Slikom i prilikom, idemo u Rim. 

Smestite se udobno i zavirite u sladak život Rima, južni deo grada i uske šarene uličice Trasteverea. Prošetajte kroz Park pomorandži, suočite se sa Ustima istine i divite se vanvremenskoj umetnosti rimskih skulptora i slikara. Ovaj će vas obilazak još jednom podsetiti da svi putevi vode u Rim.

Trg cveća i Tiberina – Fotogenična ada na Tibru

Kada se nauživate u Navoni, možete da krenete dalje, ka južnom delu Rima. Provučete se pored palate Braski (Braschi), u kojoj se nalazi muzej grada Rima, i ubrzo ćete se naći na trgu San Pantaleo, a čim pređete ulicu, Corso Vittorio Emanuele II, dolazite na novi trgić – Piazza della Cancelleria i preostaje vam samo da nastavite pravo i eto vas na Campo de Fiori.

Ovaj trg (Trg cveća ili Cvetni trg) je upola manji od Navone, ali je zato prepun pijačnih tezgi sa voćem, povrćem, začinima, sirevima, ponekim buvljačkim elementima, i – naravno – cvećem. Lep trg, lepo mesto, lep grad, ali džabe kada je poznat po nečemu tragičnom – naime tu je, pre 420 godina, 17. februara, spaljen italijanski filozof i astronom (i pisac, i pesnik, profesor, kompozitor, i šta sve ne…) Đordano Bruno, posle sedmogodišnjeg suđenja.

A nije bio ni prvi ni poslednji koji je tako nastradao na ovoj, danas običnoj turističkoj lokaciji. Inkvizicija ga je živog spalila zbog njegovih ideja o beskonačnosti svemira, i prisustvu Boga u stvarima koje su oko nas, a koje su odstupale od onoga što je tvrdila katolička crkva. U spomen na njegovo postojanje, učenje i mučeničku smrt, na trgu mu je podignut spomenik.

Naravno, kao i skoro svaki drugi trg u Rimu, i ovaj ima svoju fontanu (ali ne i obelisk), po imenu Fontana della Terrina, ali ne naročito atraktivnu, naročito pošto ste videli fontane na trgu Navona.

Odatle vam ostaje da otpešačite još malo, preko trga Farneze i istoimene palate, i da izbijete na obalu Tibra. Kod mosta Sisto možete da siđete na donje šetalište, uz samu reku, i da uživate u pogledu na pomenuti most, kao i na sledeći, Garibaldijev most. Na Tibru nema restoran-splavova, barem ih nismo primetili na tih par deonica uz reku koje smo obišli, a posle Garibaldijevog mosta kej vas vodi pravo ka ostrvcetu – tibarskoj adi po imenu (Isola) Tiberina, na kojoj se nalazi jedna od rimskih bolnica, a uz nju još i jedna crkva i jedan restoran. Kako god, ostrvce je jako fotogenično, sa koje god strane da mu priđete, a najbolje je da idete u cik-cak – tj. da preko Garibaldijevog mosta pređete u zapadni deo Rima (tu već počinje Trastevere ili oblast „preko Tibra“), pa da se zatim preko Tiberina, i Cestijevog i Fabricijevog mosta (Pons Cestius i Ponte Fabricio) vratite opet na polaznu obalu i da se zatim preko mosta Palatino ponovo vratite u Trastevere.

Na tom poslednjem delu ćete, osim južnog pogleda na Tiberinu, videti i ostatke mosta Ponte Rotto, koji stoji usred Tibra i ne vodi ni tamo ni ovamo, a videćete i jedan mali slap i brzake koje Tibar pravi na ovom mestu.

Trastevere –Tamo gde je zabava u Rimu

U čuveni Trastevere, još jedan zanimljiv i interesantan deo Rima, ali – kako je već napisano – sa one strane Tibra (sa iste gde je i Vatikan), može se ući preko već pomenutih mostova, a može se ući još južnije, pravo kroz kapiju Porta Portese. Odakle god da uđete, neminovno ćete se izgubiti u spletu uskih, šarenih uličica, osim ako slepo pratite svoje elektronske mape i vodiče, za čime i nema preterane potrebe.

