole, i svečeve mošti, a tek posle toga, posle pričesti, a možda i nakon višenedeljnog posta, sa zadovoljstvom prionula na lokalnu ponudu hrane.

Kada prođete ispod pomenutog luka, naći ćete se na Trgu Sv. Nikole. Odmah sa desne strane videćete “Portico dei Pellegrini”, hodočasničku zgradu koja se danas koristi za konferencije ili izložbe, a sa leve strane divnu, bronzanu statuu Svetog Nikole, inače poklon Vladimira Putina, u ime ruskog naroda. Statua, tj. Sv. Nikola vas desnom rukom blagosilja, a u levoj drži Jevanđelje i svoj arhiepiskopski, ili da kažemo - pastirski štap. Na zidu iza statue nalazi se još jedno umetničko delo – “Volto luminoso di San Nicola”, dakle lice Sv. Nikole, sa svetačkim oreolom, verovatno oko jednog metra u prečniku, u beloj boji, dvodimenzionalno i osvetljeno nizom malih sijalica.

Još malkice udesno – videćete i Crkvu Sv. Gregorija. Kad stojite na tom mestu, videćete i prolaz koji se spušta naniže, sa desne strane bazilike, i kroz donju kapiju izlazi pravo na morsku obalu.

Prednja strana bazilike liči na prethodno opisani Duomo (ali bez rozete), pri čemu Sv. Nikola deluje impresivnije jer nije opkoljen i zaklonjen načičkanim zgradama (kao San Sabino) već se može sagledati u svoj svojoj veličini i lepoti.
Na samom ulazu stoji tabla sa pozdravom hodočasnicima (i turistima) – a osim uobičajenih zapadnoevropskih jezika – tu su i pozdravi na ruskom i grčkom.

Nemanjići u Bariju

Bazilika je podignuta krajem XI veka, praktično onda kada su ovde i donete mošti Svetog Nikole (9. maja 1087. godine). Među ktitorima je bilo i nekoliko Nemanjića, od Stefana Nemanje, kraljice Jelene, pa preko naslednika – kralja Milutina i Stefana Dečanskog. Nažalost, većina poklona nije sačuvana, a preostale su u životu jedna ikona (poklon Stefana Dečanskog) i jedna povelja cara Dušana. Prekomorske veze su bile prilično jake u to doba, a krajem XI veka i Kotor je bio pod crkvenom jurisdikcijom nadbiskupa Barija.

Najznačajniji poklon Nemanjića bio je svakako srebrni oltar, poklon čiju je izradu naručio kralj Milutin, a koji je kasnije ustupio mestu novom, za čiju izradu je korišćen materijal prethodnog oltara. Kraljevski poklon zapisan je kod Beatila: “Leta gospodnjeg 1319. juna meseca, drugog indikta, Uroš (tj. Stefan Uroš II Milutin Nemanjić) Kralj Raške, Duklje, Albanije, Bugarske i jadranskog pomorja sve do reke velikog Dunava, ovu časnu trapezu, veliku srebrnu ikonu, lampe i velike srebnre kandelabre dao je načiniti u Slavu Božju i njegovog blaženog Nikolaaja. Obrad iz Kotora, sin Silave i maestro ovo delo je načinio po nalogu pomenutog Kralja.”

Milutinov oltar (ili kapelu) počeo je da uništava krajem XV veka jedan od aragonskih kraljeva, tako što je deo (od srebra) isekao i pretopio – a da bi platio svoje najamnike. Sa sličnim aktivnostima nastavili su i drugi velikaši, pa čak i pojedini biskupi, koji su tako uništili ovu lepotu, te je i usledila pomenuta rekonstrukcija.

