Kako se bliži dan da napustim Srbiju, zemlju koju nazivam domom otkako znam za sebe, u meni buja kaskada emocija, od uzbuđenja za budućnost do dubokog osećaja nostalgije za onim što ostavljam iza sebe. Srbija, sa svojom burnom istorijom, otpornim ljudima i pejzažima koji oduzimaju dah, toliko se duboko urezala u moje biće da mi pomisao da živim negde drugde izgleda gotovo nadrealno. Ipak, život je imao drugačije planove. U maloj sobi, u porodičnoj kući, naređane su moje stvari koje nikako da spakujem. Gledam ih, peglam, vadim i ređam ponovo. Imam dva velika kofera, crna masivna, koja čekaju da prislone točkove na tuđe tlo. I svaki put kada to radim, knedla se skuplja u grlu. Odvratno je, a već je sve dogovoreno.
U ovoj kolumni, ili oproštajnom pismu, pišem kako se osećam, dok se spremam da odem. Ovo je za sve vas koji se pitate da li treba otići. Upozoravam, toliko je izmešanih emocija, da nisam sigurna šta je pravilno.
Kolumnu piše: Marijana Savić
Verila sam se pre godinu dana. Još uvek nismo napravili venčanje. Priča o bebi je postala daleka tema. Ne zbog toga što se ne volimo, nego zato što nemamo dovoljno. Za mene, to je još veća tuga.
Radila sam četiri godine u butiku moderne i fine odeće. Dogurala sam do zadovoljavajuće plate, i znala sam da je sledeći korak novi posao. Sa 26. postigla sam svoj maksimum u tom poslu. Bilo mi je lepo da radim sa ženama, da pričam o modi i da budem sređena, našminkana i svakog dana, u potpeticama. Nisam se obogatila, ali sam se osećala dobro, stabilno u svemu tome. Iako je plata bila nedovoljna kada smo odlučili da iznajmimo stan. Moj verenik je radio u piceriji, bio je šef restorana. Da li zbog organizacije, ili zbog njega samog, posao mu je bio jako stresan. Plata je varirala od rezultata, a odgovornosti su rasle iz dana u dan. Četiri godine je stariji od mene, i večito je pod pritiskom kako je malo postigao.
Imali smo Seata, od 4000 eura, možda sad i manje košta. Uzeli smo stan u Novom Sadu, koji je bio oronuo i spreman za renoviranje. Oko 40 kvadrata. Mislila sam, biće dovoljno. I mislila sam, urediću ja to sa novim lampama i tepisima i biće kako treba. Roditelji imaju kuću sa strane, koja je trebalo da se adaptira da bismo bili tu. Nije bilo toliko novca. Iznajmljeni stan činio se kao dobra prilika da budemo sami i da ne putujemo do posla.
Godinu dana, jurili smo ka svojim ciljevima, a nezadovoljstvo je bivalo sve veće. Novi Sad nije skup grad kada ga uporedimo sa Beogradom, ali cene stanova i režija, pa i hrane, jesu visoke za prosečne ljude i prosečna zanimanja. Mi nismo imali znanja, sreće ili puteve da radimo fensi poslove sa natprosečnim platama. I dosta sam ja krivila sebe zbog toga, što nije drugačije. Ali, jednostavno nije.
Postoje ljudi koji rade obične poslove i žive normalno, od prvog do prvog (čitaj, spajaju kraj sa krajem), i nije ih malo u Srbiji.
Priča o radu u Nemačkoj, tačnije u Minhenu, daleko od centralnih delova, spominjala se sporadično, i to od jednog našeg prijatelja koji je povremeno išao da radi. Imao je razrađenu šemu i stalno nam je pričao kako je lako otići, zaraditi, živeti. Bavili bismo se održavanjem zdrada. Čišćenjem. Imali bismo dve plate, i kada se odbiju svi troškovi i plaćanje stana tamo, ostalo bi nam nešto i za štednju. Možda par stotina eura. U Srbiji nismo uspevali da uštedimo.
Moj verenik, koji je verovatno ljut na život, prihvatio je tu ideju oberučke i često smo o njoj pričali. Uspećemo, doći ćemo jednog dana sa novcem da kupimo stan. Deca, rodiće se tamo, imaće bolji start. Biće lakše, bićemo srećniji. Više nećemo da dugujemo.
Prihvatila sam to kao izazov, i nekako, poverovala sa će biti bolje.
Rastanak od Srbije, pada mi preteško. Nije istina da ovde ništa ne valja. I znam da nije istina da će tamo cvetati ruže. Ali, moram da probam, da se ne bih kajala.
Moj odnos sa Srbijom je složen, ispunjen trenucima duboke ljubavi, frustracije, ushićenja i očaja. Ipak, upravo te emocije čine moju vezu sa ovom zemljom tako dubokom i neopozivom.
Svakodnevni zvuci i prizori, koje sam možda uzimala zdravo za gotovo, sada sviraju u mojim mislima. Živahna užurbanost ulica, spokojna lepota reke Dunav, duboke melodije tradicionalne srpske muzike i topao smeh prijatelja i porodice okupljenih za stolom - to je blago koje ću nositi sa sobom gde god da krenem. Miris sveže pečenog bureka ujutru, ukus rakije koja mi greje grlo, i pogled na kafane koje vrve od života i priča, to su čulna sećanja koja će me proganjati u hladnom Minhenu.
Ipak, usred ovih strahova i neizvesnosti, svesna sam i da odlazak iz Srbije nije kraj već početak.
Istina, znam da me suština Srbije nikada neće napustiti. To je u pričama koje pričam, vrednostima koje podržavam i snovima koje se usuđujem da sanjam. Čak i dok krećem u ovo novo poglavlje u svom životu, Srbija ostaje kompas, koji vodi moje putovanje i utemeljuje me u osećaju identiteta koji je i dubok i nepokolebljiv.
I dok se pakujem u svojoj porodičnoj kući, u sobi gde sam odrasla, mama mi govori da nismo preko sveta i da će sve biti dobro. Biće, ali srce, srce to ne razume.
Pisaću vam iz Minhena, kad se vratim sa posla, kad očistim sve moguće zgrade. Moj savet za sve, ako ne morate da idete, ako nije tolika nužda, samo ostanite. Zagrlite ljude koje volite i budite tu gde je dom.
NAJPOPULARNIJI Komentari