Kuda god da krenete, kojim god sokakom da krenete, neizostavno ćete se u jednom trenutku vratiti na početnu tačku. Trastevere je deo Rima namenjen pretežno zabavi, kako dnevnoj, tako i večernjoj, a naročito večernjoj. Ovde vas čekaju brojne radnjice, a zatim i kafići i restorani, u kojima možete provesti prijatno vreme, ručati, večerati, slušati muziku, zabaviti se, upoznati nekog… kako već imate sreće i kakvi su vam već motivi da dođete ovamo.

Uske ulice Trasteverea, skockane kaldrmom na koju ste se sigurno već navikli u Rimu, idu kuda one hoće, levo, desno, pravo, zavijaju iza ugla, ulivaju se u druge ulice i u male trgove, praveći pravi pravcati lavirint. Okolne zgrade su uglavnom dvospratnice ili trospratnice, iz prošlog ili nekih malo davnijih vekova, prošarane radnjicama sa garderobom, obućom (sa umetnički oslikanim „starkama“), sa vinima, hranom, šunkama (simpatična lokalna mesara gde u izlogu možete videti glavu divljeg vepra sa šeširom!?) i sirevima, sa poslastičarnicama i sladoledžinicama, sa radnjicama u kojima se pravi domaća pasta, sva moguća testenina, i to sa izlogom u kojem možete uživo videti kako upravo pred vama nastaju – pene, fuzili, taljatele, rigatone, njoke, špageti, kaneloni i šta sve ne… Kao pozorišna predstava za otvaranje apetita!

Po ulicama se ponegde još uvek suši veš po konopcima razapetim između dve naspramne zgrade, duž ulica ćete na mnogo mesta videti velike i male saksije sa ukrasnim biljkama, a gde god ima nekog proširenja, tu je parkirano po stotinjak vespi i drugih motorčića. I ovde na jednom od trgova stoje karabinjeri i specijalci, sa svojim vozilima, čuvajući turiste od potencijalnih opasnosti, dok se vi pitate kako su ta svoja vozila progurali kroz te uske uličice. Veći deo zidova je prilično ižvrljan grafitima, kao što su išarani i lokalni, veliki crveni poštanski sandučići, a veliki broj zgrada se spasao ove pošasti zahvaljujući puzavicama koje su se blagovremeno proširile po fasadama i krovovima.

Po ulicama ćete videti i parkirane bicikle, među njima i one crvene, električne, kakvih ima po celom Rimu. Uz određena plaćanja, kartice, šta li, možete koristiti bicikl, odvesti se gde želite i zatim ga ostaviti na sličnom parkingu u nekom drugom delu grada. Po Rimu se mogu videti i „elektro-pumpe“, za napajanje električnih vozila, a postoje i mala vozila, veličine Smart-a, koja se takođe mogu koristiti po sistemu „Share ‘N Go“, kako se i zove firma koja iznajmljuje ta kola.

Po rimskim ulicama naći ćete i obične pumpe (za benzin, dizel…) – male, diskretne, sakrivene među parkiranim vozilima, kioscima, česmama i stablima drveća, sa po dva ili tri mala aparata za točenje goriva.

Trastevere ima istoriju

Nego, da se vratimo u Trastevere. Ceo ovaj kraj ima svoju sopstvenu istoriju, sopstveni dijalekat, pa čak i svoju sopstvenu „kuhinju“.  Trastevere ima svoju istoriju koja se pruža više od 27 vekova unazad, a pre oko 20 vekova je postao deo Rima, ako ne centralni, a ono prigradski – gde su bogati Rimljani počeli da grade svoje privatne vile, letnjikovce i vrtove, uključujući čak i Julija Cezara koji je naložio da se ovde naprave dva kilometra (!) dugački vrtovi. Nešto od toga je preostalo i dan danas za nova turistička uživanja. Kasnije je radničko-zanatlijska klasa preuzela primat od antičkih bogataša, pa valjda i zato Trastevere danas ovako zabavno izgleda, kao da ga je projektovao veseli urbanista nakon večernjeg izlaska u Trastevere. Takođe, ovaj deo Rima i danas ima stanovnike koji se ne smatraju Rimljanima, već baš Trasteverinima ili Trastevercima.