Srećom, u bazilici se i dalje može videti (ponekad, za velike praznike – kao što je upravo bio Vaskrs) poklon Stefana Dečanskog, ikona Svetog Nikole (velika, 187x113 cm2), na kojoj se, osim sveca, nalaze i poprsja Hrista i Bogorodice, koja simbolišu njihovo javljanje Sv. Nikoli u Nikejskom zatvoru, dok se na donjem delu mogu videti figure donatora (Stefana Dečanskog i mladog cara Dušana) kako kleče. Ikona se nalazi(la) u okovu od pozlaćenog srebra, a za lik mladog Dušana se smatra da je to njegov najstariji poznati portret. Ono što je još važnije, i sama ikona smatrana je autentičnim portretom Svetog Nikole, nacrtanim na saboru u Nikeji. Ikona, inače, nosi ime “Čudesni obraz oca Nikolaja”, a posebno su je čuvali stanovnici Barija jer su je doživljavali zaštitnicom grada (kao i samog Sv. Nikolu, i kao i Bogorodicu Odigitriju). Nažalost, ikona je tokom vekova renovirana, što samo po sebi nije loše, ali se pri svakom renoviranu, da li namerno da li slučajno, gubio poneki deo prvobitnog vizantijskog stila, a i neki detalji koji bi jasnije pokazali sve ono što bi trebalo znati o ktitorima.

Car Dušan je poveljom naložio dubrovačkoj opštini da izdvaja 200 perpera (ali u devizama – tj. u odnosu na venecijanski groš, srednji kurs) što bi poslužilo za vosak i sveće. Danas bi te pare verovatno išle na struju, jer se u velikom broju crkava u Italiji – umesto sveća – kada date neki prilog – upale male sijalice, koje rade na struju. E sad, da li je crkvena struja iz obnovljivih izvora, ne zna se.

Unutrašnjost crkve je sva u mermeru, od stubova preko velikih lukova duž crkve (koji su tu postavljeni u XV veku da utvrde konstrukciju bazilike nakon zemljotresa), pa sve do tri manja luka koji zatvaraju deo sa oltarom - gde se nalazi i ciborijum (iliti baldahin) iz XII veka, a kao zaštita časne trpeze. Plafon je ukrašen naslikanim religijskim motivima okruženim pozlaćenim reljefima.

U ovom delu crkve služba je katolička, a pravoslavna služba se odvija u donjem delu crkve, tj. u kripti, gde se nalaze i svečeve mošti – koje još uvek ispuštaju čudotvorni miro. Tako se za ovu baziliku može sa punim pravom reći da je – hrišćanska, jer ni vernici, a ni sam Sveti Nikola ne prave razliku između izgovorenih molitvi, bile one na latinskom, staroslovenskom, ili bilo kom drugom jeziku!

Zidovi crkve su u belom kamenu, podovi od mermera i granita, diskretno ukrašeni, nešto malo više u kripti, glavni prozor iza oltara je delom u vitražu u obliku krsta... sve je uređeno nekako asketski, što valjda i jeste u skladu sa dušom ove bazilike, u skladu sa njenom suštinom – sa izvornom hrišćanskom verom.
Deo kripte sa moštima Sv. Nikole je ograđen visokom crnom metalnom ogradom, sa šiljcima na vrhu, a u uvučenim nišama crkve nalaze se i druge ikone, pored kojih vernici ostavljaju novac, obično novčiće i ceduljice sa porukama Svecu, sadržine poznate samo oniima koji su ih napisali i Svetom Nikoli, kome su te molbe upućene.

U bazilici možete videti i tzv. Čudesni stub, crvene boje, koji je po legendi baš Sveti Nikola gurnuo u Tibar, u Rimu, a koji je zatim doplovio do Mire u Likiji, gde je Sveti Nikola bio na mestu biskupa. Kasnije su stub viđali i mornari u moru oko Barija, a stub je u kriptu doneo lično Sv. Nikola sa dva anđela u noći kada su svečeve mošti prenete u Bari.
U crkvi se mogu videti i (moderne) orgulje, zatim nekoliko ostataka freskopisanja po zidovima (ali baš u tragovima) i još mnogo toga, ali materijalno je tu samo da bi se istaklo ono važno, duhovno.

Šetnja po starom gradu

Pošto ste završili sa vaskršnjim programom, možete se na miru vratiti u bar Sv. Nikola i uživati u domaćim specijalitetima. A ovde može da prestane svaki plan i program obilaska Starog Barija, u smislu da vam neko govori kojom ulicom da krenete i šta to posebno da vidite. Jednostavno pustite da vas kroz uličice uglačanog kamena vode vaša čula, a najviše oči. Na sve strane pred vas će iskakati zanimljivi detalji, a ako posle sat vremena šetnje shvatite da se vrtite u krug, ništa strašno. Pratite lokalne putokaze, reke turista, miris mora, sasvim svejedno.

