Često čujemo da je za ostvarenje ljubavi najvažnije da volimo sebe. I da nije moguće niti da drugog volimo, niti da drugi voli nas, ako mi sami sebe najpre ne volimo. Ali šta to praktično znači i zašto danas odnosi tako lako pucaju? Da li možda u korenu svake usamljenosti, sukoba, konflikta, otuđenja ili rastanka leži upravo to što ne volimo sebe?

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Najpre da vidimo zašto čovek koji ne voli sebe, ne može voleti ni drugog. Postoje okvirno tri vrste ljudi koje zbog nesposobnosti da vole sami sebe, ne mogu voleti ni druge ljude.

Prvu vrstu nazvacemo za sada Vladari. Čovek koji ne voli sebe, on ne ceni sebe i duboko je nesiguran u svoju vrednost. Kada neko ne ceni sebe i ne smatra sebe vrednim (na podsvesnom nivou, češće nego na svesnom) onda on ima neprestanu potrebu da sebe dokazuje i da svoju vrednost potvrđuje. Umesto da zavoli sebe zaista, pa da može da se divi ostatku sveta, on spoljnim delanjem pokušava da izdejstvuje film o sebi kao vrednom biću. On je poput holograma koji non stop gubi signal i kome non stop treba napajanje sa strane kako bi imao samog sebe, iako se već ima od krvi i mesa, ali to ne kapira. I šta radi? Promoviše se, potvrđuje, takmiči i dokazuje. Možda ima muža ili ženu, porodicu, decu, prijatelje, kolege, ali on nije istinski zainteresovan ni za koga od njih, niti za njihov svet, misli, osećanja, potrebe i život. Niti je u stanju i voljan da neguje recipročne odnose sa drugim ljudima. On je prosto suviše obuzet sobom. Drugi ljudi su tu i postoje samo da mu potvrde sliku o njemu kao uspesnom i vrednom biću, jer sam u nju ne veruje. Hvaliće se svojom decom i njihovim ocenama, iako će tu istu decu emocionalno zanemarivati. Ponosiće se svojom lepom ženom, iako će je iza kulisa možda nipodaštavati ili ignorisati. Održavaće površne odnose sa svojim prijateljima busajući se ovim ili onim uspehom, nadmudrujući često nekog, izdižući se nad svima, pokoravajući druge, uživajući da dominira i pobeđuje, likujući svojom umišljenom superiornošću, hraneći se publikom koju ima, ali neće biti sposoban za bilo kakav dublji odnos jedan na jedan sa nekim. Jer ne ceni samog sebe dovoljno kako bi se mogao otisnuti od sebe ka onom drugom. Jer ne vrednuje sebe dovoljno kako bi se mogao zainteresovati za tuđ mikro kosmos. Sve što vidi i oseća u sebi jeste samo samourušavajuća, opsesivna, gotovo autistična potreba da se potvrdi i dokaže. I u toj potrebi druge ljude može ne samo zanemarivati, ne videti ih i ne shvatati, već ih i duboko povrediti i poniziti, jer mu odnos kao odnos nije važan, niti konkretan pojedinac u njemu, već potvrda koju dobija u odnosima.

Drugu vrstu ljudi nazvaćemo Žrtve. Žrtve se drugim ljudima dopunjuju. Ne, ne vole ih. Niti to umeju. Drugi su samo dopune. Ljudi koji ne vole sebe na ovaj način, oni u sebe ne ulažu. Zapušteni su, nedisciplinovani,  ne paze o svom zdravlju, ne brinu o svom poslu, školovanju, šansama, imaju finansijske probleme, zapostavljaju svoje talente, zadatke, dužnosti. Neorganizovani su, rasuti, nesamostalni, bez strukture i fokusa, upadaju u razne krize,  probleme ili poroke. Kao takvi, okružuju se ljudima koji im pomažu, koji im drže kostur, koji ih struktuiraju, motivišu ili predstavljaju glas razuma. Nedorasli su i nezreli. Njihovi bračni partneri su njihovi spasioci ili njihovi tirani, deca su žrtve njihove rasejanosti, a prijatelji su publika koja će ih večito slušati o njihovim problemima ili će im biti svesrdni pomagači i vaditi ih iz gluposti u koje stalno upadaju. Oni nisu u stanju da vole, jer su obuzeti sobom, svojim frkama i svojim haosom. Oni ne umeju da se posvete drugome, da brinu, neguju, saosećaju, da uopste vide onog drugog preko puta sebe, ne umeju da poštuju tuđe vreme, a kamoli da nesebično rade za  nekog, jer ni o samima sebi ne umeju da brinu, niti da se drže neke niti, plana i reda. Oni zavise od drugih i mogu biti okruženi raznim ljudima, ali ne vole nikoga i ne daju se nikome, već samo uzimaju. Oni su kao bunar bez dna. U njih možes sipati i sipati, a oni će samo tražiti još i još. Neretko su pasivno agresivni. Ne prihvataju odgovornost za svoj život, večito su im drugi krivi za sve probleme, ali su ti drugi i večito dužni da ih nadopunjuju i da im se bezrezervno daju i posvećuju, iako oni čak ne umeju da budu ni zahvalni za to.