Inspiracija za Dolce vita

Trastevere vam je i mesto odakle je (ne)zvanično krenula „Dolce vita“, mesto na kojem je i Felini dobio inspiraciju za svoj film i čuvenu scenu sa Anitom Ekberg… Na proslavi rođendana jedne grofice, novembra 1958. godine, u restoranu „Rugantino“ na Trastevereu, izvesna Ajša Nana, trbušna plesačica, izvela je pravi polučasovni „Dolce vita striptiz“, što je uspešno ovekovečio jedan od prisutnih fotografa, a pritom uspeo i da sakrije film od policije koja je, a šta bi drugo, iste večeri uletela u Rugantino i objavila kraj proslave rođendana. I tako se taj datum i taj događaj praktično i vode kao početak zvaničnog slatkog života u Rimu.

Tamo gde je nekada bio restoran, sada se nalazi banka, ali je na zidu ostala tabla na kojoj piše: U ovom lokalu je postojao restoran Rugantino, u kojem je u noći 5. novembra 1958. otpočela „Dolce vita“! (In questo locale una volta il ristorante Rugantino la notte del 5 novembre 1958 ebbe inizio La Dolce Vita). Uzgred, nekih stotinak metara dalje, nalazi se restoran „Antica Osteria Rugantino“, pa ako tamo naiđete neke večeri, možete se i lično uveriti šta je sve tu preostalo od slatkog rimskog života.

Naravno, i ovde ima arhitektonskih, istorijskih i drugih važnih zgrada – kao što su vila Farnesina, delo italijanskog arhitekte Perucija, a na ne tako velikom, ali ipak najvećem trgu Trasteverea (ukrašenom i jednom fontanom) nalazi se bazilika Santa Maria. Čak i da ste već videli sve crkve i bazilike opisane u ovom tekstu, ipak uđite i u ovu, ima se šta videti, a posebno njeni mozaici iz XII i XIII veka, ili oktagonalni svod koji je oslikao Domenikino. Ona je ujedno i jedna od najstarijih crkava u Rimu, i njena osnova i zidovi potiču još iz davnog trećeg i četvrtog veka. Prvo svetilište na ovom mestu podignuto je još 221. godine (uskoro će biti 1800 godina od tada!), u vreme pape Kalista Prvog (čiji ostaci se nalaze upravo u današnjoj bazilici). Ni dan danas nije jasno da li je prva bazilika posvećena Svetoj Mariji, Bogorodici, ova ovde – u Trastevereu – ili ona velika u centru Rima, blizu Terminija (Basilica di Santa Maria Maggiore).

Kad si u Rimu – uživaj u hrani

Posle šetnje od Navone, okolo-naokolo, pa kroz uličice Trasteverea, svakako će doći trenutak kada ćete osetiti glad. Sreća je da ste na pravom mestu, a nesreća je da ovde ima toliko restorančića da nećete znati koji da izaberete. Možda vam može pomoći i činjenica da se za najbolje restorane (prema čuvenju, prema varijanti „od usta do usta”, prema TripAdvisoru i drugim turističkim savetnicima…) obično čeka red. Dakle, nemojte da čekate da baš mnogo ogladnite, nego blagovremeno izaberite svoj red. Iako je možda teško svarljiva ideja da čekate 15-30 minuta da biste jeli u određenom restoranu, a u susedna dva vidite puno praznih stolova, videćete da ste dobro uradili kada dobijete tražena jela (i pića).

Po preporuci kompetentnih osoba, koje dugo žive u Rimu, završili smo u restoranu „Grazia e graziella”, sa još jednom porudžbinom karbonara, njoka sa četiri vrste sira, lokalnim vinom… sve je bilo upravo onako kako nam je i rečeno da će biti. Uživanje.