A Bari će vam pokazati baš sve i svašta – tako ćete, na primer, u ulici Via dell’Arco Basso sresti gospođe Barežanke, koje ispred svojih kuća nude na prodaju testenine napravljene u potpuno domaćoj radinosti - između ostalog one, ručno rađene orekijete (bordo, crvene ili zelene boje!), koje bih opet probao, u svakoj drugoj kombinaciji sem sa brokolijem. Ulica je danas poznatija kao Strada della Pasta, što je sasvim i logično, kao što je logično i da lokalna komunalna policija, uobičajeno, gleda kroz prste ovakvoj prodaji. 
Osim paste, po Bariju se mogu često videti i tzv. tarali (ili taralini), nešto kao prsten, kružić od beskvasnog testa, pečenog u rerni, a onda se (osim brašna, vode, belog vina, ulja i soli) u ove slankaste keksiće dodaju i drugi ukusi – od vina (lokalno vino primitivo), preko pistaća i limuna, pa do paprike i šumskog voća.

Stari grad je uglavnom zatvoren za motorna vozila, ali to ne znači da ih nema. Kao i svaki drugi stanovnik bilo kojeg drugog grada na ovoj planeti, i ovde bi vlasnici kola parkirali kola ispred ulaza u svoj stan da mogu. U svakom slučaju, motori, mopedi, vespe, ili oni vespa-trotočkaši, su sveprisutni deo gradskog saobraćaja i u ovom delu Barija.
Okolo je sve šareno. Zgrade, nejednake visine, naslonjene su jedna na drugu, balkoni različitih veličina jedan do drugog, prozori i balkonska vrata ponegde su zastrti jednobojnim, a ponegde prugastim platnom, vrata su metalna, drvena, zelena, braon, zgrada do zgrade različite boje fasade, a ponegde su boje različite čak i po spratovima iste zgrade. Krovovima još uvek caruju antene, a ulazi u zgrade su negde u ravni ulice, negde se stepeništa spuštaju nadole, a ponegde penju nagore do ulaznih vrata. Ako postoji stepenište, i ono mora da bude ofarbano nekom sasvim desetom bojom od svih ostalih koje se nalaze u okolini.

Pošto u starom delu grada nema drveća niti parkova, to je nadomešteno silnim biljkama, po saksijama i žardinjerama, po pasažima ili po balkonima, uključujući i puzavice. Ako na nekom balkonu i nema cveća, onda ima veša koji se lagodno suši na lokalnom vetriću koji se izgubio u ovom lavirintu i vekovima se vrti po starogradskim uličicama. Na jednom zidu su okačeni plavi držači sa poređanim malim kaktusima, a po držačima ispisani citati ili stihovi... kao npr. “La vita ti porta lontano... le radici ti riportano a casa!” (Život te odvede daleko... a tvoji korenovi te vrate kući)

Vrata su uglavnom jednostavna, drvena, uvek blago nagrižena uticajem mora i vlage, kao uostalom i fasade i zidovi po uskim prolazima. Neka vrata su velika, neka su baš mala, valjda po onom davnom “odbrambenom” običaju da stranac mora da se pogne kad ulazi u vašu kuću, pa ste u prednosti u slučaju napada! Uz vrata negde postoje zvona, negde interfoni, negde oni starinski zvekiri... A kad je lep dan, i dok se krčka ručak u kuhinji, dovoljno je izneti dve-tri plastične stolice ispred vrata i eto komšijske zabave.
Na jednom mestu je neko od ponosnih stanara na keramičkim pločicama iznad ulaza napisao “La mia Puglia”. Kamen u zgradama i ulicama verovatno čuva stanare od letnjeg sunca, mada se po fasadama može videti po neka klima. Osim njih, često se po fasadama, naročito u zgradama gde su stanovi renovirani u skorije vreme mogu videti i brojni razvedeni kablovi.

