Moje ime je Ljiljana a Vi čitate kolumnu odvažno svoja.
Dobro došli u otvorene teme i razgovore o kojima bi trebalo da pričamo a ne
pričamo.

Uz mene uplovite u nove vidove ličnog razvoja , učenje i osnaživanje.

Hajde zajedno da stvorimo kontinuitet rasta i razvoja i zamenu pogrešnih traka koje će nam pomoći da kroz svaki novi dan donosimo kvalitetnije odluke i živimosvesnijim životom.
Dobro došli i hvala što ste tu.
Ako nisi pročitala prvu kolumnu ovde to možeš uraditi.

Od usamljenosti preko tuge do promene!

  Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner, psiholog

Ideju na pisanju ove kolumne pružila mi je jedna od mojih omiljenih autorki , koju rado citiram u predavanjima ali i u svojim programima , radi se o Brene Braun.
Neke ideje i stavovi Vam mogu delovati besmisleni ili nelogični , ali dajte im priliku da vam se približe i asimiluju u vaš život.
Pre nego što nastaviš sa čitanjem teksta, sjajno bi bilo da pripremiš papir i olovku kako bi beležila svoje misli, osećanja i emocije koje se javljaju . Na ovaj način aktivno ćeš učestovati u izgradnji novih sinapsi i razviti neke nove procese razrešavanja unutrašnjih dilema.
Muzika i generalno umetnost imaju sposobnost da tugu i patnju pretvore u nešto prijatno i da pruže jedan oblik nade.Pesme, note, zvukovi daju patnji posebnu dubinu , dok dubokim tugama ( onima koje nam transformišu život ) daju glas, kako bi mogli da je podelimo i prepoznamo sa drugima. Magija se krije u prepoznavanju, prihvatanju ali i oslobođenju od stanja neprijatnosti, patnje i tuge.
Kao što sam u prethodnim kolumnama pisala, onda kada patnju ili tugu podelimo sa drugima dotaknemo spoznaju da nismo sami i jedina osoba koja pati.

U ovom trenutku , svet u meni budi utisak da je ogroman broj ljudi koji pate i koji ne leče svoje rane. Sve naše boli i tuge maskiramo u prebacivanje odgovornosti na druge ljude i bavimo se okrivljivanjem drugih i stanju besa i sve to iz straha da uđemo u kontakt sa neprijatnošću .Svet je u velikoj krizi samljenosti i nepovezanosti, a sve to iz uverenja zasnovana na strahu.

U ovom trenutku naša muzika, priče i program ne služe povezivanju već sve većem otuđivanju i većoj jami između ljudi. Danas češće kroz muziku čujemo vrištanje i vapaje i sve veću razdaljinu izmedju ljudi. Ne kreiramo umetnost da bi se povezali već pobegli jedni od drugih.Sve češće pričamo ne da bi edukovali druge već da bi čuli sopstveni glas kako bi podigli polje zaštite do maksimuma.
Kada pogledam u nazad preko decenije iskustva mogu da osetim krizu društva i koliko brzo se odričemo kvaliteta zarad kvantiteta. Zaboravljamo da smo na neraskidivi način svi međusobno povezani i ako smo rođeni kao individue i da većinu života provodimo kroz individualnost.

Zapitaj se kada si se poslednji put osetila povezanom sa nepoznatom osobom i da si mogla da razumeš kako joj je.
Podelili smo se u skoro kroz svaki segment života. Cinični smo, krijemo se iz sarkazma i nepoverenjem hranimo svoje telo , duši ali i srca,

Kriza u kojoj se nalazimo, zahteva mnogo hrabrosti , želje i volje. Zahteva mnogo učenja , slušanja ali i odbacivanja delova nas koji nam ne služe. Većina ljudi danas bira da se zaštiti od konflikta , neprijatnosti i prihvatamo ponašanja ljudi koja nema smetaju. Omanji broj ljudi , čak i u našoj zajednici bavi se povezivanjem zaraćenih strana. Ne šire se znanja, uvidi, razumevanja. Da bi smo se povezali sa ljudima koje
smatramao neprijateljima potrebno je ogromno poverenje u sebe, odlučnost ali i spremnost da vidimo miks boja, bez da delimo svet na crno belo.

Težimo pripadanju a na sve načine pokušavamo da se dokažemo da smo bolji, drugačiji .

Bil Bišop je u knjizi “Čudna vrsta” sveo to da smo se čak i kroz geografiju podelili na grupe ljudi koji isto misle i gde stavovi postaju ekstremni i da biramo samo činjenice  koje potkrepljuju naše mišljenje.
Kada pronadjemo zajednicu kojoj težimo da pripadamo i svrstavanje je deo procesa  pripadanja zajednici , na taj način drugi ljudi se ponašaju po nama , biraju reč, ton ali i akcije.