Kroz restoran su sve vreme leteli veseli, mladi kelneri i kelnerice, od kojih je jedan izgledao kao brat blizanac glumca Džona Tortura (samo jedno 30 godina mlađi). Stolovi u restoranu su bili prilično gusto pakovani (kako unutra tako i napolju), ali to očigledno nikom nije smetalo, pa tako ni nama. Da biste imali potpuno zaokruženu ideju o ručku u ovim restorančićima, da kažemo da je cena pice ovde bila od 8 do 12 evra, tiramisu se ceni 6 evra, palačinke sa nutelom 5, a karbonara 9 evra.

Nego, kad smo već kod pica i picerija, evo da znate da su na konkursu za najbolju picu/piceriju „Pizza Awards Italia 2019“ među deset najboljih italijanskih picerija ušle i (samo?) dve iz Rima. Najbolja rimska picerija, šestoplasirana, bila je „Seu Pizza Illuminati“, takođe u Trastevereu, malo južnije od Porta Portese, a osma, tj. drugoplasirana rimska, bila je „La Gatta Mangiona“ u Monteverdeu, tj. malo zapadnije od Trasteverea. A tri prvoplasirane picerije u celoj Italiji su bile „Pepe in Grani“, iz Kajaca (Caiazzo), kod Kazerte, zatim „50 Kalò“ iz Napulja i „i Masanielli“, iz Kazerte. Među prvih deset nalaze se još tri picerije iz Napulja/Kazerte (Kazerta je oko 20 km udaljena od Napulja). Čisto da se zna ko je i dalje gazda što se tiče pravljenja pica!

Vidikovac Đanikul – hitac iz topa u podne

Posle ručka možete se još malo prepustiti lavirintu Trasteverea, a možete da krenete i uzbrdo, do još jednog vidikovca, po imenu Đanikul (Janikul) – Terrazza di Gianicolo, a kažu da je to jedan od najboljih pogleda na Rim, odakle se, inače, u podne – osim turističkih pogleda – ispaljuje i ritualni hitac iz topa, ritualni – još od sredine XIX veka, a da bi se sinhronizovala zvonjava svih rimskih crkava! Ko bi poranio ili okasnio sa zvonjavom, morao bi da se zapita da li će u sledećem hicu iz topa možda biti pravo đule, naciljano baš ka nesinhronizovanom zvoniku.

A ako vam nije do pentranja, onda možete da krenete ponovo ka Tibru, a tu ćete brzo izbiti na bulevar Viale di Trastevere. Kada sa desne strane budete videli impresivnu zgradu Ministarstva obrazovanja, samo skrenite u ulicu Via di Porta Portese koja vas dovodi do već pomenute kapije Porta Portese. E sad, kad iz tog bulevara skrenete u Via di Porta Portese, možete učiniti dodatni napor, pa skrenuti u prvu uličicu levo, koja će vas dovesti do crkvice sv. Frančeska (San Francesco di Assisi a Ripa Grande) gde ćete moći da vidite još jednog Berninija, tj. delo „Blagoslovena Ludovika Albertoni“, a koja prilično podseća na njegovo drugo delo „Ekstaza sv. Tereze“ (o čemu ćete čitati dalje u tekstu).

Cestijeva piramida i protestantsko groblje

Zatim možete slobodno da pređete Tibar, deseti put, uhvatite pravac duž Via Marmorata i za desetak minuta šetnje naći ćete se ispred – piramide, u delu Rima po nazivu Testaćo. Što je i logično, posle tolikih obelisaka po Rimu, posle nekoliko egipatskih lavova po fontanama, muzeja egipatske umetnosti u Vatikanu i još jednog egipatskog muzeja, u blizini Galerije Borgeze, bilo je za očekivati da se naiđe i na neku piramidu.

A ovde se radi o Cestijevoj piramidi, iz 18. godine p.n.e, možda i 17, 16… ali svakako ne posle 12. Dakle, piramida je stara najmanje 2032 godine, a možda i punih 2038 (Keopsova je, npr, podignuta još u 26. veku pre nove ere).