I, kao što je već napisano, vrlo često ćete po uličicama i pasažima naići na uramljene slike lokalnih svetaca, ukrašene biljčicama po saksijama, ponekad i plastičnim, pa sve to ukrašeno nekom lepom zavesicom, izvezenom u kućnoj radinosti. A odmah ispod ikone možete ponekad naći lokalnu piljarsku radnju, sa po zidu okačenim venčićima čeri paradajza, belog luka i lokalnih ljutih papričica. Tu je i bosiljak, paprike, patlidžani, artičoke... prava pijaca na svega 2-3 kvadrata.
U jednom od pasaža mogla se videti prava pravcata izložba sa vernom maketom biblijskih vaskršnjih događaja, i sve to obasjano nekom plavom bojom i onim novogodišnjim led-sijaličicama, uokvireno sa dve parkirane vespe i poluraspadnutom kutijom za priloge. Malo dalje može se na ulici videti i maketa Duoma, kojoj je usput otpalo pola one rozete.

Sa spoljne strane starog Barija, koji gleda ka moru, mogu se videti i neke (baš) skoro renovirane zgrade, sa potpuno belom fasadom, i sa balkonima od kovanog gvožđa ponegde ukrašenim sa metalnim pticama. Sa te spoljne strane nalazi se ono široko šetalište koje vam pruža priliku da se istovremeno divite i starim uličicama, ali i divno uređenoj morskoj obali. Čak i ono masivno kamenje koje se u ime obale žrtvuje pred najjačim talasima, ima oblik pravilne kocke, oker boje, ukrašavajući dodatno ceo taj deo grada.

Sladoledi, Palazzo del Sedile, Trgovački trg i rent-a-bicikl

Naravno da Bari, posebno u ovom starom, turističkom delu, ne oskudeva u radnjama – što prehrambenim (uključujući i poslastičarnice), što sa raznobojnim suvenirima. A za poslastičarnicu vam je potrebno da pri ruci imate italijanski rečnik, ili barem dobar apetit pa da probate redom najmanje 5-10 vrsta sladoleda, jer vas unutra čekaju: “mandorlato al pistacchio”, “pasticciotto crema e amarena”, “tartufo calabro”, “mango alphonso”, “arachidi e caramello”, “oreo”, “fiordilatte”, “liquirizia di rossano calabro”, “croccantino rum & amarena”... zaista bi bila šteta prevoditi ovako lepa imena!

Gde god je ulica nešto šira, tu su i stolovi lokalnih restorana ili kafića. Opet, možda je najlepše mesto za sedenje – Trgovački trg (Piazza Mercantile), koji u neku ruku i jeste (svetovni) centar starog Barija. Najinteresantnija građevina na trgu je Palazzo del Sedile (nekadašnje trgovačko sedište), koje izgleda kao da su tri potpuno nezavisne građevine nakalemljene jedna na drugu. Zgrada se renovira, a prepoznaćete je po visokom belom zvoniku, sa velikim zidnim satom. Na velikom trgu nalaze se i tzv. Stub pravde (Colonna della Giustizia), kao i fontana Pigna, tj. fontana četiri lica iz davne 1600. godine. Opet, ako ste se ranije nauživali u rimskim, firentinskim, bolonjskim ili napuljskim fontanama, mora se priznati da fontanu Pigna niko ne bi ni nazivao fontanom, već jednom običnom, malkice ukrašenom – česmom.

Uglavnom, s obzirom na broj kafića i restorana na samom trgu i okolnim uličicama, Trgovački trg je ujedno i centar noćnog života starog Barija.
Ako se umorite provlačeći se kroz sve ove slatke uličice, postoji rešenje – tu je “Veloservice”, gde možete unajmiti vodiča koji će vas voziti (elektro?)biciklom dok vi ili vas dvoje sedite u udobnoj prikolici, sve sa tendicom da vas štiti od sunca. A možete iznajmiti i običan bicikl sa jednom KS, pa sami krenuti u osvajanje starog Barija.