I treći tip ljudi su Spasioci. Oni takođe ne vole ni sebe, pa ni druge. Naizgled su veoma požrtvovani i vredni za sve ljude oko sebe. Naizgled su veoma nesebični, darežljivi, podatni i brižni. Oni će mnogo toga činiti za vas, saslušavati vas, neće insistirati na reciprocitetu i neće vam pričati ni o svojim potrebama, niti o svojim problemima, navlačiće vas bukvalno svojom ljubavlju, davanjem i negom. Delovaće kao da su najdivnije osobe na svetu. Ali sve to neće raditi iz ljubavi, već iz duboko ličnog osećaja da su bezvredni i da je to jedini način da dođu do ljubavi, tako što će se bezrezervno davati. Oni se ne daju jer bezuslovno vole. Bezuslovna ljubav je zapravo mit i niko nikoga ne može bezuslovno voleti. Oni se daju jer se nadaju i žele da im bude uzvraćeno. A ne shvataju da tako samo izazivaju gađenje i da im upravo tako i sa tim njihovim stavom i ponašanjem nikada neće biti uzvraćeno. Oni pokušavaju da kupe ljubav svojom ljubavlju, ne shvatajući da ljubav može samo slobodno biti data. Oni sebe potpuno zapostavljaju i bacaju u drugi plan, ne poštujući princip reciprociteta, a druge stavljaju na pijedestal. Oni su zavisnici  od toga da brinu o drugom, bez obzira što to može tom nekom biti i na štetu, a ne na korist. Neretko se dešava da u svojoj ljubavi sputavaju druge i upravo ih uništavaju svojom nazovi ljubavlju. Prezaštićujuće i prebrižne majke zaustavljaju osamostaljivanje i razvoj svoje dece tako što im beskrajno čine i rade oko njih, pa deca postaju narcisi, emocionalni invalidi, bezosećajni, lenji i robusni mali sebičnjakovići. Supruge koje na ovaj način vole svoje muževe stvaraju neravnotežu u odnosu, guše prostor slobodnog i spontanog privlačenja, sputavajući muškarce da uvide svoju odgovornost za odnos, praveći od njih samožive dečake ili ih nehotice gurajući u ruke ljubavnicama koje će ovi napokon moći aktivno da vole i da lovački osvajaju. Neretko je bezuslovna ljubav igra koju spasioci igraju kako bi mogli i da druge kontrolišu, zaduže, kako bi drugima bili večito tu i potrebni, kako bi mogli njima skriveno da dominiraju i vuku konce u njihovim životima čineći ih i održavajući nezrelim, slabim i zavisnim od sebe. A u prijateljstvu ljudi spasioci uvek ostaju u zapećku. Ili budu iskorišćeni i šutnuti ili večito na udici da odrade svakome šta treba. Savršeno odgovaraju Vladarima i Žrtvama. Ali tu nema ljubavi, već sado mazo odnosa.

Zašto nas drugi ne mogu voleti ako ne volimo sebe? Pa evo zašto. Kad osetimo da smo nekome samo poslužili kao publika koja ga je bezmerno hvalila i potvrđivala mu vrednost, a da nam ni izbliza nije uzvraćeno poštovanjem, ljubavlju, afirmacijom i validacijom, naša naklonost će se lagano smanjivati, a ljubav nestati. Ljubav je dvosmerna ulica. Niko normalan ne želi i ne uživa u tome da samo daje, a da mu ne bude i davano. Kada osetimo da smo nekom samo dopuna, kao Žrtvama, da mu činimo, radimo oko njega, cimamo se, slušamo ga, pomažemo mu, a da ne dobijamo za uzvrat poštovanje i ljubav, opet se gasimo. I u trećem slučaju, kada osetimo da neko ne ceni sebe i svoje vreme, da nam se bezrezervno daje i služi nam, ne očekujući ništa za uzvrat, ne tražeći ništa za sebe, ne ljuteći se, ma šta mu mi uradili ili rekli, takva osoba gubi na važnosti za nas, dozivljavamo je kao roba ili psa. Takvu osobu ne možemo ceniti i poštovati. Jer nam ona ne ostavlja prostora za naš samoinicijativni impuls naklonosti i ljubavi. Neretko nas i guši, a možemo je čak i prezirati jer nas na neki način kontroliše, sputava i ne da nam mira i slobode.

Ako ne volimo sebe, nećemo moći ni druge, ponašaćemo se na neadekvatne načine. Potvrđujući se kroz njih, koristeći ih da se njima dopunimo ili ih gušeći svojom ljubavlju. Samim tim, oni i koji bi hteli da nas vole, udaljiće se od nas i odustati. Zato je uslov za svaku vrstu zdravog i uspešnog odnosa dvoje ljudi da najpre svako od njih voli sebe. Voleći sebe, ponašaćemo se zrelo i ljubavno prema drugim ljudima, što će automatski iz našeg zivota izbaciti one koji to ne umeju,  a u njega privući one koji će nam pravom ljubavlju i uzvratiti.

Kolumnu piše: Ema Cvetković

Supruga, majka, domaćica, pijanistkinja i profesorka klavira.