Visoka je 27 ili 36,5 metara (zavisno da li čitate englesku ili italijansku Vikipediju), prilično je svetle boje, a u njenoj unutrašnjosti se nalazi grobnica, prazna, ispražnjena, opljačkana, ko bi to znao, ali dostupna turistima. I kao što je u filmu „Brusterovi milioni“ Monti (nema nikakve veze sa onim barom u Kavuru) morao da potroši 30 miliona dolara za 30 dana, tako su i naslednici Gaja Cestija morali da podignu piramidu za 330 dana da bi dobili njegovo bogatstvo. Deo tog testamenta može se i danas pročitati na piramidi, pod uslovom da znate latinski. Piramida danas deluje kao da ima svega nekoliko, a ne 2038 godina, i to zahvaljujući rekonstrukciji iz 2015. godine, koja je trajala svega tri dana kraće nego njena izgradnja.

Rimski Per Lašez – večna počivališta Kitsa, Šelija i Milene Pavlović-Barili
Najlepši pogled na piramidu, i to iz udobnih drvenih klupa, imaćete ako uđete na obližnje protestantsko groblje, nešto kao rimski Per Lašez (Cimetière du Père-Lachaise, Pariz). Ustanovljeno je mnogo pre nego što su osnovane JKP „Pogrebne usluge“ grada Rima, još negde u XVII veku, a na periferiji tadašnjeg Rima i van njegovih zidina – jer Katolička crkva nije dopuštala da se na (katoličkim) grobljima sahranjuju zabludele duše, tj. tela pripadnika drugih vera, a još manje duše samoubica, glumaca i pesnika (a isto je važilo i za ubice, druge grešnike i pripadnice najstarijeg zanata, kako iz ulice Koronari, tako i iz drugih zanatskih ulica toga doba). Ulaz na groblje je slobodan, ali se očekuje da date prilog (od minimalno 3 evra) kada uđete u grobljanski prostor. Iako obilazak groblja nije baš najprivlačnija ideja kada ste u Rimu, možete odvojiti malo vremena – em da razgledate piramidu iz ovog ugla, em da lično obiđete nadgrobne spomenike čuvenih pesnika Kitsa i Šelija, kao i italijanskog pisca i političara Gramšija.

Uostalom i piramida je nadgrobni spomenik Gaja Cestija, pa kad već gledate taj, možete i ove ostale. A kažu da je najlepši spomenik na groblju – grob vajara i pesnika Vilijama Vetmora Storija, koji je ovaj umetnik lično izvajao za svoju preminulu suprugu, nazvan „Anđeo bola“ ili „Anđeo koji plače“ ili ako baš hoćete pun naziv onda: „Anđeo bola plače iznad uništenog oltara života“.

Nestade dan, i nestala sva slast je!

Slatki glas, usne, dah, mekana ruka,

šapata toplog nežno mnogoglasje,

oči, ostvaren oblik divnog struka!

Izblede cvet, već lepotu ne pruža,

izblede iz mog oka lepi sjaj

kojim jedino bejah naoružan,

bledi toplina, glas, belina, raj –

bez nedolične Evine nagote

praznici sveti nisu više mladi;

red je da ljubav počne iz lepote

tkanje nad tamom, zadovoljstva radi;

al, ako ljubav bi tek prošli dan,

nek mi da brzu molitvu pred san.

Tako je nekada pisao Džon Kits, a pesme je pisao, uglavnom, svojoj ljubavi i verenici Fani, koja je ostala u Londonu dok je on poslednje mesece provodio u sobi na Španskom trgu bezuspešno pokušavajući da se iščupa iz kandži tuberkuloze, u svojoj 25. godini života. Epitaf na Kitsovom grobu „Ovde počiva čovek čije ime je ispisano na vodi“ (‘Here lies One Whose Name was writ in Water’) njegovo je sopstveno delo. Sahranjen je sa poslednjim, nepročitanim pismima dobijenim od svoje ljubavi. 