Trg Ferareze, pozorište Margerita, šetalište uz more

Kada sa Trgovačkog trga ugledate more, to će značiti da ste već na susednom trgu – Piazza del Ferrarese, koji je još jedan od glavnih ulaza/izlaza u/iz Barija u kamenu. Na tom delu ćete videti ostatke čuvene Via Appia (Traiana), koja je, pre skoro 24 veka, izgrađena da bi povezala Rim sa Brindizijem, tj. da bi povezala (kako je to želeo njen ideolog, Apije Klaudije Slepi (Appio Claudio Cieco), rimski državnik, vojskovođa i književnik) rimsku i grčku kulturu. Po dosadašnjim istraživanjima, smatra se da se Via Appia u mestu Bitonto delila na dva kraka, od kojih je jedan prolazio uz stari Bari, te da su se ta dva kraka zatim opet spajala u jedan u obližnjem mestu Monopoli. Opet, na tabli postavljenoj na samom Ferareze trgu, ne pominje se Via Appia, već srednjovekovni put sa početka XVII veka. Kako god bilo, tu je danas ovaj trg, i tačka.

Sa ovoga trga možete da nastavite šetnju na tri strane: možete lagano da se popnete putem Via Venezia na zidine tvrđave (poznate i pod nazivom “Muraglia di Bari”) i prođete tom uzdignutom morskom stranom sve do Bazilike Sv. Nikole (na samom usponu i na tom početnom delu nalazi se još par primamljivih kafića, sa savršenim pogledom na Bari); možete proći pored Pozorišta Margerita i nastaviti šetnju duž Lungomare; a možete i da uđete u Corso Vittorio Emanuele II, i da tamo još jednom uživate u šetalištu Vitorio Emanuele II i trgu Piazza Liberta. Na trgu se nalazi i simpatičan spomenik, delo poznatog italijanskog umetnika Marija Čerolija (Mario Ceroli, koji će, nadajmo se, nadživeti i Mikelanđelove godine - 89), po imenu “Konj sa kaparisonom” (kaparison – ukrasno platno koje se ispod sedla, stavlja na konjska leđa). Konj je napravljen u bronzi, i nalazi se ovde još od 2003. godine. Ima tako nekih lepih spomenika koji su u okolni trg i ulice uklopljeni kao da su oduvek tu, i kao da im je suđeno da se baš tu nalaze i da je neko (pametan, pa još umetnička duša) blagovremeno shvatio da će tako najviše ljudi moći da uživa u njihovoj lepoti.
Sa ovoga šetališta možete ponovo zaroniti u Bari Vecchia, kroz nekoliko novih ulaza, većih i širih, pa je vozačima učinjen ustupak (verovatno samo stanovnicima ovog dela grada ili snabdevačima) da mogu kolima ući u stari deo grada.

A sada malo da se posvetimo pozorištu u Bariju, makar zgradama, kad već nije bilo prilike za gledanje predstava ili opera...
Pomenuto pozorište Margerita, dakle, nalazi se na samoj morskoj obali, a posle dugog neaktivnog perioda, otvoreno je krajem 2018. godine, ali u ulozi muzeja savremene umetnosti. Pozorište je divne spoljašnjosti, i radi se o impresivnoj građevini, zagasito narandžaste boje, otprilike kao boja opeke, sa velikom kupolom, sa velikim ulaznim lukom i dve kule koje kao stražari stoje pored ulaza, sve to omeđeno pilastrima i korintskim kapitelima, kako i dolikuje ovom delu Italije gde je grčka kultura uvek imala veliki uticaj.

Pozorište je izgrađeno u sam osvit Velikog rata, kao “venecijanska građevina” – u smislu da je napravljeno na stubovima u moru. Takvo rešenje je bilo uslovljeno ugovornim odnosima između opštine Bari i porodice Petruceli (nekadašnjih vlasnika glavnog pozorišta Barija), gde se opština obavezala da na opštinskom zemljištu neće graditi druga pozorišta (!) Rečeno, potpisano, i zatim elegantno zaobiđeno – tek, pravo pravcato jadransko pozorište bilo je završeno 1914. godine.