Zato sledeći put kada kreneš da razmišljaš o neslaganju, zapitaj sebe:
Da li bi bila spremna da raskineš odnose sa porodicom oko socijalnih i političkih neslaganja?

Da li stav :
“Ili sa nama ili protiv nas” ne dovodi do većeg zbližavanja istomišljenika .

Izborom ljudi u našoj okolini koji su sličih razmišljanja postigli smo izdvajanje ali ne i pripadanje i povezanost.
Te k kada to razumemo shvatamo zašto smo usamljeni i na koji način usamljenostutiče na naše ponašanje i socijalni život.
Pre samo 35 godina živeli smo u državi , u komšiluku sa ljudima koji su bili drugačije religije, drugačijih uverenja , družili se, izlazili. Ideologija nam je bila  drugačija ali nismo bili usamljeni. 2023 postoji 6 nezavisnih država , kataklizmičnih prošlosti … nikada bliži nismo po ubedjenjima i uverenjima a nikada usamljeniji. U praksi najviše srećem mlade žene koje se osećaju usamljenima. Džon Kaćopo, neuronaučnik sa Univerziteta u Čikagu , preko dvadeste godina izučava usamljenost i on je definiše kao: “ Percipiranu društevnu izolaciju” . Složila bih se, jer usamljenost se javlja kada se osećamo odvojenih od drugih,odnosno onda kada nedostaje važnih socijoloških interakcija poput emotivnih odnosa, prijateljstava, povezivanja itd.

I pre nego što završim današnju kolumnu, želim da te pozovem da ispišeš svoje definicije samoće i usamljenosti.

Usamljenost i samoća su veoma različite stvari.

Biti u samoći je nekada najlekovitija opcija koja može da nam se dogodi, naravno moramo uzeti i temperament osobe ali i kod introverta i ambivalenta i ekstroverta samoća je lekovita.Mnogi ljudi se češće osećaju bolje sami nego kada su u drugih gde nema istinske povezanosti . Zaista jako je važno da za sebe definišete osećaj usamljenosti jer jedino na taj način znaćete na koji način možete jednstavno i lakše da se povežete sa drugima.

Ljudi su društevna bića , naša snaga potiče iz kolektivne sposobnosti da planiramo, komuniciramo, rastemo i radimo zajedno. Svi naši sistemi podržavaju tu zavisnost. I upravo zbog svega ovoga nam je važna povezanost, stvoreni smo da smo povezani i pripadajući.

Za kvalitetnog pojedinca potrebno nam je kvalitetno selo.

Veliki broj ljudi lako poriče svoju usamljenost, prema Brene u pitanju je osećanje sramote i da je generalno uverenje koje prati usamljenost da sa nama nešto nije u redu.
Kaćopo i Brene govore o tome da je veliki deo stigme oko usamljenosti potiče zapravo od naših definicija usamljenosti i kako smo govorili o njoj.

Zašto je važno da pretumbaš svoju definiciju usamljenosti?

Kada se osećamo usamljenima, nepovezanima mi ulazimo u stanje samozaštite i samoodržavanja, i ako i dalje želimo povezanost naš um izbegava konekciju i to u većini slučajeva znači:

• manjak empatije
• ogromnu defanzivnost
• beg od ljutnje
• potisnut bol

Kada je um u režimu samozaštite on često preuveličava priče koje pričamo sebi o tome šta se dešava i napumpava naše najgore strahove i nesigurnosti.

Kako protiv usamljenosti?

Možda pitanje koje mi najređe postavljaju jer zahteva dubinsku promenu naših obrazaca i uverenja.

Prvo zaista moramo da je upoznamo i definišemo .
Zatim da joj damo obrnutu percepciju, odnosno da je shvatimo kao znak upozorenja, da kada je osetimo treba da tražimo ljude sa kojima možemo uvek da se povežemo.Ovo svakako ne znači da treba da ulazimo nesmotreno u velike grupe ili da budemo prilepci već da malo po malo se otvaramo ka ljudima i tražimo svoje ljude.

U sledećoj kolumni pričamo kako smo do ovde došli.Šta nas je to navelo da na svestan način biramo usamljenost od povezanosti.

Hvala od srca na vremenu koje ste mi posvetili. Verujem da će vam biti korisno i da će vam poslužiti.
Uživajte do sledećeg čitanja do se sledeće nedelje.

 Kolumnu piše: Ljiljana Maldaner , psiholog