A ovde počiva i naša čuvena slikarka, predstavnica nadrealizma, Milena Pavlović-Barili. I pored svog relativno kratkog života, od nepunih 36 godina, i Milena, je, kao i mnogi drugi veliki ljudi, ostavila veliki trag za sobom. A takvi ljudi obično za godinu dana urade, napišu ili naslikaju onoliko za šta drugima ne bi bila dovoljna ni čitava decenija. Ili vek. Slikarka je, inače, preminula u Njujorku, a urna je neku godinu kasnije preneta u Rim, gde se nalazi i danas, zajedno sa posmrtnim ostacima Mileninih nesrećnih roditelja (jer su morali da nadžive svoju ćerku), majke Danice, praunuke najstarije Karađorđeve ćerke, i oca Bruna, poznatog italijanskog kompozitora, pesnika i putopisca. Genetika na delu.

Zgrada Malteškog viteškog reda

Ako sa groblja nastavite bulevarom Aventino, doći ćete pravo do Koloseuma, prošavši pored Maksimovog cirkusa. Naravno, problem sa Rimom je što – ako pođete na jednu stranu – propustićete barem nekoliko drugih, možda još interesantnijih i lepših stvari. Ovde je to svakako slučaj, pa je bolje da krenete onom istom ulicom kojom ste došli (Via Marmorata) malo u „rikverc“, dok ne dođete do Via di Porta Lavernale, jedne obične gradske ulice koja će vas, istina uzbrdo, odvesti do još jednog vidikovca. Ipak, pre toga možete da se na kratko zadržite pred vratima zgrade Malteškog viteškog reda (!) ili Suverenog vojnog bolničkog reda Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i Malte (pun naziv). Kao i Vatikan, i ovaj red je suvereni subjekat međunarodnog prava (to, uostalom i jeste viteški i verski red Rimokatoličke crkve), mada bez sopstvene teritorije.

Ali imaju barem zgrade sa ključaonicama. Dakle, ovde ne dolazite da biste postali vitez (o uslovima za ulazak u njihov red možete se raspitati i u Ambasadi Malteškog reda u Beogradu, Krunska 23) već da turistički provirite kroz ključaonicu, a koja deluje kao najfinija nišanska sprava, kroz koju dalje možete videti jedan zeleni tunel, uokviren sa nekoliko slojeva žive ograde. Na kraju (što vam dođe kao svetlo na kraju tunela) u daljini, konačno vidite jedan deo Rima koji je već opisan u ovom tekstu, a ima veze sa ovim viteškim redom. Pa vi pogađajte o čemu se radi. A arhitekti – nišandžiji – svaka čast!

Dakle, unutar zgrade je viteški red, a ispred zgrade – turistički red, koji se pomera, ponekad, brzinom puža, jer pojedini turisti i po nekoliko minuta gledaju voajerski kroz ključaonicu (zašto, ko to zna?) a taman kad pomislite da su se nagledali, onda uzmu mobilni i krenu da fotografišu to što su videli, valjda da ne zaborave taj pogled kad se vrate kući. Sećam se kako smo nekada zafrkavali našeg druga koji bi na nekom putovanju ispucao dva tadašnja filma (sa po 36 fotografija), a sada se taj broj fotografija ispuca za nekih par sati. Nekad se više pamtilo, a sada… ponekad se zapitate da li ste uopšte prisutni na nekom lepom mestu, ili ste tu samo da biste fotografisali, a gledaćete šta ste videli kad dođete kući… Povedite računa o tome. Valjda zato Marina Abramović, pardon Abramovič, i poručuje: “Umetnik je prisutan”!