Arhitekta – graditelj bio je Frančesko de Điljo, uz pomoć Luiđija Santarele, a njih dvojica su ovde uspeli da naprave specijalnu konstrukciju, sa livenom pločom od betona i perforirane cigle, dovoljno laganu da je, uz pomoć dobro raspoređenih stubova, mogla da ponudi velike raspone – što znači i veliku scenu za pozorišne predstave. Ovo rešenje je zatim preuzeto u nizu drugih građevina po Evropi, i ostalo je poznato kao “solaio alla Margherita”, tj. “tavan u stilu Margerita”! Pozorište je, inače, bilo u potpunosti okruženo morem, i sa kopnom povezano samo pristanišnim prilazom, pa su se gledaoci verovatno osećali kao da ulaze u brod a ne u pozorište. Ipak, svega šest godina nakon premijerne predstave, prostor između obale i pozorišta je nasut zemljom, pa je taj prostor danas sastavni deo pomenute ulice Lungomare. Opet, ostaje pitanje kako je bila urađena zvučna izolacija, naročito sa strane fasade ka moru, i da li se udar najvećih talasa, izazvanih jadranskim burama, čuo za vreme predstava?

Pozorište Petruceli (Petruzzeli)

A ako od ovog pozorišta ne krenete duž obale, već nastavite širokom avenijom Corso Cavour, za svega pet minuta, posle manje od 200 metara šetnje, stići ćete do pozorišta Petruceli. Corso Cavour je verovatno najlepša ulica novog Barija, iako nije pešačka zona. Ali palmoredi i drvoredi koji se nalaze duž linijskog parka u toj ulici, zajedno sa fontanom (i ona se zove Corso Cavour), kao i okolne zgrade, svaka lepša od susedne (s tim što je pozorišna ipak najlepša), nateraće vas da se i u ovom delu grada zadržite neki trenutak duže. I pored svega što se može naći i pročitati u tekstovima o Bariju (a neki mu uopšte nisu naklonjeni) – da je to lučki grad, da tu nema bogznašta da se vidi, da je novi Bari tek nezanimljiv i slično – teško da se možete složiti sa time. A drugo, kao što stoji na “grafitu” na arapskom u porti Bogorodice Ljeviške u Prizrenu: “Zenica oka moga gnezdo je lepoti tvojoj”, jedini sud o lepoti nekoga grada ostaje, ipak, ono što vi vidite i osećate dok ste u njemu.

A pozorište Petruceli je najveće pozorište u Pulji, samim tim i u Bariju, ujedno i četvrto po veličini u Italiji (najveće je Teatro Massimo, u Palermu), ako je veličina pozorišta uopšte neka odrednica u umetničkom smislu. Pozorište je danas u vlasništvu porodice Meseni Nemanja (Messeni Nemagna; ko zna, s obzirom na onoliko prisustvo Nemanjića u bazilici Sv. Nikole... ko zna odakle to “Nemanja” u prezimenu?) a nakon velikog požara u oktobru 1991. godine, teatar Petruceli je obnavljan decenijama i tokom tih decenija vodila se velika pravna bitka oko vlasništva – između pomenute porodice i grada (opštine) Bari. Negde 2021. godine, Apelacioni sud u Bariju doneo je odluku da se (prethodno eksproprisano) pozorište definitivno vraća u ruke porodice Meseni Nemanja, ali uz obavezu istih da plate 43 miliona evra na ime onoga što je država uložila u rekonstrukciju uništenog pozorišta. 

Pozorište je izgrađeno još 1903. godine, na inicijativu (i sa novcem) Onofrija i Antonija Petrucelija, lokalnih trgovaca i brodovlasnika, sve to uz projekat koji je izradio njihov zet. Sve ostaje u porodici. Ovo pozorište se preciznije – kako italijani kažu –  može nazvati politeama (πολυ + ϑέαμα), što označava multifunkcionalni prostor – koji se može koristiti i kao opera, i kao pozorište, bioskop, i već šta kome treba. Unutrašnjost prvobitnog pozorišta bila je ukrašena zlatom a kupola freskama, dok je predstavu moglo da pogleda, odjednom, skoro dve hiljade i dvesta duša.
Tokom svih tih stotinu godina aktivnog života, Petruceli i Barezi mogli su da uživaju u nastupima Marija Del Monaka, Renate Tebaldi, Herberta fon Karajana, Rudolfa Nurejeva, Lučana Pavarotija, Plasida Dominga, ali i Frenka Sinatre, Lajze Mineli, Žilijet Greko i drugih velikih umetnika, koji su svojim prisustvom doprineli da Petruceli bude zaista jedno od najvećih italijanskih pozorišta, ali u onom pravom, umetničkom smislu.