Park pomorandži – park ljubavi i romantike

Posle nekoliko desetina metara šetnje, dolazite do još jednog vidikovca, po imenu Park pomorandži (ili Park Savelo), tj. do parka srednje veličine, sa čijeg se zapadnog dela pruža široka terasa sa koje puca pogled na Tibar, i Rim – kako na Trastevere, tj. deo preko Tibra, tako i centralni deo, sve sa palatom Vitorijano, i drugim visokim i istaknutim zgradama i spomenicima Rima. S obzirom da je bila zima, pomorandži nije bilo ni od korova (sem u rimskim samoposlugama ili na Campo di Fiori), a dan je bio malo mračan, turoban, svuda oblaci… U to doba godine i drveće pored Tibra je uglavnom ćosavo, pa nema ni te zelene boje koja bi se na suncu prelamala ka dole i bojila Tibar nekom modrozelenom bojom. Ali dobro, pogled je pogled. Postoji legenda po kojoj je Park pomorandži mesto na kome vladaju ljubav i romantika, pa ćete se ovde ponovo zaljubiti u vašu bolju polovinu (što i ne vredi mnogo ako ona neće da se (ponovo) zaljubi u vas). Još ako niste obavili pravilno onaj ritual bacanja novčića u Fontanu di Trevi, nemate čemu da se nadate na ovom mestu, bili u društvu neke (bolje) polovine ili ne. To  mogu da vam potpišem.

Osim pomorandžinog drveća, ovde se nalazi i puno pitomih borova (pinus pinea), koje je obeležje ne samo ovoga parka već i celoga Rima. Zaista, još kad prilazite Rimu od Fjumićina, pa gde god krenuli, naići ćete na ovo interesantno drveće, visoko do 25 metara, sa skoro pa „pljosnatom“ krošnjom, zbog čega Rimljani ovo drveće zovu i kišobranima. Čak nekako deluje da je ovde više borova nego pomorandži, pa mi do kraja nije ostalo jasno zašto ovo ipak nije park borova ili park kišobrana?

Kažu da Rimljani ovde vole da dođu uveče, pre nego što sunce krene, tamo negde iza Vatikana i Rima, da zalazi u Tirensko more, a za kompletan ugođaj ponesu i flašu proseka, čaše… ne bi li lakše ubedili svoje polovine da se ponovo zaljube u njih. Nejasno je i da li se te bolje polovine, kad su već zaljubljene, odljube ili još više zaljube kada dođu u Park pomorandži, ali za jedno takvo istraživanje bi trebalo više vremena (a i barem jedna zaljubljena Rimljanka) – a vaš putopisac nije imao, nažalost, na raspolaganju ni jedno ni drugo.

Ako ste nešto propustili – vratite se u Rim

Naravno, kad pišete putopis, po povratku iz nekog grada, i bacite se na dodatno proučavanje mnogobrojnih turističkih internet-brošura-vodiča i drugih pisanih izvora, saznate da ste – uza sve pripreme – dosta toga ipak propustili da uradite i vidite. Možda ste pojeli savršen sladoled u Venkiju, ali ste zato propustili da pojedete možda malkice savršeniji sladoled – u poslastičarnicama „La Romana”, „Lubrano”, „Gelateria dei Gracchi”, „Otaleg”, „Grom”, „Fatamorgana” ili „Grezzo Raw Chocolate”, što samo znači da vam jedino preostaje da se još koji put vratite u Rim.

Ono što je u ovom obilasku bilo propušteno, to je (verovatno) najlepša šetnja – koja od Parka pomorandži (sa brda Aventino, tj. od Bazilike sv. Sabine koja se naslanja na park, koji je uostalom nekada i bio dvorište ove crkve) vodi sve do Tibra, i Bazilike sv. Marije iz Kozmedina, šetnja koja vodi tihom i uzanom uličicom – Clivo di Rocca Savella. Samo je treba pronaći i lagano se spustiti ka reci.

Tekst piše: Slobodan (Boba) Ogrizović, rođen u prošlom veku, elektroinženjer, radi već  tri decenije u „B. elektranama“, a u slobodno vreme – putuje – samo da bi posle mogao da piše svoje putopise.

Specijalizovan (specijalizovao ga ograničeni budžet) za Srbiju i Grčku, u poslednje vreme sve više i za Italiju, a ponekad zaluta i u neku drugu zemlju.

Njegove putopise naći ćete – na sajtu na kome se upravo nalazite, kao i na drugim sajtovima širom interneta, ali ga ima i u ponekim novinama, turističkim časopisima, pa čak i na nekim stranim jezicima.

Osim putopisa, objavio jednu knjigu – o menadžmentu (Ritam menadžmenta). Otac dvoje dece. Trenutno planira kuda dalje da putuje.

Više tekstova čitajte na: TT Group