Katastrofalni požar izbio je maltene odmah po završetku opere “Norma”, i ugašen je najviše zahvaljujući tome što se glavna pozorišna kupola urušila i ugasila vatru. I pored velikog truda tužilaštva, počinioci ili naručioci požara nisu nikada zvanično osuđeni (tako je po jednom izvoru; po drugom – materijalni izvršioci jesu osuđeni), usled nedostatka dokaza. Iako je pozorište renovirano i ponovo otvoreno 2009. godine, šteta ostaje nenadoknadiva. A i broj sedišta je, nakon renoviranja, sveden na 1250 mesta.
Kako god bilo, pozorište Petruceli nastavlja sa svojim umetničkim životom, a ako pogledate trenutni repertoar, videćete da se sezona (jun 2024) završava Verdijevom operom “Rigoleto”. Što nije ništa neobično, osim jednog detalja – režiser predstave je (prilično čuveni) glumac i reditelj Džon Turturo (“Barton Fink”,  pa “Stari Žigolo” – Turturov film, sa njim i Vudijem Alenom u glavnim ulogama...). Porodica Džonovog oca je, inače, poreklom iz Pulje, a eto pravog primera onog citata ispisanog na nosaču za kaktuse: “Le radici ti riportano a casa!”

Bilo bi nepravedno izostaviti i treće pozorište Barija “Teatro comunale Niccolò Piccinni” ili skraćeno “Teatro Piccinni”, takođe prelepe fasade i, ustvari, najstarije ovdašnje pozorište, izgrađeno još 1854. godine. Kada je “Petruceli” izgoreo, “Nikolo Pićini” je uskočio sa svojom salom i tokom skoro dve decenije nadomestio umetničke potrebe Barežana za pozorištem. Odmah preko puta zgrade pozorišta nalazi se i spomenik g. Pićiniju, inače poznatom italijanskom kompozitoru iz XVIII veka, ovde još poznatijem jer je rođen u Bariju!

Lungomare, murali

Šta još napisati o Bariju? Pa, na primer, da ima slatku staru luku, u kojoj su sada uglavnom parkirani čamci, ali izrazito živih boja – crvene, zelene, bele i – azurno plave. Kažu da se na licu mesta, ponekad, ako lokalni komunalni inspektori nisu u zasedi, može ovde odmah i kupiti ponešto od tek uhvaćenih morskih plodova.

Lungomare je široka ulica, sa četiri kolovozne trake, trotoarom uz zgrade, uglavnom lepih fasada, a svakako očuvanih ili renoviranih, i šetalištem uz more sa klupama pod svetlom nekoliko fenjera na svakih 5-10 metara. Verovatno najlepša zgrada koja se može videti na ovom delu je Palazzo della Provincia di Bari, a sada Gradska kuća Barija. Podignuta je tridesetih godina prošlog veka, a najinteresantniji deo je kula sa zvonikom i zidnim satom, visoka 62,5 metara (!), nakalemljena na zgradu pravo niotkuda. Na prvoj krivini, odakle počinju plaže, nalazi se park po imenu Bejden-Pauel, a da nisam pisao ovaj putopis, ne bih nikad saznao (a verovatno ni vi koji ovo čitate) da je to bio jedan britanski general koji se smatra osnivačem pokreta (mladih) skauta.
Inače, da je Sveti Nikola pravi narodni, a time i svima dragi svetac, pokazuje i jedan mural naslikan na zidu lokalne teretane (zgrada je vidljiva sa šetališta Lungomare, i nalazi se blizu one velike panorame i odmah uz trgić Piazza Armando Diaz sa spomenikom istoimenom italijanskom generalu). Mural pokazuje Sv. Nikolu, u crvenoj odori, u pozi kao da upravo radi sklekove, a pritom povezujući istok i zapad, ili na slici vidljive – Aja Sofiju u Istambulu i Baziliku Sv. Nikole u Bariju. Radi se o delu uličnog umetnika Maupal-a (tj. Mauro Pallotta), koga svrstavaju među tridesetak najznačajnijih današnjih “art-street” umetnika! 

Kad smo već kod murala, ako ulicom Corso Cavour nastavite pravo sve do mostića koji prelazi preko železničkih pruga koje zatim završavaju na glavnoj stanici, pa skrenete odmah levo (to je inače jedan sasvim neugledni deo ulice Đuzepe Kapruci) videćete izuzetno lepe murale, po imenu “Stella Maris” umetnice Laure Grimaldi. A ako skrenete na desno, u istoj ulici, negde u broju 226 ako se ne varam, nalazi se prodavnica karata za autobus do mestašceta Alberobelo (sa onim, tzv. “štrumfovskim kućicama”), o čemu ćemo napisati još poneku reč malo kasnije.

Bari, za kraj...

Osim ovih znamenitosti istaknutih u tekstu, Bari vam, naravno, pruža bezbroj mogućnosti da sednete, pijuckate (odlične) kafe, pojedete nešto od onih pomenutih lokalnih specijaliteta, a možete ponešto da kupite i u lokalnim supermarketima (gde možete da nađete sve moguće Barilla proizvode po svega 0,85 evra, isto koliko košta, npr, i konzerva koka-kole od 0.33l). Novi deo Barija, osim navedenih glavnih ulica, ima još sijaset bočnih ulica, sa podjednako zanimljivim i primamljivim radnjama za šoping. Tu je, naravno, i Feltrineli, pa ko voli da čita italijanske knjige na (njihovom) maternjem jeziku, eto dobre prilike (knjižara prati nove trendove, pa u njoj postoji poseban odeljak za knjige o Veštačkoj inteligenciji!).

Šetajući ulicama Barija naletećete i na Univerzitet trećeg doba (kojih samo u Pulji ima barem šezdesetak!), videćete plastičnog Supermena, Elvisa Prislija ili plastičnu Beti Bup kako mame kupce u jednu od radnji, a na metalnim stubovima po gradu (ponegde) videćete i gumene omotače, 30-40 cm visoke, pri samom dnu stubova – koji ih štite od vlage, kiše, pranja ulica, i – naravno – od kuca koje obeležavaju svoju teritoriju.
Opet, neke radnje sa aparatima za kafu bi se mogle nazvati umetničkim galerijama, kakvih tu sve ima rešenja i kakvih kombinacija boja na “običnim” kafe-aparatima. Uglavnom, šansa da u Bariju ne provedete barem par lepih dana jednostavno ne postoji.

Kažu da u okolini ima dovoljno lepih plaža, pa Bari i Pulja mogu biti i destinacija za letovanje, ali nekako je u Italiji kupanje uvek na poslednjem mestu. Toliko ima drugih stvari sa kojima se možete zabaviti.
Da zaključimo, Bari je lep gradić, i odlična baza za obilazak Pulje. Naravno, i ovde ćete ponegde videti razbacano đubre, videćete beskućnike kako spavaju po svojim kartonima i ćebadima po trotoarima, videćete i silne nažvrljane grafite, propale fasade, ali to valjda (dobronamernom) oku samo dodatno ističe lepotu svih ostalih delova Barija kojih je neizmerno više.

Na kraju ovog putopisa, ostaje dilema da li je Bari lepši tokom dana, kada su ljudi (a i vozila) svuda po ulicama, kada su restorani i kafići puni, dok su radnje i pijace otvorene, kada se turisti šetaju okolo i slikaju sve i svašta (znam po sebi), ili kasno uveče, kada je sve već zatvoreno, utihnulo, kada je na moru bonaca, a sve one lepe zgrade po Bariju, svi oni prolazi i sve one ikone svetaca po starom delu grada, ukusno i diskretno osvetljeni.
Ne znam. Opet, kad je neko lep, lep je i po danu i po noći.

Uskoro se vidimo, pišem vam!

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.